ПЕТАР БАРИШИЋ - ЛУЛЕ
ЦРТИЦЕ
ОЧИ ЧОРНИЈЕ
И одједном се нађем поред нeке викендице, године 198-сет и неке, гдје је снијег дубок, а очи смеђе
посве тужне.
Дубока, тешка ноћ. Вртоглава зима, која нас присиљава да се силно
љубимо, како би пронашли у себи извор топлине, и огријали се на властитом,
разваљеном тијелу.
Чорниј вјечер, бијелиј снијег...А вечерас жени којој сам љубио чланке на
ногама, жени, која ми је пјевала “Очи чорније”, жени са очима црним, сад
окрутним, дубоким, сад ~ пјевам ја!
Одлази жена. Напушта ме, као и увијек када ми животна снага клоне, кад
поцрним од властитог пламена, који је тако дуго давао сјај нашој срећи. Густо
су се онда везле душе, претанко су се ткале судбине.
Ноћу, у викендици, углавном је био њен глас. Харо је њен алт, “Очију
чорних”, вијали су се вјетрови по таласима Саве, цаклили су се снажни, чаробни
снијегови пред помамним паром!
Једино ноћу могу наћи 1980. и неку годину што живи као чар очију чорних!
*
Чиним што могу! Не могу јести! Не
могу пити! Не могу се узбудити! Бит ће то дуга, дуга тамна ноћ! Било је, чак и
онога што се зове љубав. А сада! Ничега. Обична лица која не говоре. Пролазе.
Смију се. И ништа више!...Хтио бих да сам чврст. Могао бих сјести и почети
испочетка, а ја оклијевам и чекам да вријеме нешто учини. Вани је Ођак, небо је
црно у 14 и 40 по подне.
Да тијело се предаје самртној досади. Можда ће се дјесити каква
промјена...тако је то. Прихватамо без суза. Живио пријатељу!
*
Не смијеши се, док излазиш. То је вулгарно. Ти си дама. Награђујеш их
што си ту. Кад бих бирао Бога, ти би била бог, с нешто више доброте. Ти си као
светица, имаш стила. Увјери их у то!
Искористит ћу прилику да ти испричам по нешто о малој сапутници, и да ти
је објасним, како тако. Како и зашто се она нашла у овом свијету, изван је мог
познавања ствари. Међутим, она ме је од првог сусрета, али врло постепено и
свијесно и врло упорно, почела да увлачи у круг својих фикција. Да ме упознаје
са својим луткама, или како би то она рекла, да ме приводи стварима. Госпођица,
другарица, сапутница, моја саговорница, мала болесница, интересовала ме је
много више него све њене лутке заједно. Велики лутак, мондени лутак, лутак
космополита, мужевни лутак, гавранолики пајац, било је то сасвим природно.
Дивио сам јој се, а плашио се помало, гледајући је у њеном, мутном и помало
распамећеном свијету, на махове врло логичну, јасну, немилосрдну чак! Нисам је
до краја упознао, то знам. А оно што сам из ње грабио, грабио сам правом онога
који не резумије ствари до којих му је стало! Али она се никада није давала, а
још мање је могла смислити да се предаје мојим дивљачким грабљењима, јер друго
она и нису била. Сватко, ко би покушао
или посегао за њом, њеном мајушном, мало болесном душом, посезао је за њеном
грађевином, кварио ју је! И тај је био њен непријатељ. Оно што ју је
одређивало, то су лутке и бројеви. У пријатељици, малој болесници, бројеви
откуцавају своје ритмове, прожимају је, голицају као мале, живе бубице. Има
добрих и злих бројева, финих и грубих, неодлучних, женских. Има их бијелих и
црних, њежних и свирепих. Њој важни, врло потребни, то су бројеви пријатељи,
такви којих се и она, понекад умије домоћи, и који очигледно дозвољавају да се
над њима разапне, да се натегне. Али још важнији бројеви су чауши логоса. Но,
врховни број, њен, то је изгледа, сам себи довољан, кључ који откључава и
разумије све друге бројеве, јер их у себи садржи, прије но што су настали. Био
сам запањен, па и заплашен том најездом бројева, чудовишном игром без краја.
Био сам склон да, првобитно њена одбројавања протумачим као сасвим обично
сујеверје. Затим сам почео, јер ме на то често наводила, да размишљам о
релативности ствари којима сам окружен. Њени мали, дјетињи прстићи, провидни и
слабашни, тару се један о другога, као да желе да се увјере јесу ли сви на
броју, али и то су одбројавања! И прстићи су запослени у том свијету бројева!
Ако кажем да су је бројеви каткад и еротски узбуђивали, нећу погодити суштину
ствари, али нећу много ни погрешити.
На дивљање моје, она ће да ослушкује глас свога господара. Зачуће га у
вјетру. Или ће је изненадити цвијет поред пута, убрат ће га, одбројат му
латице, спојиће га са другим, одбројат ће латице и овоме, ћутећи док то ради.
Убјеђујући ме да је сама док то ради, јер тако мора бити, кад помно ослушкује
шапат, који не чујем. “Животиње као што си ти, не броје се, не одбројавају се
јер немају шта да одброје“ - рекла је бијесно једном приликом.
“Брута
нон нумерант”, помислио сам!
*
Пут уз море је још пуст. Не чују се ни кораци ни ријеч. Тек разговор
валова што запљускују обалу и смокву која се нагнула над њим. Шум стабла и шум
мора.
Гледам на далеку пучину: препуштен сам себи, ни за кога, На изглед. Ипак
за неког самотног галеба. Раскриљен над морем и нагнут у страну, овај се галеб
чини носталгичним. Море као да га хоће само за себе!
*
Данас, ако се одлучим да тако одријеђујем вријеме, пробудио сам се
уморан. Нашао сам се у непознатој кући, у непознатој постељи. Али, исто тако,
не без чуђења, схватио сам да се не узнемиравам због тога, моје животно
искуство, изнутра у мени је куцало као сат. Било што је било и било како је
било, није далеко од памети да се све могло и горе завршити. Сам сам свој,
најбољи, можда и једини пријатељ. Имам ли их још?
РУКАВИЦЕ
Имала је тридесет и пет година и осјећала је да постаје неуротична. Осим
тога, била је болно свјесна да је рођена у знаку дјевице, која жртвама даје
сензибилитет, умјетничку жицу и пуно боли.
Сунчала се нага, уосталом сви су се овдје сунчали тако. Испод спуштених
трепавица посматрала је квргаве, равномјерно преплануле мушкарце, трбушасте од
пива. Кад год би се неки од њих усправио, осјетила би хладне трнце.
Је ли била крива њена мајка? Њене упорне напомене о смраду, навикама и
ружноћи мушкараца, слушала је од своје дванаесте године, заједно са савјетима
да не једе сладолед кад има менструацију, чега се и дан данас држала, мада је
знала да се понаша глупо.
Није била ружна, још су се окретали за њом, још су јој се покушавали
приближити модели, премда се прочуло који је њен модел мушкарца. Није више била
дјевица, само због несвјесног естетичара, и од тада јој се испричавао кад год
би се срели на отварању неке изложбе или концерта. Чак јој је понудио и брак,
али тада је добила хистеричан напад и огребала му образ ноктима. Да и ја теби
пустим мало крви, викала је, међу укоченим слушаоцима на трибини, који су
покушавали да прискоче упомоћ нападнутоме. Послије је сазнала да је ионако
ожењен!
Преврне се на лежаљци, мало рашири ноге,
опрезно, јер ни сунце није ништа мање агресивно од ових павијана. У том се
тренутку појави нешто између двије стијене. Припадао је мушкоме роду, очито,
али није био са ове планете. Бијел, гладак, усправио се и протрљао косу. Она је
отворила уста, и очи некако, готово је узвикнула од среће, али није се ни
помакла, бојећи се да га не уплаши. Проклетство, на рукама је имао рукавице!
Гол мушкарац, са рукавицама и то
фротирским! Могла је схватити рукавице и лежерније, чак су пружале могућност
духовитих закључака, али она је одмах била сигурна у једно: с његовим рукама
нешто није у реду, нешто гадно не ваља! А што је мушкарац без прстију...какве
лијепе руке имају њени модели, ону ствар не морају имати, али прсте, да! Можда
и нема прсте! Она се згрози. Или их има, али има и неку гадну, одвратну болест.
Осјети да се зауставио и да је проматра, и она се сјети да је незнатно
раширила ноге, али упркос рукавицама није осјетила потребу да их стисне.
Па, намјерава се окупати, а онда ће скинути рукавице прије него што уђе
у воду, и она ће видјети у чему је ствар. Можда пролазна алергија, надала се,
Он се, дискретно накашља, она га погледа.
-
Опростите, смета ми музика - рекао је.
-
Онда
нисте требали доћи. Овдје су иначе, музичке вјечери!
-
Знам,
рече он, жалосно. – Хоће ли вам сметати ако се спустим до вас?
-
Ако
сматрате да сам тако ниско пала, онда, спустите се. Али, не на мене! Размишљала
је како да га натјера на то да скине рукавице. Онда се досјетила. Отворила је
торбу, узела два сендвича, пруживши му један.
-
Нећете
тако јести?
-
Зашто
не?
-
Мало
је чудно...
-
Ах,
и ви сте чудни, а немате рукавице!
-
Можда.
-
Послије
му је предложила да се заједно окупају. Пристао је.
-
Алергија
на морску воду или сунце?
-
Да
је барем!
-
Него?
-
Боље
да вам то не причам. Знате, као дјечак живио сам у Африци. Мој отац је био
инжињер. Ондје се појавила нека чудна кожна болест, у облику бијелих мехура...
-
Алга
вам је у коси - прекину он одједном. Допустите да вам је...
-
Не,
врисну она и заплива снажно.
На концерту је имала добро мјесто,
у првом реду, мало са стране, да боље види пијанисту. Име и презиме на плакату,
ништа јој није говорило. Публика се утишала, гледала је у празан, помичан
подиј, на коме је стајао калавир. Затим се он појави, витак, висок, насмијешен,
с увојцима што су падали преко ревера фрака.
Свирао је Шопена, Шумана, послије
станке Скрјабина и Прокофјева. Ударац му је био јасан и тачан, а лијепе руке су
је дубоким тоновима шкакљале по трбуху, док је основна мелодија обузимала
цијело њено тијело.
Одушевљено су му пљескали и викали
“браво”, а она је викала “варалице”. Отишао је у гардеробу, вратио се, клањао,
а онда јој је пришао, додирнуо јој руке без рукавица!
-
Медузе,
рекао јој је послије концерта, кад су сједили у каменој коноби. Једном су ми
опржиле прсте, тако да данима нисам могао свирати.
-
А
на копну?
-
Ах,
то су већ комплекси, насмијао се. Морам се ријешити тога. А шта мучи тебе?
-
Неки
комплекси, такођер. И ја их се морам ријешити!
НЕ
ЖЕЛИМ УМРИЈЕТИ
ИЛИ
ЗАР
СЕ НЕ БИСТЕ И ВИ ЗАЉУБИЛИ У Н.
Кад је теби хладно, кад ти зуби цвокоћу, кожа ти се јежи од зиме, а
прсте на ногама ти не могу угријати ни властитим дахом, ја скидам све са себе,
ходам бос по бетонском ходнику (тебе хвата још већа дрхтавица), отварам прозоре
и мокре косе стојим на промаји! Не, није то драга моја, ништа смишљено. Не
радим ја то, теби у инат, или да ти нашкодим. Знаш, ја само слабо подносим
топлоту, или одвајкада сам навикао на хладноћу! Бојим се да се не размазим,
бојим се да се не раскравим. Ја сам као Снијешко Бијелић, у овој јадној пјесми,
и нећу да од мене остане само "лонац, мрква и барица воде”. Ја се већ сада
спремам на онај Сибир, у којему ћу се наћи кад ме ти напустиш! Чула си за цара
Митридата, који је од ране младости узимао мале дозе отрова и тако стекао
имунитет. Знао је да ће га за вријеме његова царевања, многи покушати отровати,
па их је хтио предухитрити.
Ти ми често кажеш да сам ја себи највећи непријатељ. Може бити. Ти,
напросто обожаваш свијеже земичке, а ја упорно купујем црни хљеб, не једем га
три дана, чекам да се окамени! Ти добијаш алергију, осип, при самом погледу на
кревет у којем спавам, на постељину којом се покривам! А ја, не могу да ти
објасним каква ме милина ухвати када легнем на то. Не могу да ти објасним, да
ја не познајем мекоћу чистих чаршафа, да се гушим у пернатим јастуцима, да ми
мирис опране постељине не да спавати!
Ти би ми рекла, да себе мучим осјећањима. Одговорит ћу ти: зар би ми
било лакше да ме неко други подсјећа на то! Зар бих се боље осјећао?
Можемо ми, ако се договоримо од твојег вина и моје воде направити
шприцер, од твојег млијека и моје црне кафе направити бијелу, а можемо ако
умјесимо твоје бијеле земичке и мој црни хљеб, јести полубијели. Али све су то
небитне разлике, ситне разлике умјесто нас! Све су то разлике о којима не треба
ни говорити.
ДРАГА КОМШИНИЦЕ
Просто ми се смучи кад чујем људе шта све не говоре о теби. Те да си
покварена, бескрупулозна, хладна, крволочна, једном ријечју вјештица! Не знају
они, какав си ти тежак живот имала! Ја те се сјећам још док си живела на
периферији села. Сјећам се како си свако јутро на чесми у авлији прала веш, све
док ти крв не би процурила испод ноктију. Вукла си тешке цекере, ишла по кућама
и нудила своју помоћ у кућанским пословима, да зарадиш који динар, јер твој муж
није умио ни динара доњети у кућу, све што би зарадио остављао би у биртији. И,
то му је било мало па је, кад год би се напио, а то је било само кад је имао
пара, тукао те тако крвнички да је цијела улица затварала уши да не чује твоје
позиве у помоћ!
Он је први почео да те оптужује да си
вјештица, да си му душу украла, да си га омађијала, да све његове невоље почињу
откад је тебе упознао. Свеједно, ти си трпјела. Кад су ти жене из комшилука
савјетовале да га оставиш, ти си говорила да не можеш, да га волиш, да он није
лош, да то ракија проговара из њега...
Ја се сад више не сјећам, како и гдје си га упознала, како си се за њега
удала и како си имала храбрости да напустиш нерадника. Било како било послије
вјенчања са њим, постала си друга жена. Ко зна? Можда тако треба. Ја знам само
како цијела чаршија прича, да си увијек и била вјештица, ида су они и прије
знали шта си и каква си!
Једини твој први муж, пијан плаче и куне се да си ти за њега увијек била
и остала свјетица!
Толико ти јављам Твој
комшија
НОЋ
Муж и жена разговарају уз кафу. Он ће:
-
Говорим
о оном вријемену крај ријеке.
-
Молим?
-
Први
пут. На мосту. Кад смо почели на мосту.
-
Не
сјећам се.
-
На
мосту. Стали смо и посматрали ријеку. Била је ноћ. Свијетиљке уз стазу. Били
смо сами. Посматрали смо ријеку. Дотакао сам ти груди! Сјећаш се? Завукао сам
руку под твој капут.
-
Је
ли то било у зиму?
-
Наравно
да је то било у зиму. Кад смо се срели. Кад смо шетали заједно, први пут. Мора
да се сјећаш тога?
-
Сјећам
се шетања. Шетања са тобом.
-
Први
пут. Наше прве шетње.
-
Да.
Свакако се сјећам. Сишли смо низ пут до поља, и наслонили се на ограду.
-
Не.
На мосту смо стали.
-
То
је било са неком другом!
-
Глупости!
-
То
је било са неком другом дјевојком!
-
Прошло
је много година. Заборавила си. Сјећам се свијетла на води!
-
Мог
лица на твојим рукама, док смо стајали поред ограде. Био си врло пажљив, био си
тако њежан. Твоје су очи посматрале моје лице. Питала сам се ко си? Питала сам
се што ћеш да урадиш?
-
То
је било на забави!
-
Шта
је то било?
-
Шта?
-
Учинило
ми се да чујем дјетињи глас!
-
Ништа
се није чуло....Касно је. Сједнимо овдје. Требало би да смо у кревету. Морам
рано да устанем. Имам много посла. Зашто се препиреш?
- Не
препирем се и ја бих у кревет. Имам пуно тога да урадим!
- Б.
је приредио забаву. Ти си га познавала. А ја сам га тек био упознао. Знао сам
му дјевојку. Ту сам те срео. Стајала си крај прозора. Насмијешио сам ти се, а
ти си на моје велико изненађење
узвратила осмијехом. Допао сам ти се. Био сам ти привлачан! Касније си ми
рекла. Свиђала ти се моја коса!
- А
теби су се свидјеле моје очи. Додирнуо си ми руку. Питао си ко сам, и шта сам и
да ли сам свијесна да ми дотичеш руке, да се твоји прсти провлаче кроз моје?
- Стали
смо на мосту. Ја сам био уз тебе. Завукао сам руку испод капута, и додирнуо ти
груди! Осјетила си на себи моју руку.
Били смо на забави код Б. Знао си му дјевојку.
Гледала те је као да си јој био љубавник. Вољела те је. Ја, нисам. Ја те нисам
познавала. Имали су прелијеп стан. Крај ријеке. Отишла сам да узмем капут, и ти
си ме чекао. Понудио си да ме отпратиш. Размишљала сам како си учтив, пажљив.
Обукла сам капут и гледала кроз прозор, знајући да ме чекаш. Онда сам изашла и
сишли смо до ријеке, поред ограде. Мора да је то био некакав парк.
-
Дотакао
сам ти груди.
-
Гдје?
-
На
мосту.
-
Заиста?
-
Док
сам стајао иза тебе.
-
Питала
сам да ли би, да ли си хтио...
-
Да.
-
Питала
сам се како ћеш ти то да урадиш, да ли си довољно хтио.
-
Завукао
сам руку испод џемпера. Дотакао ти груди.
-
Неке
друге ноћи. Друга дјевојка.
-
Не
сјећаш се прстију на кожи?
-
Јесу
ли ти биле у рукама?
-
Твоје
груди?
-
Да.
-
Не
сјећаш се руке на твојим грудима?
-
Док
си стајао иза мене?
-
Да.
-
Али,
ја сам била наслоњена на ограду. Осјећала сам ограду иза себе. Ти си ми био
окренут лицем. Посматрала сам ти очи, и капут ми је био закопчан. Било је
хладно.
-
Откопчао
сам ти капут.
-
Било
је јако касно. И прехладно!
-
Онда
смо сишли са моста и пошли стазом до стана.
-
И
ти си рекао да си се заљубио, и да ћеш увијек да бринеш о мени.
-
Да,
то сам рекао.
-
И
ти ме волиш заувијек.
-
Да.
-
Онда
смо добили дијете. Сједали. Разговарали, а ти си се сјећао жена на мостовима и
стазама.
-
А
ти си се сјећала ограда и мушкараца што су те држали за руке и посматрали ти
очи.
-
И
њежно ми говорили...А твој мекан глас, ноћу, њежно ми се враћа...Рекли су, вољећу те заувијек...Говорећи: вољећу те
заувијек!
*
Ноћас, заправо је већ било до подне, између осам и девет, када најтврђе
спавам, упала је моја драга у сан, на прилично паклен начин. Управо сам био са
новом пријатељицом, а она пак, са својим мужем који ју је оштро грлио. Били смо
за шанком, на неким острвима. Нисмо се дуго натезали и љубакање је прерасло у
секс, био сам силно пажљив са својом пријатељицом. Била је тако узбуђена да је
скоро у истом часу крикнула како долази. Можда, дјелић секунде прије, посве ме
је разоружао други глас. За мене је то , све скупа, превише!
У својој љубави, која ме је обузела, сјетио сам се прошлогодишњег
Ускрса. Били смо сви у З., дан је миран, Ивин се смијех разлегао двориштем. И,
што ми је било најдраже, сви смо заједно! Не знам зашто нисмо сви искрени и
мало практичнији, па да признамо да ипак, није ријеч само о прољећу, већ...
Пробудио сам се!
*
Пингвиница Н. ријетко
посјећује мој прозор. Обрва јој се баршунаста, кадкад напући у пољубац а кадшто
у стријелу ветрова. Пингвиница Н. има лијепи, танкоћутни рукопис. Пршти од боја
и гласова као слијепи Борхес у својим лавиринтима. И дан данас вјерујем како ми
слова најљепших писама утискује у папир, обрвама замоченим у млијеко. Кокосово.
Хм, пингвиница Н., ријетко посјећује мој прозор. Ваљда зато и пушим двије
кутије дневно.
На трепавице мојега пингвина, сваког јутра слијеће лептир јаве и благим
је пољупцем отима из њезиног свијета снова и паучине. Очигледно се сваког јутра
зарумени, дивећи се дојкицама мојега пингвина. Затим, док је додиром пробају
водени млазови, из очију мазно испушта двије пингвинске сузе, које се одмах
претварају у свету прашину. Тако је њено купатило дебело прекривено слојем
свете прашине, која се, кад у њу угази незвана нога, раствара у муљ и у житко
блато.
*
Ово је посљедња година када ћу се ласно предати несрећи. А, онда ће
проћи дуги низ година, када ћу памтити. Памтићу како сам заједно са звијерима и
вуцима, западао у несреће. Мислио сам, ако ти одам ову бол, која ме доводи у
стање лудила, а топла цијев чека право мјесто, мислио сам да ће негдје бити
спаса, и предавши ти моју бол, твоје је бдијење. Непотребно, јер ме је већ
разјело оно што сам гладио. Зато се ти сачувај за неку блажу замку.
Ми, што ватру уздижемо, ми димничари, будемо
црни и од онога што уцаклимо. Зато је ово посљедња година, остале ће ме
сачекати на мирном мјесту. Отуда ћу памтити или ће ми се привиђати. Као:
надносим се над гладна уста, и тражим да није која кост, златом окована? А иза
тога, ти ћеш кроз замагљена окна, угледати чудесно биће: блиједило, бесћутност.
Ни трун његове стварности нећеш затећи у овим ријечима. И вјеруј, у овом
посљедњем љету, свега нам је више поштеђено, него чистих ријечи истине!
*
У великој соби са великим прозорима и вратима, у том великом хладном
свијету, у постељи мојој, остаће још само мирис мога тијела, мирис зноја под
пазухом. Свуда ће остати само мирис мога тијела.
Путовање.
Доље ће бити кочија. Сјести ћу у њу. На високом сједишту бит ће
кочијаш...
Ваше ствари су тако лагане, рећи ће он. И ви сте тако лаки, додаће суво.
Ви сте, уопште најлакша ствар на свијету коју сам одавде превозио!
Путовање!
9.11 / 1986.
БЕЗ ВИЗЕ(БЕЗ ВЕЗЕ)
Сремом
Затекао ме снијег
Дегустиран
Из викендице
Закржљалог и жгољавог
Турског брда
Спласнутих удова
Крочећи Славонијом
Хрватском
Стигао сам до
Задра
До св. Доната
И
Његове љепоте
Заустављен без визе (везе)
27.4/1987.
*
Постоји у мени упоран и неискорењен
страх од заборава. Од времена до времена, због тога чиним малу сентименталну
инвентуру:поново реконструишем слике.
Ево, у кући, твојој, међу рукотворинама, џемперима од вуне, шаловима,
капама, кошуљама, књигама, предметима од керамике, фигурицама, ту је, мајчица
достојанствена, у бордо џемперу, патикама и панталонама, мир и свјежина сја из
њене појаве. Она има диплому, комотни одјећу, па и смијех јој је некако умудрен
и изваган, мање испрскан оним сунчаним пјегама. Њена уљудност, отмјена
једноставност, понос и гостољубивост учинили су је, на кратко, мојом станицом!
Данима је овдје текла прича, мрачних и свијетлих детаља, растанака, смрти,
неизвјесности.
На тавану куће зачела се дјевојчица. Сачуваћу у времену руку, која
бескрајном пажњом полаже цвијет у вазу, или дјевојчицину главицу ниско сагнуту
над папиром, док се по десети пут труди нацртати коња, чије ноге неће бити
кратке и климаве, већ способне претрчати све ливаде на Фрушкој гори.
*
Полако се разданило. Свлачим мајицу која ми не пристаје. Била је
преуска, купљена од сјете и нешто млаке мржње. Наједном без окова, савршено без
икога, имам свој стари неспоразум. Није ствар у нејасним ријечима. Друге је
врсте, ова потпуна тишина. У огледалу твој лик, у венама крв и навика. Добро.
Све је исто. Подне.
Добро је што сам изгубио адресе. Што не знам имена ниједном човјеку, што
су телеграми спаљени у етеру.
30.5/1987.
*
Неко опет рече: ти мораш кренути. Али ја још не путујем. Ја још не желим
да идем. Не, заиста ја не путујем, мислим у инат њима и све некако желим да их
заварам том мишљу. Иначе се опирати не могу и остати не могу! И, још није вече,
инатим се ја. Ипак све је узалудно, оно је већ ту!
Проклето. Чини ми се - лудим! У прашину отичу бистре капи суза,
неповратно. Они се, на моје запрепашћење, сви одреда некако злокобно, пакосно
насмијаше. То им дође као неко одличје, помислио сам...........9.11/ 1986.
СУСАК, ЧЕКАЈУЋИ ГОДОА
У једном јефтином хотелу, изнајмљује собу свлачи се бјелокожна, у тами прегорјеле
сијалице. Препушта се црнопутој страсти, која је милује и љуби дуж цијеле њене
бијеле појавности. Она, отвара врата свога тијела и зеленим оком мачке гледа
вјетар како претура странице неке књиге. Размишља, шта би то могло бити, и тако
се враћа у страшну ноћ. Дозива се свијести и пуна воље, ко аутогени тренинг,
прикупља све крпице своје, лијепа, ко у фармеркама дуге ноге.
Тишина.
Има двадесет година и ни једне длачице. На рубу психичке галаксије,
стоји ко ђак на распусту.
*
Ово је књига од врвећих страна
улица и зграда. Цијело небо на два прозорска крила с одломцима Малога Лошиња.
Душа у скаутском одијелу. Дебела
Црнкиња, датула шета сама у
вечерњим часовима, и док пјесник млад, проба свој нови поетски опус, њу на бини
један Јапанац фотографише. Она, затим скреће у простор, као Френки кад иде у
Холивуд.
А прича би могла изгледати овако:
Ти стојиш крај мојега узглавља!
*
Ова досадна киша, упорна и примитивна, угурала ме је у моју нову собу.
Сједим и размишљам: љето је одлетјело. Треба писати! Ни лакшег повода, ни тежег
посла!
Читам твоје писмо, а слогани само врцају: глупи пјетао! Срање! Егоиста!
Успут се осјећам као код посластичара, гдје ми се нуди једна врста колача, коју
сам посластичар највише воли да једе. Нашој дјевојчици колач, теби колач са
седам кора, мени кривица! Али, зашто ти колачи не би били још слађи, а моја
кривица већ?! Вјероватно би било потребно да се ријешим заблуда, и да ми срце
не буде срчаније од твојега! Пошто ти не знаш због чега патиш, за ким чезнеш и
кога желиш, ја знам!
Ја патим због своје природе, чезнем за вама и желим вас!
Не
знам, има ли више смисла трпјети?!
*
Ово што сада записујем затвара се у
прошлост. Мало по мало, као онима што граде мозаик, додавани су нам каменчићи.
Мало по мало очи су нам се отвориле, и ми нисмо више они исти, јер не гледамо
исто на свијет. Који је то свијет што га гледамо данас. Из чега је сачињен? Но,
то је тек оно чега се сјећа срце! Што је то што нам још преостаје, и надамо се
да би могли још открити у нашем даљњем животу? То наше слабашно и расипничко
“ја”, запутило се у: можда, у негдје, у збиља бих могла с тобом живјети само
кад би...
Док смо ми били извор, нисмо у властитом зноју могли чути никакав глас,
никакву битну поруку. Сад одмотавамо мокре, смрдљиве као прљав веш, смотуљчиће
и читамо што нам је било намјењено, онда. Какве ли замке за илузије! И није ми
ово први пут!
*
Првих
дана недјеље
Уситњавам ручак
Послије сврати плач
Често посјећује мој јастук
Гасим жеђ
И ако ме питају гдје је
Ту је, одговарам
Подијељен на плакање
Те вечери
Било је тако лијепо
Да смо плакали заједно!
*
Само кад не би било тираније од наслова, ипак ми се пришуњао!
На почетку дана, међу минулим воњем одмора, слутњи и сновиђења, вијешто
се уклапа глас пијетла. Јутро је. Када ти пукне зора, а сви животни филмови су
ти већ пукли, а онај још не отровани пијетао ти закукуриче, онако храпаво, када
устанеш на десну ногу, и онако босоног за зорњачки арлаук нагазиш на прибадачу,
а кава неподгријана, чарапе неопране, брада боцкава, коса масна, а вани цвили
јесен, када те прва јутарња цигарета угриза за плућа и накупи ти се онај
јутарњи глиб у ждријелу, док вода цури у канализацију, рукавом бришеш уста, а
очи мутно колутају са разлогом, котрља се живот и купи смог. И све те нешто
мучи, притишће ти леђа, криви ход, прожима те неки мук и безвоља. И црно је. И
мрак је. А дан је! Отиђи у З. Одлучи се на живот који те чека тамо!
Пиши! Пиши! Лажи себе и друге1
Жалим ли ја истину, која је колико год ми се чинила окрутном, истина?
Или жалим себе? Како загазити натраг? Мотрим ове ријетке данас, а другачије
призоре зрем!
Моја пријатељица је једно јутро рекла: “Овога пијетла би требало
отровати!”
*
Никад нисам имао осјећање кривице, али је увијек било осјећање бескрајне
слабости! То је чудан губитак своје воље над самим собом!
Да ли ти се прохтијело жена?
Не!
Зашто?
Ако сам се и забављао тим “стварима”то је због експеримента. Проматрао
сам!
А закључак?
То је погрешан разговор!
Бол који наноси живот, јачи је од интересовања за живот! Не знам да ли
је моја душа сатављена од прљавштине, њежности и туге?!
20.8/1987.
*
Путовање.
То је сасвим сигурно. Оно стоји предамном попут разоткрите земљописне
карте, отужно познатих предијела, па ипак не знам куда ми ваља кренути? Јер,
тако то навијек бива, одлазим увијек овако тихо и помало, и све сам даље и
проклето даље од нечега што ми се одвајкада чинило недостижним, а само сам то
некако подмукло осјећао, нешто као живот. Мислим, како је смијешна та ствар:
двије крајности између мене и тебе, и треба ли да се радујем што је тако?
*
Кад падне снијег, шетам. Обујем чизме, фатиране сивим филцом и огрнем
радничку бунду од непромочивог цирадног платна. Снијег бијел као млијеко, цврчи
под притиском моје тежине. Окренем се, за мном остаје утабана линија правилно
распоређеног корака. Мада сам ја сам тако нераспоређен! Цијели живот сам био
(не) радник, али мора да је у мени, негдје тињала “пјесма”. И кад сам као
дијете учио енглески, увијек сам тражио неку “пјесмицу”. Можда не бих ни
почињао, да нисам срео младу учитељицу! Она ми је рекла да сам пјесник. Ја сам
јој рекао да ја то нисам. Она ме је питала: јесте ли покушали? Рекао сам, да
нисам. А она је рекла: ипак, ти си пјесник!
И
шта онда бива?!
*
Везан сам с тобом
Не својим тијелом
Већ својом душом
Па ипак, знам да ћу
Морати да се пењем
И пењем, кроз седам небеса
И свако ће бити празно
Хтио бих да знам
Да ме ти волиш
Да су крици човјека
Гласни као трубе
Које су
Отвориле камене капије
Које су између нас
Што сам на свијету желио
Ја сам, скорио, црни
Хљеб на води
*
Размишљање стане
И оживи стварност
Оно је, као и све остало
Што је било потребно
Да би се нагомилавало
И нагомилано претворило
У оно што сада кажем:
Колико сам прошао
И све ово одавно живио
Знам већ шта је шта
Зашто да поново покушам!
*
Ја сам толики егоист да се свог весеља не могу одрећи. Презрен, немам
снаге, не ради себе, него ради других да било шта учиним!
Толико тога се десило!
Играм се и даље, са људима, водом, земљом, различитим корама дрвета.
Нико од њих нема уста!.
Прислоним своју ципелу уз нечију малу, и опет разлика у ширини ђона
крије љубав, коју ја не познајем.
Ходам
по жици завезаној за флашу шампањца и маслачак. Па, ипак мени су довољне мале
груди, најтананије, најчвршће. Замишљам их голе, буквално, без придјева и
глупости. Од свију ријечи пратим оне, које су везане за њих. Тако, мјесецима
смишљам сценариј радост, с тога ако сам по природи још и мало дијете, а у
животу ме водили лако(вијерни), умни догађаји, нисам никако могао бити у крилу
обитељи! Нисам створен за обитељ! Попут играча, знао сам да се све може
изгубити, али нисам вјеровао да се то мени може догодити. Играчи, што више
губе, тим више желе играти да би повратили изгубљено. Синоћ одлучих да се престанем играти
и да ми се почне дешавати стварност. Стварност, посљедња ријеч која се научи са
љубављу. Игра постаје стварност! Морам открити љубав!
*
Те јесени вјетар је носио старе новине и комаде бурека са месом у којем
није било меса, старе папирне новчанице за које се нико није сагињао, планове и
програме телевизијске и остале. Ни за њима се нико није освртао.
Застала је, сјетивши се, како је заборавила нешто. И чинило јој се да је
нешто битно заборавила. Рецимо, нешто као адресу или број телефона. У ствари,
осјећала је да нема више коме да се обрати. Изнад њене главе висило је увело
лишће, које је одбијало да отпадне, ружно, маторо лишће, које ни Превер не би
ставио под ноге својих љубавника. Иза ње, фасада зграде је полако пуцала и
одбијала да се сруши. Прозор на фасади био је сазидан. А, онда је осјетила да
је све лакша, да је вјетар подиже, да не осјећа тло под ногама. Осврнула се још
једном: земља је била све даље. Тада је вјетар стао, а она није падала.
Лебдјела је уз напуклу фасаду, са које је малтер одлучно одбијао да отпадне,
испод бившег лишћа, испод сазиданог прозора који је одбијао да пропусти било
шта ...
И, што је најгоре, осјећала је да Она нема шта да одбије, да је нико ништа
није ни питао, и да ће стајати ту, ко зна колико. Узалудна дјевојка у учмалој
улици!
*
Једина ствар, која ме тијеши у мојој биједи, јесте разонода! А то је
највећа од мојих биједа! То ме, углавном спречава да мислим о себи и што ме
неосијетно, упропашћује!
Смијешно је што се ослањам на дружење са “својима”, кукавни као и ја,
немоћни као и ја! Треба да радим, као да сам сам! Страшна је ствар осјећати
како нестаје све што ми припада!
Негдје
сам прочитао: ”Јеси ли мање роб, зато што те Господар милује и воли? Баш си
срећан, робе! Господар те милује, ускоро ће те тући!”
*
“Је ли ти хладно? Октобар је! Шта се одиграва у твојој глави? Да ли
икада зуриш у слике на зиду? Да ли читаш те твоје књиге, досадне књиге, мртвих
писаца о људима који никада нису ни постојали? Да ли жудиш за куцањем на
вратима? Да ли се надаш да ће нетко доћи, у ноћи, пијан?! Да ли икада размишљаш
о прошлости? Зашто ти, све тако неосјетно и непријатно измиче ван домашаја? Да
ли схваташ да су такве душе изгубљене за свагда и да су осуђене на неуспјех?
Сјећаш се “Јапанке”, твој цртеж на зиду у мојој кући? Збио се чудан
догађај са њом! Када си ми пре два дана рекла да се виђаш са мушкарцима, знам,
рећи ћеш: па, ми смо се развели, зар не? “Јапанка“ ме је питала: зашто си у
заблуди? Остави је!
Не могу и нећу да је оставим, да бих је поново тражио, одговорио сам!
“Јапанка” се тресла од плача. Помислио сам: хвала Богу да је нетко жив у
овој кући!
Играш се! Играш се као од шале! Играш се као кад дјечије усне пију
млијеко! Тако се играш! Радо бих с тобом подијелио своја душевна расположења,
премда знам да би ме у твом присуству та жеља прошла.
Чудан
је гост данас код мене. Прошао је кроз зид, право! Чудан гост. Он није
гостовао, он је владао! Сместио се поред мене и тражио од мене да ти пишем!
Хоћу ли се икада научити да видим свој живот без тебе!?
Фрагмент
телефонског разговора
-
Шта
имаш да се виђаш с њим? Даћеш му повода да узме слободу...
-
Али,
ја нећу да спавам с њим!
-
Шта
то треба да значи?
-
О,
па ти си љубоморан!?
-
Кучко,
шашава!
-
Не
буди тако наиван! Није он тај тип. А шта и ако јесте? Па, у том случају, ја не
бих изашла с њим!
-
Ма,
немој! Зашто он не води своју жену у биоскоп?
-
Откуд
ја то знам!
-
То
му годи! То је типичан малограђански швалер!
-
Ох,
то је грозно! (женски смијех)
-
Зашто
се смијеш?
-
Не
знам! Можда из саосјећања. У сваком случају ћу изаћи. Тако ми је мило што си
био узнемирен, не зато што те је то озловољило, него зато што се ја добро
осјећам кад видим да ти је стало до мене.
-
Стало
до “тебе”. Мислиш ли да сам те ја вријеђао кад сам ти рекао да те волим?
-
Не,
не, ја ти вјерујем. Свим срцем ти вјерујем! Обећавам ти да ћу мислити на тебе
цијеле вјечери!
-
И
ја ћу мислити на тебе!
*
Рекла је: сјест ћемо, разговарат ћемо!
Благо убогима духом, који још вјерују у ову рјеченицу!
Њему није била довољна “превара” да би се прибрао и видио своје право
лице. Он је ипак, и даље наивно вјеровао, да се у позиву: сјест ћемо,
разговарат ћемо, крила могућност стварног рјешења!
Каква иронија! Па, смисао онога “сјест ћемо” и
јест у томе да се тражи особа која је “одговорна за своју превару”.
И шта се догађа, питао је
невјерника након извјесног периода, како је, зашто је? Не, атмосфера је и даље
била људска, другарска, типична брачна. Славили су се рођендани, јело се, пило
се, водила се љубав! Али није то оно, битно што човјек треба! Кроз раздрагано
лице невјерника, кроз слатки осмјех, крије се ружно лице “преваре”.
Јадан човјек! Па зар још увијек не види да, једино што га спашава од
“издајничке” људске топлине, јест та ледена кора “преваре”, и да је с њеним
отапањем, коначно и дефинитивно пропао!
Превелико је мноштво мушкараца, и у оптицају је “спаривање” које не
допушта јединки ни тренутка осаме, ни капљу плодне самоће!
Шта
да раде жене које су се родиле да буду невјерне? Оне су пропале, али су и даље
остале “невјерне”. Можда, у томе, што осим тога не знају, или тек толико да
живе своје нестајање из “брака”.
Гризући ноћу, неопрану јастучницу, у соби где га нико не види, мисли на
бијег од срамоте као смисао живота. Па, то је онда несрећа!
Између срамоте и несреће, шта остаје? Остаје сан! Сањати, то могу само
ријетки!
Не. Има још ствари за које је вриједно живјети. У ове октобарске дане,
срећан је због туђе несреће. Ипак је упорно жели смањити! Несрећа није промашај
среће!
Хтио је бити сретан, а није мога. Није умио!
19.10/1985.
*
Зар се тако све завршава?
Повратио је по прсима, преслаб да се помјери! Осјећао је како му душа
измиче из тијела!
- Курво, врати се, рече својој
души! Душа му се насмијала: предуго си лоше са мном поступао, сад имаш оно што
си заслужио!
За њега смрт није била важна. Важне су му биле недовршене ствари, односи
са особама! Чарапе и гаће по поду, рачуни за струју и воду, дијелови њега у
одбаченим пријатељствима, одбаченим ципелама. Његова ћерка и бивша жена...
Било
је тако тужно, тако јако тужно. Тко је могао исказати бол у њеној стварној
величини? Нитко! То је то! То нитко не може, нити је икад учинио. Могли су само
покушати и постати тужнији од бола, јер није било повратка. Зајебао сам, Боже,
зајебао ствар, мислио је!
-
Да, пријатељу, зајебао си, одговори му душа!
-
Али, хтио бих поново покушати!
- Ти ниси човјек. Ти си мекушац!
- Мекушац сам, у праву си ја сам
мекушац!
Више
му ништа није могли помоћи. Ни таблета за смирење, ни цигарета. Тада је постало
још горе. Подигнуо се и с напором упалио сијалицу, која је била само једна гола
жаруља, уосталом као и он. Дохватио је разгледницу пристиглу пре неки дан:
„ Хвала ти на папирићу...Била бих наивна...“
Бацио
је разгледницу на под. Није било важно. Кад би барем могао осјетити највеће
самосажаљење, или лагани бијес, или неку осветољубивост, спасило би га! Но, све
је пресахло у њему. Усахло и глупо!
Душа му је изашла из собе.
20.10/1985.
*
Што сам ја то, тако предано желио да учиним?
Шта сам од тога могао да очекујем?
Олакшање! Задовољство у добру, што га другом
чиниш? Срећу у срећи на туђем лицу, којег лишаваш брига и озарујеш радошћу!?
Нову љубав, нови мир? Смирај, хармонију?
Опој, занос. Сладак бол обостраног прожимања,
без плана, без лишавања, без брига, без сврхе...?
“Ништа ме не боли, али ми се срцу рана
позлијеђује стара”. Можда то! То питање, та неизвјесност, та слатка мука!.
Гушим се у слаткој неизвјесности чежње, у болу бесмисла!
Као да сам у некој врећи из које не могу
напоље. Неки ми глас, стално говори да ће временом бити боље. А време је просто
стало, па се смије и мени и мом болу!
*
Брзи воз Београд, Задар број 842, други
разред, вријеме између три и четири ујутро, мјесто Бихаћ. Временске прилике
зимске, снијег, студен, 1984.г.
Ходник воза, осим њих нема никога.
-
Докле
путујете?
-
До
(Задра) краја.
-
Живите
тамо?
-
Не.
-
Радите?
-
Не.
-
Студирате?
-
Не.
-
А,
онда путујете тек тако!
-
Не
путујем тек тако. Свако путовање има свој циљ, сврху.
-
Ја
не волим да путујем. Била сам у Чаковцу, код пријатељице, али смо путовале
аутом, па смо због великих сметова, морале путовање наставити влаком.
-
Па,
како сте дошле до Бихаћа?
-
Ишле
смо путничким влаком до Бихаћа, па смо читав дан чекале, овај. Биле смо у кину
и хотелу.
-
Пушиш?
-
Не
пушим те, пушим 160.
-
Које
су то, 160?
-
Види
се да ниси из ових крајева. Одакле си?
-
Ја
сам из З.
-
Одакле
си ти?
-
А
ја сам из З.
-
Шта
иначе радиш?
-
Ништа.
-
Баш
ништа?
-
А,
код куће понећто урадим. Завршила сам средњу економску, па сад чекам посао.
-
Па
зар ти није досадно?
-
Је,
досадно је, али шта могу кад немам посла?
-
Значи
ти се досађујеш у досади?
-
Молим?
-
Кажем,
ти се досађујеш у досади.
-
Да.
-
Навечер
излазиш?
-
Изађем
понекад у кафић. З. је пун кафића. Познајеш З.?
-
Не,
први пут идем у З.
-
Први
пут?
-
Први
пут.
-
Па,
зар ниси био на одмору у З.?
-
Не,
нисам. Био сам у другим мјестима, али у З. Никад. Ово ми је први пут.
-
Онда
видјет ћемо се у З.
Неколико дана касније видио сам је у З., на тргу св Доната, и правио сам
се да је не видим.
Она плану. Њене дивне очи се замаглише. Лице јој се осу пјегама, и она
се с оним ружним изразом жртвовања, који се најчешће зауставља на лицу,
предаде. И с ведрим, дјетињастим осмјехом, корачајући несигурно и бојажљиво,
приђе.
Ја сам ћутао, а она је страшно брбљала. Најзад сам почео гласно да се
смијем.
Ти
си добар и паметан човјек, говорила ми је пред крај и штете што си тако кратко
у ...
Изгледало је као да је хтјела нешто да прочита на мом лицу. Слушала ме
је, али очевидно није чула што сам јој говорио. Нека брига и замишљеност
појавили су се на њеном лицу. Бојао сам се за њу.
Сјећам
се, нетремице и врло упорно, гледала ме у лице, не мичући с мјеста, чак не
мјењајући позу.
Ни
сада не разумијем себе! И све је то пролетело као сан, чак и моја страст, а она
је била снажна и искрена, гдје је сад?! Доиста, мало, мало па ми сине у глави
да нисам ја тада полудео и да нисам све вријеме био у некој лудници, или сам
чак и сад у њој?
Како
да јој кажем да је волим? Шта бих рекао, тиме? И шта се другоме може рећи о
томе.
Пошао
је, у мислима, погрешним путем и све даље иде, тамо у себи. Срце се ничему не
радује. Све већа даљина је иза њега, а све што је могло бити остало је на дугој
стази, и треба се само вратити. Ништа није лакше од тога, и ништа теже!
Освртање није враћање! То је жаљење!
Она
то не зна. Она га мирно гледа. Гледа као некуд у даљину, гдје нисам ја! Не види
и ништа не зна о мени. То је предност, коју би човјек увек могао да жели, а
ријетко је остварује. То је она стара његова жеља да буде невидљив! Бити ту,
остати на истом мјесту, у истој тами!
*
Вечерас када се дома вратих,
чудан се догађај збио
а нико и не обрати пажњу на мене!
Не приђе ми жена да пита
Хоћеш ли чаја
Ћерка
ме није ни погледала
Запрепашћен, питао сам се
гдје је
моје тијело данас
Књигу хтедох да узмем
Али ми руку нема
Нешто сам хтио да кажем
Устију нема
Погледах тамо
Очију немам
Размишљах као да главе немам
Како ли само дома стигох?
Почех да увиђам
Глава ми у Задру,
Грешком оста
Је ли тупост
Која притиска мене, непостојећег
Такође њезин дио?
*
Колебао се читаво вече, не узимајући лијек. Очекивао је од свога тијела
да оно одлучи уместо њега. У писму које је добио прије два дана, бивша жена га
зове на ћеркин рођендан.Обузела га је нека ружна радост. Желео је да поштеди
себе бола који ће га још једном савладати. У исто вријеме, оставио је жени
могућност да остане међу својим стварима, пријатељима, ништа не мјењајући у
својим навикама. Одлучио се да се не миче!
То писмо, тако поетско и истовремено реално, потакло га је да уместо
одговора напише пјесму:
Изашло је сунце
Испод лијевог бедра
Улице Цара Душана
Пружам кораке слободно уз бријег
Нетко, међутим свијетло пригушује
А мени се срце стеже
За тај дио улице!
Свестан да његовој ћери не треба пјесма већ он, чита: здрава је кћи,
личи на тебе, покреће ствари, уједно је и несретна, дозива те на вратима куће:
ћаћоскооо.
Толико му је болно да је запао у сан. Тишина. Све му се смучило. Схватио
је да овдје нема више што да тражи. Устао је и у светлости угледао
прилику...Стајала је пред кућом, непомична и хладна. Покушао је да ухвати њен
поглед, да одгонетне њене мисли. Провалија времена отворила се између њих.
Гледао ју је кроз месечину, полако се угибала у његовим очима. Није имао што да
јој каже, далек и стран њеним чулима.
Окренуо се и упутио се излазу. Изашао је. Знајући да ће се вратити, њој!
*
Уморан лежим. Гледам у плафон, у ваздух и прашину. Отишла је кроз мрак.
Купа се у кориту под млазом воде и дрхти од хладноће. Квасила ју је, сасвим
сама. Сисе су јој помодриле и укрутиле се. Црвене брадавице! Завршила је
књижевност. Задњица јој се најежила, и постала храпава као шмиргла. Обрисала се
вуненим џемпером. То је био један бијели, тешки џемпер. Вуна из праисторије
дошла је по инстинкту међу њене ноге.. Када се протљала, зашуморио је вјетар. У
мојим ушима! Сада спава под чистим ћебетом, као и све меке ствари, њене сисе,
ноге, трбух. У пространој и топлој соби.
Ја волим ноћ, онда пада наниже.
*
-
Колико
сте пута, у току ноћи полно општили?
-
Боже...
-
Бога
нема. Одговори!
-
Три
до четрири пута.
-
Реци,тачно!
-
Три
пута.
-
И
суботом?
-
И
суботом!
-
Је
ли било пријатно?
-
Било
је природно.
-
Без
моралисања, молим те.
-
Било
је дивно!
-
Боље
него са мном?
-
То
се не може упоређивати.
-
Тако
сам и мислио. Опиши.
-
Ти
си био груб!
-
Ја
сам дубље проваљивао у тебе?
-
Да,
осјећала сам се као разапета.
-
Разапета
или рашчеречена?
-
Ван
себе, избезумљена...
-
Послије
колико је наступао оргазам?
-
Не
разумијем.
-
Разумијеш
ти то добро.
-
Како
кад.
-
А
са мном?
-
С
тобом, никад!
-
Промијенимо
тему. Нисам ти донио цвјеће. Имаш га свуда.
-
Да,
као на гробљу.
-
А
како би било да ствари погледаш и са љепше стране.
-
Извини.
-
Морам
и ја теби да се извиним. Моја патња је моја ствар!
-
А
што је сам повећаваш?
-
Ја
на свој начин осјећам ствари.
-
Ти,
све кријеш! Ја, хоћу да одем одавде!
-
То
ти је постала манија. Не можеш више да се скрасиш на једном мјесту!
-
Препоручујеш
ми да останем овдје, да будем мирна и да се одушевљавам дивним животом који
овдје водим?!
-
Ти ништа не разумијеш, или те баш брига за све!
*
Немоћан сам. Тужан. Замишљен. Ни вјере ни мира, ни кућишта. Никад
ничега. Ко зна куд и зашто ме води, ја идем за њом.
Лежим на столу у вечери дима и прљавштине, у загрљају једне жене са
очима замагљеним. Она је у мојим рукама, а није моја. И све што је око мене,
моје је, а није моје!
Ништа
нема смисла, све је пропало у ових пет година. Страховито уплашено, пажљиво ја
гледам у њима живот и држим га у рукама што дрхте.
*
Лијепо је бити искрен, мислио је,
али не треба бити циничан. Уосталом, чему да исповиједам тежње које би на тај
начин постале коначно стварнима?
Жалим слаба бића која овај вјетар јесењи тако окрутно разноси, да ми
срце увијек остане далеко од њих. Растужио би ме и најмањи облачак на небу.
Због неколико капи кише, наврле би ми сузе на очи. Живот мој, нијема је пјесма и утолико су сјета и
патња у њој још ганутљивије!
*
Питам се, шта би било када бих своју пријатељицу оставио лезбејкама? Шта
би били када би све жене овога свијета, нестале? Без сумње, било би великих
ратова, ратова страшнијих од оних који су се икада догодили. Људи би једни
другима вадили дроб не би ли за себе задржали посљедњу жену. Потом, када би посљедње жене нестале,
отимали би се за женке животиња, све до посљедње!
Добро сам то видио, како се истребљују ради
посједовања посљедње мајмунице, посљедње крмаче! Двадесет пута за редом почињао
сам да пишем причу о женама и двадесет пута морао сам да се зауставим! Нисам
успијевао да пронађем тко треба да пише причу? Та прича о женама врти ми се у
глави и не да ми да спавам!
Звао сам је “моја удовица” да бих се пошалио!
-
Добар
дан господине. Је ли стигао “Свијет”?
-
Још
није, господине.
-
Добро.
Дајте ми “Јаке груди”.
Купио сам “Јаке груди”, савио часопис на двоје
и ставио га у џеп. Потом је она стигла. Отишли смо да попијемо кафу. Уз пут сам
мислио на дијалог који сам водио са продавцем новина: Добар дан господине. Јели
стигао “Свијет”...
Смијао
сам се сам са собом, плакао од смијеха. Моја ме пријатељица радознало
погледала.
-
Шта
ти је, шта плачеш?
-
Не
плачем, смијем се.
-
Треба
да се лијечиш!
Написаћу то. Испричаћу како су, мушкарци мастурбирали пред часописима,
ноћу, сами. Како су жене, понекад када би попиле чашицу више, шириле за себе,
својим шиљатим прстима, усне сопственог секса, најприје прве, потом друге, да
мушкарци могу да гледају на танком, тако откривеном вагиналном зиду, каткад
блиједо ружичастом, оне трагове који плачу, горе над нашим главама.
