субота, 07. септембар 2013.

Штићеници

НАДА ЈОВАНОВИЋ
ШТИЋЕНИЦИ
Београд, 2004.


ШТИЋЕНИЦИ

Госпођица Марта Каћански била је наша добротворка и као већина добротвора стравично поносна на своју жртву.
Живели смо код ње, нас неколико, без обавеза, полулагодно, да нам ништа није недостајало.
Живели смо одувек у суседству вашем. Оно што ме је нарочито чудило и занимало - била је ваша безбрижност. Скоро да ме је плашила! Мислим да сам знао да тога може бити, али нисам баш сасвим могао да схватим зашто ме она толико узнемиравала?
Колико сам могао да запазим у вас је било доста деце - као у нас. Опет је изгледало да их има више! Ви сте излазили у сунчане дане, ми смо се шетали по киши!
Једном сам вас видео да купате децу. Случајно сасвим, прозор је био отворен. Најре ме привукла азурно-плава боја вашег купатила, онда сам схватио да је детињи смех долазио одатле, и наставио да проматрам. Угледали сте ме доцкан, и затворили прозор. У вас је увек све било затворено па ипак светло, а у нас је било све широм отворено. Деца су скакала око вас очекујући да их још једном насапунате и избришете. Да није било њихове цике, безразложност тог призора јаче би ме погодила. Шта сам могао да учиним - не знам? Знам само да сам наставио да журим у отворен прозор као да ћу још нешто видети? Појавили сте се још једном и - погледали ме! Зашто сте то учинили нисам могао себи да разјасним. Био сам омађијан. Данас ми се чини да ми је све то остало у сећању због азурно-плаве боје вашег купатила.
После тога све сам дубље почео да тонем. Све чешће сам се задржавао гледајући у ваш прозор. Мислио сам да бисте га хтели још једном отворити - као онда!
Све је то, заправо почело овако. У то време су ми се јављале чудновате визије. То као да и нису биле само визије. Почео сам се плашити да све ово није само сан. Ако би и био сан, добро би било, и опет жалосно. Мене су полако опседале мисли о нестварности мога живота. Умало да је тако и било! Могу рећи да сам претеривао, понекад, у својој и онако престрогој оцени сопствена живота!
Помишљао сам тада на путовање коме сам се давно радовао. Једам пријатељ ми је причао, својевремено, о граду некаквом као о светом месту, који је требало да посетим. Одувек сам желео да доживим лепоту тог града, виђеног туђим очима. Тих дана спокојан због скорог путовања, немирно сам спавао. Почео сам да вас сањам. Ваше лице, у измаглици снова и јаве, појављивало се и нестајало. Желео сам да вас видим. Мада вам никада нисам видео очи, снивао сам зелене и то је отварало неслућене поноре мога бића. Најчешће сам се губио у малим, тамним, неправилним тачкицама ваших очију. Оне као дубоке провалије, биле су попут моје душе! Када бих се будио нисам био сигуран да ли сам у тим затамњењима збиља био ја, или је све био само сан!
Видео сам у њима неке људе који ће бити кажњени тако што их бацају у базен животињама. Распитивао сам се дуго и озбиљно: зашто су кажњени? Али ми нико није умео дати одговор. Сви око мене су се понашали као да је нормално да их кажњавају, и ако не знају зашто!? На моје изненађење све се брзо одигравало - људи су нестајали. Схватио сам да је и на мене ред када је један пуначак до мене скочио. Неким чудом његове и моје муке трајале су дуже од осталих. Он је, чврсто се држећи за ограду над базеном, успевао да умакне чељустима животиња, а ја сам се надао спасу! Не знам ни сам колико је то потрајало, али знам да сам се уморио исчекујући, и почелео да га већ једном повуку доле! Она, која му се дочепала ноге, видео сам добро, била је једна од финих затамњених тачкица из ваших очију. Себе самога тада се уплаших! Човек је крикнуо махнито, и крв се разлила. Била је тако густа и грамзива да сам се уплашио да не потонем у њу. Пробудио сам се - још је био мрак. Савио сам се на узглављу покушавајући да се умирим. Повремено ми је то и успевало, али сам се често трзао из полусна јер је онај пуначки покушавао да ме се дочепа. По његовом сабијеном лицу са скврченим носем слутио сам да је зао. Чим би успео да уђе са балкона у собу, ја сам се будио и он је нестајао.
Следећих дана био сам задовољан. Можда и зато што вас нигде није било. Посматрао сам сатима, како штићеници госпођице Марте покушавају, безуспешно да јој удовоље. Тих дана се један наш дечак бацио с прозора. Потом је настао велики страх међу нама и ја сам постајао све немирнији! Једино што ме радовало, био је повратак нашег штићеника из Венеције. Канали Венеције били су мутни, и ако сам ја очекивао бистре!
Сигурно сам због тога уснио онај сан. Било ми је јасно зашто сте и ви у њему били онако благи и самилосни за вашег, одавно већ мртвог оца. Возили смо се мутним каналима Венеције. Неки нама непознати људи у хајци нешто траже. Ту се сан прекида. Знам само да би нас могли уловити. Онда ви и ја излазимо из куће на углу наше улице и видимо вашег оца где седи пред опустелим голубарником. Омршавио је и нешто се издужио. Некад за живота ћелав, сада је имао праменове седе косе. Питали сте га шта ради ту, нежно га милујући по глави са које су истог трена, опадале власи! Говорите му о времену које је дошло, и о забави која је прерасла у потребу да се лове људи. Он вас чује али не жели да се склони, јер то за њега ионако нема значаја. Из наше куће долази жена. По елегантном оделу знамо да припада ловцима. Пре но што смо стали у одбрану вашег оца, примећујете гласно и с тугом да њему испадају зуби! Збиља је већ почео да се распада! Образе више није имао. Није ми сметало да га загрлим и приљубим своју уз његову главу. Некад нежно сам га волео, мада га никад нисам изблиза видео. Од те присности са њим обузела ме је милина у којој сам провео остатак ноћи. Сан ме је држао још и сутра у добром расположењу. Помишљао сам на вашег оца и био радостан што сам најзад успео да му се приближим. Мислио сам да бих се и вама могао исто тако једноставно приближити. Ни помишљао нисам да ме је прихватао тек као мртав. Силно сам желео и тежио да ме и ви прихватите, мада сте ми узмицали правећи се да ме не примећујете!
Тако сам почео да пропадам. Тонуо сам све озбиљније и дубље, али не бих тако брзо потонуо да није било једног догађаја. Седео сам тада на заједничким степеницама. Не знам зашто сам ту сео и шта сам при томе мислио? Можда ме је жагор иза ваших врата привукао. Дуго сам га ослушкивао и дремао на гнут над оградом. Ваљда је неко заборавио да затвори врата за собом кад сам ја са степеница могао да видим шта се збило у вашој соби.
Радовао сам се тој изненадној промени. Могао сам изблиза да посматрам ваш свет из кога сте само кроз прозор пристајали, понекад да гледате овамо - ка нама. Приметио сам да вам је соба претрпана стварима и сликама на већ и онако шареним тапетама по зидовима. Онда сам видео вас да се прикрадате. Нисам вам видео очи али по мачијем ходу знао сам да су зелене. Нисте, скоро ни додиривали под, и мени је срце играло што сте тако вешти у обмањивању. Једно дете покушало је неспретно да вас следи.
Остала су укочена стајала по угловима собе са изразима задовољства и блажености на лицима. Ништа нисам разумео. Предпостављао сам да се играте нечега. Покушао сам да одгонетнем шта то кријете у руци кад се тако радознало извијају дечије главе, да им нешто не промакне. Госпођа мама је мирно чупала кокошку. Врат кокошкин, обезглављен, уморно је висио. Шта се тада догодило - нисам успео да видим! Чуо сам само врисак и смех. Деца су помамљено скакала око вас, савијајући се од смеха. И ви сте се препустили тренутном заносу. Тек тада угледао сам у вашој руци гумену змијолику играчку како се обавија око ваших прстију. Ваљда сте се њоме хтели поиграти са вашом Госпођом мамом. Онда се догодило оно најстрашније! Ваш светли свет смехаје занемео! Док су општа пометња и задовољство међу децом још трајали, ви као да сте се мало занели. У кругу, као заборављени предмет дотадашње забаве, стајали сте сад већ равнодушно гледајући у децу која још не могаху да се поврате! Добро сам видео шта се тада збило! Госпођа, ваша мама, подигла је обе руке високо и скоро се читавим телом и тим рукама сручила на ваш врат и рамена! Изненађени, повили сте се мало. Видео сам, нисте то очекивали! Ни ја! Како сте само смели допустити то понижење? Осетио сам тада да обоје желимо исто. За тренутак, лице ваше било је као у деце. Осмехнули сте се беспомоћно, и не знајући да сам све разумео, пошли сте преме вратима. Мислим да ме нисте запазили пролазећи крај степеница. Са вама, схватио сам одлазио је, нестајао заувек, тај свет поигравања и проигравања, који ме је за тренутак тако снажно привукао. Одмах сам заборавио тај догађај. Но, он је живео у мени дуже но што сам мислио!
Те ноћи, пред путовање, видео сам пушчане цеви уперене према литици на којој стоје два детета. Једно је сакато, лепо мушко дете. Друго не распознајем, своје поднадуло, као да је удављено! Та два детета бацају низ литицу комаде људског тела. Поред њих скачу са литице младе жене са децом у наручју. Понеко дете само пада! Крвава, она двојица и даље предано бацају главе, руке, ноге... Одједном - ви! Са вашом Госпођом мајком у наручју, скочисте! Препознах у поднадулом детету нашег дечака самоубицу, с прозора, од пре неку дан! Само би ме ваше наручје могло умирити, али ви сте већ били скочили!
Уплашен, кренуо сам на пут. Више као да се нисам ни радовао давно прижељкиваном граду. Било је у њему много паса. Слободно су, у групама, луњали неким својим путем не обазирући се ни на кога! Тај ме је град заносио. Све сам у њему волео, можда и зато што сам желео тако! Волео сам да седим на камену и лако подрхтавам од зиме. Волео сам гужве и пусте мале улице. Мирис његов! Прагове кућа и густи зелени чемпрес. Тако сам био срећан и не сетивши се вас. Онда меје дечији жагор опоменуо да вас потражим. Не знам ни сам зашто сам помислио да сте могли доћи овамо? Мој одлазакје био изненадан и брз, а тешко би било предпоставити да смо обоје истовремено пожелели да посетимо ово место! Па, ипак је било тако.
Негде су ваша деца жаморила. Презирао сам непотребну цику ваше деце, као што сам презирао испразност свакодневних догађаја! Можда ми је сметала и зато што су наша деца била нема. Јурцала су, ваша около, бесомучно вас вртећи, у круг! Боже, како су вам ноздрве тада лако подрхтавале! Стао сам скоро уз вас. Био сам сасвим уочљив, али ви ничим нисте показали да је то тако. Сигурно вас је плашило моје лице. Одјурио сам стидећи се свог поступка.
После тог сусрета, ја сам га ипак сматрао сусретом, градје добијао нове боје. Уши су ми биле пуне вашег нечујног смеха. Радовало ме је што сте овде носили тамне хаљине. Код куће сте били обучени у скоро прозирне. Ваша Госпођа мама није била са вама, ваљда и зато били сте мирнији но икад.
Ти дани били су вртоглави! Морао сам се привикнути на све. Морао сам већ пре поднева наћи место на које ће те доћи са децом. Како никада нисам знао које би то место могло бити, ослањао сам се на сопствене жеље. Дешавало се да вас не нађем ни у трећем покушају, па сам јурио до следећег места које би ми падало на памет. Какво сам блаженство осећао чувши вашу децу још из даљине! Игре које су играли, никада пре, па ни сада, нисам разумевао. Наша деца била су весела као и ваша, и сва друга. Но, неки штићеници госпође Марте били су слепи. Ваљда су их зато презирала ваша деца! Ја сам мрзео вашу децу јер ми се чинило да својом грајом и игром злобе нашој. Сада су ми се свидела - можда због вас! А можда их нисам више схватао тако озбиљно као некад. Сећам се још, да сам помишљао да певају и јурцају не би ли заглушила и преварила мрак и ћутање у себи. Ви сте, понекад предњачили у томе. Скоро сте се кидали од раздраганости, мислио сам можда у жељи да заборавите догађај са гуменом змијом. Али ја сам памтио и за вас - и чекао! Сасвим неочекивано осетио сам промену. Затицао сам себе како седим сам, али ме је сад испуњавало, неко туђе ми, осећање сете. Нисам никада имао тих и сличних осећања. Мислио сам даје живот пун осећања некористан! Тако је некад, по причама, живела госпођица Марта. А нама је говорила да то никако није добро. Живот нас, њених штићеника требало је да удовољи свакој нашој жељи, али су ове, опет биле прескромне. Увиђао сам сада да већина нас није знала шта треба и да ли уопште треба нешто да жели. Све што нам се нудило билоје доброчинство госпођице Марте. У то смо искрено веровали.
Али какво је доброчинство био мој сусрет са вама? И осећања сете и туге понекад? Неких дана нисам одлазио ни да вас видим! Било ми је довољно осећање које ме све више обузимало.
Вероватно сте се тих дана вратили натраг. А можда никада и нисте били овде! Дошао сам само ја. Не сећам се! Сећам се снова о вама. Јутром би замирали али су се током данајављали као слике. Мутило ми је памет то што сте у сваком од њих били мртви! Само у једном нисте: када је из вишње коју сам принео устима прснуло неколико црвених капи на ваше руке. Тада сам одлучио да вас потражим и молим за опроштај. Знао сам, већ тада, да је узалуд и да вашу Госпођу маму ништа више није могло спасити! Немиран због нагле одлуке коју сам донео, почео сам поново да испитујем осећање сете које меје обузело. Мој живот чинио ми се као туђ, сада. Очекујући вас у подножју катедрале, или на стубама крај воде, помишљао сам и све боље увиђао, шта сам учинио успевши да вам се приближим. И онда, када вас није више било, нисам променио мишљење. Остале су само наше тихе сенке у двориштима самостанским, пред вратима града да се безумно вију над вревом свакодневице.
Сета. Подарили сте ми осећање сасвим непознато и ново. Било је болно али ми је откривало најскривеније нијансе мојих доживљаја. Посебно ме је узнемиравала и чинила врло сетним помисао да ништа више нисмо могли учинити за вашу Госпођу маму. Иза ње остао је свет, који је створила налик на њу, у коме за вас, схватио сам, већ одавно није било места. Мој повратак госпођици Марти, биоје немогућ! Уосталом никада се и није очекивао повратак било којег од штићеника, мада су сви повратници дочекивану уз сулуда кликтања наше добротворке. Са мном, она скоро да није ни говорила! Истина, добротворка наша обратила ми се једном, пред полазак на пут. Нашао сам се, тражећи некакву књигу у нашој запуштеној и оскудној библиотеци. И - нашао сам се пред нашом добротворком! Она је зевала као риба на сувом, не дајући од еебе ни гласа. Један од штићеника клечао је над њом полу наг. Никада нисам схватио шта је то госпођица добротворка радила? А мислим да ни нашем штићенику није било јасно! Госпођица Марта је устала, поправила косу и додирнула ми образ кажипрстом. Дах јој је био врео.
- Ти никада не смеш заборавити да си мој мали, напуштени имбецил - рекла је, благо ме притиснувши уза зид.
Сећајући се тога, касније, схватио сам како је наш живот ту, био испразан и тежак! Остао сам у граду, дуже но што је требало и што сам се надао. Ону ноћ провео сам мирно, без снова. Јако осећање бола, што вас још увек нисам пронашао пробудило ме је пред зору. Убрзо је бол заменила сета.
Тело моје, одбачено, у цик зоре, остало је на камену. Нисам ни онда слутио да сте и ви већ одавно били мртви!


СКИЦЕ ЗА ПОРТРЕТЕ

Правим твој портрет, рекла сам. Збиља! А у каквим бојама? Не правим га бојама већ речима. А, тако, могу замислити какав ће бити! Зашто, питала сам и одмах се сетила својих запажања о малим рукама, меланхолији и мрачњаштву. Уосталом, закључио је, портрет који правиш о мени не може бити црњи од оног којег сам правим.
Када сам га питала ко су она два дечака на слици - рођаци, одговорио је. Онај нижи си ти? Не, онај виши сам ја. Тај је стајао некако шеретски раскорачен и као мало нагнут на једну страну од нижег и од живота. Било је нечег неприродног у том ставу. Руке му се нису виделе. Очи је имао велике и проницљиве, данас још и због јаких обрва - мрачне. Уста мала, стиснута у пркос, а опет је неки осмех лебдео на том лицу, осмех подсмешљив и тужан. Онај нижи чврсто га је држао под руку, а овај се на то није обазирао.
Моја прва сећања на њега мутна су, јер у њима има нечег необичног. Слушала сам предавања о Достојевском на катедри за Светску књижевност, са неколицином студената у његовом кабинету. Говорио је тихо, промуклим гласом, као са напором, не обазирући се што нас је тако мало. Чувен, са гомилом објављених књига, у шестој деценији живота, предавао је, као сам за себе или као да нас је ту хиљаду.
Упамтила сам један покрет његових руку још из првог сусрета. Тражећи на мом длану линију љубави, лагано се приближавао мом лицу у жељи да га додирне. Изненађена, тргла сам се, а он је махнуо рукама испред мога лица неколико пута као да тера чини. Изгледало је као да тим покретом жели да избрише неуспели покушај из моје свести. Због начина на који ми је пришао и повукао се насмејала сам се, мада сам била уплашена. Рекао је: заборавите то.
Једном ми је да прекратим време припремио литературу. На малом сточићу претрпаном књигама, био је један његов рукопис и еротска књижица из едиције "Венус". Истина, све су то са становишта духа перверзије, оградио се, показујући на књижицу. Зачудио ме је тај избор литературе и поразио еротиком коју нуди. Сетила сам се једног, за мене узбудљивог цртежа Пабла Пикаса из 1936. године под називом "Minotaur si tinara Fata", а ту врсту еротике нисам налазила овде.
Још два догађаја из првих сусрета повезивала је необичност. То је: случај једне муве и игра његових руку. Зашто сам његове руке, кад сам их први пут видела.повезала са мрачњаштвом ни данас не знам. Засметало ми је што су мале у односу на његово тело, али су ми биле занимљиве јер су имале неки свој, посебан живот. Пуначке, беле, са мало дужим ноктима биле су неговане и меке као у деце, али су се често грчиле и трзале, поскакивале и увртале, понекад својим покретима личећи на две мале лепезе. Истеране из претходног стања, застале би у ваздуху за трен, заковрнуте, па пале као мртве лежећи.
У случају једне муве сећам се само да ју је бучно отерао ударивши самога себе. Било је то на једној јавној трибини у препуној сали, деловало је неприродно непотребно, мучно и изгледало је као самокажњавање. Али зашто?
Временом се нешто у мом односу према њему мењало, али је остала нестварност из првих дана.
Била сам преплашена и јако сам поцрвенела када је прошавши поред мене после предавања, рекао да ми добро стоји кратка коса, уверавајући ме да му треба веровати јер се бави питањима естетике. Онда смо заједно изашли из зграде пропуштајући једно друго кроз тесне пролазе, прелазили улице и стигли на.студентски трг. Причала сам о себи, о свом посебном интересовању за студије, не само књижевности, већ и философије, верујући да бих једино тако могла да га занимам. Ни помишљала нисам да бих га могла привући као жена, ваљда и због разлике у годинама. Он, изгледа није тако на то гледао. Касније сам сазнала како је на то гледао. У једном од последњих разговора, када сам приметила да се у његовом гласу осећа завист и чежња, а он ми одговорио да се не пројектујем, причали смо о нама. Предложио ми је да се и даље виђамо под условом да наша веза буде тајна, блудна и чисто сексуална и да не искључује друге везе! Ово последње било је у вези са изнијансираношћу моје личности, мада су пажљиво обухваћени и остали елементи и димензије које поседујем: хришћански принципи, принцип аут Цезар – аут нихил.
Ипак привлачила сам га само као квантитет, а наставила сам са пласирањем квалитета. Питао је како све то стижем, а онда је додао да је то могуће када човека покреће нешто изнутра. Питала сам га за литературу из историје философије и он је обећао да ће нешто погледати. Та нит нас је везивала све док се поново нисам јавила.
Позвао ме је да дођем, рекавши да живи у броју 13. Ваљда нисте сујеверни!? Осим тога данас је петак. Збунила ме је та његова слутња, рекла сам да нисам сујеверна и одмах се упутила у број 13. Онерасположило ме је што ме чека у пиџами, али су ме брзо занеле књиге, које су биле свуда око нас1: у застакљеној библиотеци, на столу, по столицама, на кревету, по поду - тако да се није могло од њих пролазити. Сместила сам се међу њих„а он је донео чај од камилице у окрњеном белом лончићу. Онда се догодило оно чему се ја нисам надала - не знам зашто? Најпре је узео мој длан да на њему пронађ е линију љубави, а онда сам ја почела да узмичем до излазних врата, где ме је прикљештио настојећи да ме пољуби. Било ми је тешко као да чиним нешто недозвољено. Оптуживала сам себе, преузимајући туђу кривицу. Племенито од мене, али напорно! Осмехивала сам се збуњено, не реагујући одлучно, благо га опомињући и трудећи се да га не повредим. Ништа нисам увиђала научена да отрпим.
Дуго се после тога нисмо видели. Ја сам се уплашила чудноватог догађаја у броју 13 и желела сам да га потиснем, али ми сујета није дала мира. И моја радозналост. Појављивала бих се па бисмо шетали и нестајала. Он је стрпљиво чекао. Тако је дошло до сусрета пред црквом Св. Марка. Био је светао, пролетњи дан, седео је на степеницама и осмехнуо се рекавши: мислио сам да нећете доћи. Изненадило ме је што тако мисли. Нисам се досетила да је можда прижељкивао да не дођем - мислећи да је тако боље за обоје.
Тај предео око цркве био је за мене вишезначан, скоро симболичан. Ту смо се видели и касније у јесен, једне вечери када сам му изложила своју мрачну идеју. Нисам знала како да почнем па сам започињала, мешала разне ствари док на крају нисам рекла да ћу да пређем код њега. Збиља ти је идеја мрачна, добро си то запазила, рекао је, али чини ми се да си сада са њом све покварила. Била сам узнемирена. Мрачна идеја није била моја и ја је сигурно не бих остварила, плашила сам је се више него он, али он то није могао знати. Рекао је, помисли шта би ми рекли пријатељи, да сам уграбио пилетину. Као да и сада то већ не кажу, додала сам. Смејала сам се, па се и он насмејао и говорио још нешто, али не знам шта. Свакако сам се могла осећати тада. А осећала сам олакшање. Поиграла сам се са мрачном идејом која је могла довести само до онога до чега је и довела.
Чинио је ствари за које је сам говорио да није паметно чинити их!
Моји снови везани за њега били су ретки. Први којега се сећам важан је и због неких других сметњи код мене. Разговарали смо и ја сам се пожалила да већ неколико дана осећам мучнину, а не сећам се да сам ишта лоше појела! Па, и ниси, протумачио је, то ти мене желиш да истиснеш. Да ме се ослободиш. Ништа на то нисам могла да кажем јер таквих осећања нисам била свесна, али сам га зато убрзо сањала.
Тога јутра у време његовога назеба, када ми није дозволио да га видим, испричала сам му свој сан. Шетала сам некаквим улицама у старом делу града. Све је било мирно под подневним сунцем и ја сам тако тражећи те, стигла на крај града - није те било. Онда сам журно пошла назад изрованим улицама и пречицама да бих стигла, најзад до некаквог складишта у којем је требало да се налази твој кабинет. У смирај дана затекла сам крај огромних, белих врата „попрсканим ситним капима крви, некакву чистачицу и питала је: да ниси можда стигао? Он, одговорила је зачуђено, па он црко! Препричавајући му сан желела сам то да му кажем. Био је професор универзитета, чувен и поштован, дупло старији од мене и ја сам га поштовала због свега тога, па ипак сам дубоко веровала да не грешим што му то кажем, мада сам знала да у томе није сам. Имао је саучесника у мени. Повређујући га, повређивала сам себе! Поновио је у чуду реч црко и ја сам је још једном поновила, а онда је додао: ето видиш како ти желиш да ме се ослободиш као неке срашне море!
Успела сам да га се ослободим уз његову помоћ тек неколико месеци касније. Када је свака комуникација међу нама била прекинута, одлучила сам да одпутујем. То бегство показало се кориснијим него што је у први мах изгледало. У подножју Акропоља или у Аполоновом храму на Суниону, изгледало је све што се међу нама збило много безначајнијим. У ствари сам била дубоко повређена што сам све знала и на почетку, а ипак сам дозволила да ми се догоди.
По повратку била сам на једном његовом предавању. Видео сам вас, персирао ми је, били сте све време налакћени на леву страну, имали сте плаву хаљину, а седели сте у средини сале! Стари, вешти саговорник, помислила сам, а рекла: пристајем на твој предлог о тајној, блудној... Знала сам да је то што говорим лаж!
Пре путовања догодило се да сам направила суптилну разлику између праха и прашине, чула за капетана који је лоше проценио дубину мора и добила неприхватљиву понуду која ми је помогла да се ослободим страшне море!
Мирно поподне у стану са намештајем од старе ораховине, резбареним у оријенталној ружи. Он сужава капке, као да процењује тежину или озбиљност нечега. Седим, наспрам, ногу подигнутих на столицу, сасвим опуштена. Знаш, каже, после овако суптилне разлике коју си направила између праха и прашине, чистоте и чистоће, а и неких других мојих запажања, морам да признам да си збиља оригинална особа. Ти обједињујеш у себи онога који ништа не уме да задржи за себе, а опет разликујеш духовне од материјалних вредности. Што је, збиља, спој тешко спојивих ствари. Зато ја сада морам да кажем да сам се понео као лош капетан који није био у стању да процени дубину мора, па му прети опасност да се разбије о подводне хриди. У најмању руку мислио сам да си у црно-белој техници, са само једном димензијом, али ти поседујеш и другу и то ону мрачну. Све то је опет у тесној вези са даром природе. То што тако изгледаш, што си затегнуте и чврсте пути - особина која се може уврстити у ред са особинама као што је интелигенција; све то наводи на помисао да си једнодимензионална, али се ствари ту компликују. За мене би боље било да си стварно само таква, зато што бих ја могао да се бавим само оним што ми је животни позив, а не да мислим на жену, што се итекако разликује од бављења литературом да не бих мислио на жене! Било како било упао сам у замку и сад свесно, разумом, морам да кажем - не!
Начин на који је изабрао да ми разумом, каже не, највише ме је збунио и погодио. Било ми је тешко да поверујем да је о мени мислио као што је рекао. Могао је мислити о мени као што је рекао али то сигурно није био прави разлог због кога он каже не. Уосталом убрзо се оженио и добио сина! Његова проницљивост и интелигенција нису порасле за тих неколико месеци познанства са мном, и оно што ми је рекао знао је већ првог трена кад ме је видео, па ипак. Мислио је да ништа није толико далеко да га не би могао досегнути. Лакше му је било да се правда говорећи: не прилазите идолима сувише близу позлата са њих остаје на прстима; и причама о лошим капетанима. Лакше него да сачува друге од зла у себи.
Било ми је тешко да поверујем у оно што је рекао о мени, јер сам и даље желела да у мојим очима буде лепши него што је стварно био. И ако сам све јасније видела његов портет у сивим тоновима, лакше ми је било да себе зацрним и загњурим у муљ, него њега. А он је рачунао на то. Добро је знао колико сам сујетна. Омаловажавала сам га и долазила му. Знао је, исто тако и за механизам одбране - све позитивно изречено о мени, за мене је била лаж! Са становишта логике могло је бити тачно оно што је рекао, ја сам свеједно мислила зашто је баш то и тако рекао. Да ме се отараси том детињом параболом о лошем капетану? Да ме одгурне хвалећи ми врлине! Због чега сам се плашила да прихватим истину?
Онда сам се сетила још једног догађаја. Пришао ми је једном клекнувши пред мене у жељи да ми се приближи. Збунила сам се, скоро уплашила и почела наваљивати да устане. А, хоћеш ли да ти кажем прави разлог што ме то молиш. Ти би тако изгубила свој драгоцени механизам одбране! Када би поверовала да ја заиста ту клечим, чиме би се бранила пред собом!? Да ли је то била само моја одбрана? Могло је бити да неко клечи предамном, мислила сам, неко са више искрености и љубави. Имала сам непогрешиву интуицију, како је и сам примећивао. Осећала сам оно што се трудио да крије од мене. Била сам јако несигурна, несвесна својих вредности, и ако нисам изгледала тако. Виђала сам га и ако се све у мени бунило против тога. Зато сам осећала кривицу и мрзела себе. Ласкало ми је његово интересовање за мене - требало је својим вредностима да потврди моје. А онда сам почела да сумњам у његове вредности! Приближавајући се свом идолу почела сам да се подвајам: један део мене га је требао јер је хранио моју сујету, а други га је мрзео јер је откривао у мени оно што сам скривала и са чим нисам била у стању да се борим.
Дуго нисам хтела да поверујем у оно што је о себи говорио. Први пут сам искористила механизам одбране када ми је испричао један свој сан. У кади сам у коју ти улазиш - прича ми - опкорачивши ме да вршиш одређене покрете тела. То сањају адолесценти, рекла сам, то је смешно и ласцивно. Сањао сам тако, објаснио је, зато што сам помислио на то и оно што желим на јави, а знам да би било глупо, подметнуо сам у сан и тамо оставио.
Често сам се тада осећала кривом и имала сам потребу за нечим чистим.
Имао је меланхоличне очи, а ја уста.
Моја потреба за духовном везом какву су имали Абелар и Елоиза на коју цу је први скренуо пажњу, чинила је наше сусрете меланхоличним. Од Елоизе у мени, остала је само тужна појава саблажњавања девице. После неколико месеци опирања затекла сам се у његовом стану. Била сам узнемирена знајући да радим нешто што ни сама не желим. Рекао ми је, када си плакала мислио сам да саблажњавам девицу. Сећам се да сам плакала јер је предамном лебдео низ безазлених сличица, помало идиличних и нереалних. Моја мајка и брат су радили нешто.срећни и чисти а ја сам себи личила на вештицу. Неће ми опростити, мислила сам а у ствари сама себи нећу опростити. Твоје осећање кривице долази из разлике у принципима, говорио је. Његов принцип био је хедонистички, пагански, он је био човек средњих, компромисних идеја. Мој принцип је био хришћански, а ја човек срца, осећања, тренутка, нихилистичких тежњи.
Осећање кривице није долазило само из разлике у принципима, нити из потребе за духовном везом коју са њим нисам остварила - оно је имало дубље корене којих често нисам била свесна. Још нисам пошла у школу кад сам се са децом из улице играла доктора. Све док нас комшиница није ухватила како се скидамо и прегледамо и мене оптужила као главну лекарку. Моја мати била је ван себе: гушила се у сузама, викала на мене да сам курва и терала ме напоље из куће. Ја баш нисам схватала тачно о чему је реч, али сам поверовала да сам крива кад ми је мама обукла нову хаљину и рекла ми да изађем на улицу - сад ће проћи Цигани, па нека ме воде, ја јој више не требам! У сузама сам је молила да ми опрости, обећавајући да више никада нећу то радити али узалуд. Морала сам на степеницама испред врата да сачекам Цигане. Уместо њих наишла је моја бака с пијаце, увела ме у кућу, сву уплакану и преплашену и тако је за мене у приличној тајновитости ствар завршена. Дуго су причале, мама се умирила,а ја сам мислила да са њом нешто није у реду! Ко зна шта сам осим кривице, тада довукла у своју детињу свест? Можда и жељу да се осветим мами.
У његовом односу према саблажњавању било је нечег за мене занимљивог. Показивао је интересовање, и у поноћним разговорима о тачном положају мојих разголићених ногу, обасјаних месечином. Свим садржајима које сам нудила он је са неким сладострашћем давао димензију ласцивно саблажњивог. Док сам му причала о себи привукао га је емотивни троугао између моје мајке, човека са којим је живела и мене. Клупко замагљених страсти, приметио је. Слутио сам да се у теби нешто тамно крије. Видевши да га то забавља измишљала сам ласцивне детаље, ослушкујући његову реакцију. Тај разговор уверио га је да сам особа која не може ништа да задржи за себе. Зато ми је, чувши да правим његов потрет, напоменуо да ми нико неће веровати да је његов! И он се бранио пред собом!
Питала сам га једном - јеси ли волео? Ако мислиш на љубав у смислу потпуне припадности некоме, онда - не, али ако мислиш да је извесних осећања према некоме били - било је.
Дванаест година касније, сањала сам га последњи пут. Биле су неке велике почасти. У почетку нисам схватала шта се догодило, али по тајновитости с којом су колале приче, слутила сам да је нешто важно. Онда сам некако сазнала да је он умро. Догодило се тако да сам то сазнала касно и требало је на брзину да пронађем где лежи пре него што га однесу. Улица се спуштала благо. Около разграђена дворишта и дотрајале сеоске куће. Владао је чудноват мир и спокој. Газим по снегу који шкрипи. У кратким сусретима са људима запиткујем где је кућа? Сви знају за кога питам и упућују ме. Све сам у истој улици. У њеном подножју рекоше,ту је. Прескачем набацани снег и наилазим на обаљену тарабу. Прво у дворишту стоји пољски нужник, бео са дрвеним вратима и срцоликим отвором у висини очију. Даље је котобања, полупразна, и у дну дворишта мала кућа, колико за собу. Ето, ту лежи. Отварам врата. Два кревета прекривена гуњевима. Снебивам се, увек ме је страх мртвога. Нека ме рука гурне према једном кревету. Испод гуња промоли се друга рука, ваљда мртвачева. Помислим, није умро, ево устаје. Чујем смех иза себе, ситан и испресецан као мекетање. Из гуња помоли се и глава. Није он. Та глава била је бледа понегде модра, спљоштена, са излихтелим очима, танким уснама, уста јама са једним подугачким зубом. Глава ме гледа и смеје се. Онај иза леђа опет ме гурка говорећи: ето га, погледај. И други кревет се поче мешкољити, ту двоје старих воде љубав. Баба ми каже претећи: шта си бленула!? Стојим у том лудилу и знам да је једини излаз побећи, али се бојим оног иза леђа и остајем све док ме тај не пусти да одем: иди види оног због кога си и дошла.
Исувише касно сам се, за разлику од њега запитала како је до тих састанака могло доћи? Најпре сам све схватала као игру. Осећала сам се сигурном. Знала сам да ме не привлачи као мушкарац, али ми је он ускратио онај део себе који ме је привлачио. Зато сам наставила да долазим надајући се промени. Онда то више није била игра. Из сујете сам га виђала,а онда се везала не за њега него за потврду вредности. Стално сам се питала јесам ли га достојна не знајући да то није право питање. Величала сам га умањујући себе. И потврда вредности је стигла, истина на мало загонетан начин. Од лошег капетана! Без обзира на суптилност нијансирања моје личности рекао је то лош капетан, а није исто кад нешто чујете од доброг или лошег капетана. Остало ми је ипак осећање непотврђености, јер сам тражила у другима оно што је било у мени.
Моја прва запажања о нестварности и необичности свега била су само одраз мојих стања. Каква је била моја улога у томе? Када ми је говорио о саблажњавању правила сам се пред собом, да не схватам шта то значи и наставила да га виђам. Тако сам кривицу пребацила на себе. Више се нисам смејала ни шалила, постала сам свесна своје "еурозе" и зла које је доносила. Убрзала сам ствар мрачном идејом, а онда је дошао и лош капетан. Била сам задивљена и љута добро осмишљеном понудом и вешто изведеним одбијањем. Оставио ми је кривицу у завет, предајући ми је са осмехом. Нисам била крива само зато што ме је прогутала сопствена сујета, него и зато што сам била то што јесам, погубна за лоше капетане. И због тога сам страдала. Звучи сулудо, али је истинито, нарочито када се виђаш са лошим капетаном!


НОВИ СУСЕДИ

"Почетак је када сам се ја родио, а краја нема", сетио сам се, када сам их видео, те реченице и човекове потребе да превазиђе коначност и претвори и све око себе у нешто трајно и бесконачно. Потребе, која нас често нагони да тражимо смисао и продужење сопственога бића у другоме.
Њих двојицу, упознао сам изненада и више услед околности у којима смо се нашли. Доселили су се у зграду у којој сам живео. И ако нисам покушао да им се наметнем, држали су се одбојно, показујући да би у њиховом свету био сувишан, чак и као познаник.
У почетку сам слушао само гласове. Један, изразито дубок и нежан деловао је на мене умирујуће. Затребало им је нешто, сећам се, па смо се упознали. Упамтио сам тај стисак руке. Онај са пријатним, дубоким гласом, пружио ми је целу шаку и пријатељски спојио са мојом, чврсто стегао и упамтио ми одмах име. Мало сам се збунио, па нисам пажљиво чуо његово. Његов млађи пријатељ, уочио сам да је имао немирне очи, невољно ми је пружио руку. Ни данас нисам сигуран, шта се у ствари догодило? Да ли ми је шаку, пружио сву или се због положаја његова тела морао мало нагнути назад, па стисак није био довољно одлучан и јак, или се просто млако руковао! То је помутило мој први утисак о њему.
Данима се касније нисмо видели. Приметио сам само да у стан уносе много ствари и да никада не иду одвојено. Сетио сам се с носталгијом, пријатељице са којом сам био тако присан, па се у менијавила нека љубомора на њих.
Неколико дана касније позвао сам их код себе, али је све испало траљаво. Били смо затегнути, ћутали смо иједва чекали да се посета заврши.
Онда смо се срели у трговини и наравно, позвали су ме код њих. Није ми било до продубљивања односа, али сам из културе прихватио.
Њихов стан био је пренатрпан ситницама. Добро одабраним, чак ми се учинило да смо по нечему слични. Ту сам се осетио домаћим, што мије поједноставило ствар. У првом сусрету, за који сам знао да често вара али се никад и не брише, нисам се много трудио. Знао сам за опасност да ме људи памте као погрешног, али сам веровао да увек долази тренутак у коме се могу разоткрити. И нисам се варао.
Волео сам људе, али због пробирљиве природе, тешко сам их прихватао у маси. У почетку познанства све би ишло добро, лако сам успостављао контакте, али временом сам почињао да се повлачим, тежећи самоћи.
Са суседимаје све ишло теже него обично. Један портрет у стану, поривукао ми је пажњу и био повод за разговор о уметности. Прихватили су, с неверицом и подозривим погледима. Нисам се устручавао да их упозорим на оћијукање, што их је још више помамило. Млађи је рекао да је то њихов израз наклоности према мени. Нисам жудео за њиховом наклоношћу! Наш разговор, добио је касније и друге токове. Открили смо понешто једни о другима, нарочито они о мени.
- Превише си осетљив, чак претерујеш у томе - рекао ми је Млађи а то сам и сам знао. У мојој околини важио сам као захтеван јер сам тражио пуну пажњу у опхођењу са мном. Имао сам довољно година да сам морао огуглати на што - шта, па ипак нисам. Прихватао сам радије ту своју преосетљивост, макар ме одвајала од највећег броја људи које сам познавао, него безосећајност и отупелост других.
Сазнао сам да Млађи пише песме, али нисам желео о томе да говоримо.
 Не треба писати из снобовских потреба, неискрено, да се задовољи форма - рекао сам успут без зле намере. Ипак, погодило их је. Зар су снобови!
- Не, наравно, али слушате музику која се слуша у елитним круговима. Слушајући је, ви причате! Сакупљате чајеве егзотичног биља којег нема код нас, и не користите их. Чајеви су да се пију! Одлазите на представе које не разумете, али сте виђени. Чему то?
- Ко би рекао да си тако речит - изненадио се Млађи, и тако микроскопски тачан у запажањима?
- Ето, и то што сад кажеш је израз твог формализма и неке уображености. А што ти не би рекао за мене да сам проницљив, или речит - побунио сам се!
- Ниси тако изгледао - прискочи Старији.
- Нисам? А како сам вам то изгледао? У првом сусрету ви сте гледали само на
појаву не удубљујући се, што вам не замерам, али
шта сте гледали?
- Па, добро, кад већ тражиш - осмели се Млађи - како си обучен, живиш ту сам као некакав идиот, потпуно одсечен од свега, шта уопште знаш о свету око себе сад и овде?
Јетко и огорчено је изговарао са толико жара да сам одмах схватио - то се не односи на мене!
- Помислио сам за тебе, додао је, да си оскудне интелигенције, слабог образовања и без укуса, чим сам те видео таквог, а можда се и варам!
Показало се убрзо, у првих неколико сусрета да су моја интересовања шира, образовање боље, могућности и таленти већи. Колико сам успео да схватим они су имали средње школско образовање, долазили су из провинције са различитих страна, Старији је радио као лаборант, а Млађи у некој фабрици обуће. Ја сам био професор на вишој школи већ 15-естак година са богатим искуством. Као студент прихватао сам све понуђене послове, више у жељи да сусрећем људе, него што мије требао новац.
На страну све то, у једноме, осећао сам то, они су наметали тај осећај осаме код мене. Помисао на моју усамљеност, била је сваки пут кад бих их видео, све јача. Мада ја нисам жудео за било каквом везаношћу. Савршено добро сам се осећао, баш тако како сам живео. Живот мије био испуњен.
Њихово заједништво долазило је до изражаја, највише када су нешто радили: деловали су хармонично, али би се пре тога увек нагађали. Брзо сам схватио да око тога постоји нека њима драга игра. Старијем се пије кафа, Млађи каже: скуваћу је ако ми будеш чувао Гроздана. Розикасти плишани миш Гроздан лети из једног у друго крило и ми пијемо кафу.
Миш Гроздан, спава са њима у кревету, купили су му троножац на коме може да седи, мада највише воли да стоји високо на полици, зато што одатле види и чује све, а онда увече прича Млађем. Кад Старији остаје код куће сам, мора да чува Гроздана и да га пресвуче кад се упишки.
Ова ме је прича поразила. Деловала је на мене разорно, не само због своје инфантилне регресивности, већ због оног осећања усамљености којеје код мене бивало свејаче. Да ли је могуће да је и једна таква, настрана љубав код мене могла изазвати осећање усамљености, само ако јој се довољно приближим? А било је тако. Желео сам да променимо тему. Нећемо о Гроздану, о љубави ћемо да говоримо! Често сам се сусретао са мишљењима да има више љубави, према овом и оном, а ја сам сматрао даје љубавједна, недељива, и даје само на различите начине испољавамо.
- Мушкарац жели духовну и телесну повезаност са мајком и женом, подједнако. Уосталом одвајање од мајчине утробе које прођемо рођењем, читавог живота конпензујемо спајањем са женским телом - рекао сам уверен да ће неко од њих реаговати.
Старији се није сложио са мном:
- Никада нећу волети никога као што волим мајку!
- То, уопште не искључује моју теорију, јер може бити да ти само мајку истински и волиш! Мајку волиш највише од свих и волиш је као мајку, искључена је еротика. Значи ли то да еротика са женом искључује љубав - поигравао сам се са њима? Само да вас подсетим да је, у првобитној заједници неписани закон био да родитељи децу супротног пола уводе у тајне еротског живота!
Нисам више имао воље за разговором и отишао сам, оставивши их са Грозданом и љубављу, некако јадне. Сналазили су се у том свету замршене генетике, како су најбоље умели. Мене је бринула моја љубомора!
Сутрадан сам их први пут видео раздвојене. Старијије отишао на викенд својима, Млађије свратио код мене. Био је усамљен. Одавао је човека који зазире од људи и од самоће. Слушао сам Carminu Buranu, уживајући у страсној мистици Орфа.
- Нисам знао да те занима озбиљна музика - рекао је.
И почео је да прича о својој првој љубави, девојци из родног места, која га је оставила због другог. Тада је схватио да није као други. Жене су му се учиниле као безобзирна и безосећајна бића, саможива и сурова.
- То још увек не оправдава твој избор - додао сам, јасно му дајући до знања шта о његовом животу са старијим мушкарцем, мислим.
- Зар је то битно, важно је да се нешто догађа. Све је боље од самоће. Све је и онако без везе, зашто у било чему тражити смисао?
Погодиле су ме његове речи. Схватио сам колико смо слични, бојажљиви и рањиви због своје преосетљивости. Тешко смо се навикавали на самоћу, али нисмо могли ни да се претварамо пред људима.
- Могу да прихватим само оне који ми се допадну, и ни за шта друго немам разумевања нити могу да разумем - признао је лако и једноставно - а тешко се прилагођавам чак и најближима.
Његова потреба за блискошћу била је истоветна мојој само се он није устручавао да је покаже, и зато је мање патио од мене. Одвраћала ме је од њега једино некаква посебна размаженост у испољавању наклоности и потребе за њом. Тада сам у разговору сазнао дајеон десет година млађи од мене и свог старијег пријатеља, да су се упознали пре четири године, а пре тога Старији је живео са својом тетком, а он са родитељима. Тетка Стака, билаје застарелих погледа на свет и болесноје волела свог сестрића. И сестрић је волео тетку али није могао, у име те љубави, да се одрекне свог живота, пријатеља и навика у љубави, па се одселио. Млађи је радо причао о другама, а мало о себи. Разговор је неколико пута пореметио мобилни телефон.
Љутоје рекао, после једног разговора:
- Стално ме зивка! Што ме нервира! Проверава где сам и с ким, као да ми је тешко да га слажем! И јавља ми кад ће доћи. Као да ме је брига, мада нисам требао остати сам. Једва сам чекао да оде, а кад је отишао нисам знао шта ћу са собом. Да није било тебе, провео бих дан спавајући.
Предвече се његов пријатељ вратио а код мене је дошла пријатељица. Отишли смо до њих, јер сам мислио да би нам промена годила, али сам се преварио. Пријатељица ме је изненадила и разочарала. Прво је рекла да не жели да пије кафу из керамичких шоља, за шта сам знао да је била лаж. Било јој је свеједно одакле пије кафу. Није хтела да пије из њихових шоља. Добро су то поднели! Онда је почела да прича како се никада не би виђала са мушкарцем млађим од себе. А сви смо знали да се само са млађима виђа! Поготово ако је леп - додала је. То је било превише и за мене. Млађије био леп, скоро као девојка.
- Зар је важно, лепота, године - покушао сам нешто да поправим мада је било јасно да је њена интуиција и сурова женска природа, како би рекао Млађи, одлучила да их раскринка и докусури. Нисам то могао да дозволим, ја сам је ту довео, морао сам је и одвести. Када сам касније хтео да им се извинем, мада су кола била испред и горело је светло, нису ми отворили.
Догодило се то још неколико пута, касније, да су тако љубоморно чували своју приватност.
Када нисам читао, одлазио бих до њих и проводио време слушајући Бартока, Хендла, Баха, руске и шпанске Цигане. Тако сам сазнао да је Старији годинама играо у ансамблу шпанских игара. Тај темперамент страсних, мутних, очајничких емотивних понирања у шпанском фламенку био ми је близак, па ми се и старији сусед учини блиским. Прешао је преко тога као матора удавача! Желео сам да му у мом присуству не буде непријатно, јер знам даје хомић, а онје учинио супротно: ја сам се осетио непријатно. Не мисли, ваљда, да му се удварам!
Једном су ме позвали у некакву гужву. Нисам желео да останем, али сам пре одласка доживео нешто згодно. Показао сам интерес за једну њихову пријатељицу, а за мене је показао интерес њихов пријатељ. Ту се нисам снашао. Сео је поред мене, сасвим се приљубивши, и нешто ми причао што нисам слушао. Онда је Старији пришао и одвео ме у кухињу.
Било ми је довољно забаве за то вече. Они су остали да седе врло присни, мушкарци, жене, близу једни другима, додирујући се узајамно и смешећи загонетно. Али, у свему томе ја нисам осетио еротски набој. То нису биле жене и мушкарци за секс. То су била нека очајничка пријатељства у својој издвојености од света.
Временом сам постао узнемирен, све више. Почео сам тражити разлоге да их посетим и посматрам. Они ме никада нису позивали,у ствари Млађијесте, кадаје остајао сам. Мучио сам се између жеље да будем са њима - или да их избришем из свог света. Тешко сам се савлађивао.
Једне вечери, пошто смо попили кафу, рекли су ми да су одлучили да праве вечеру и легну раније. Пошто је за рано легање било касно, остала је само вечера. Питали су ме да ли волим да кувам? Не претерано, одговорио сам; а код њих се знали ко воли да кува а ко даједе колаче.
Свињски бубрези на црном луку, које је Старији направио били су изврсни.
Док ихје пирјанио, Млађи се окупао извинивши се што ме оставља самог у соби. Седео сам, слушао Латиноамериканце и било ми је глупо што сам ту, али нисам могао себе да победим. Знатижеља је била јача.
Док смо вечерали, приметио сам колику пажњу Старији посвећује Млађем. Хоће ли још да му сипа, да донесејош салате, млекоје било вруће таман како он воли, да поделе пиво у кап једнако? Мотрио је на њега, испод ока, и гуркао га врхом ножних прстију, када жели да обрати пажњу на себе. Млађи се играо високом, дугуљастом облом чашом, рекавши да воли тај облик, свлачећи прстима капи са ње.
- Волим да ми поклањају - насмејао се, у једном тренутку. Данас сам добио поклон, капу за Гроздана - обратио ми се показујући на малу капу на мишијој глави.
Схватао сам да је било важно одржати Млађег у добром расположењу, па сам похвалио поменути поклончић. Само да ме оставе ту, још мало. Сити, уз мало џина почињемо разговор.
- Можда се мој млади сусед и ја теже сналазимо у свету који нас окружује, од других - почео сам.
- Не видим да је то тако - прихватио је Старији. На свом радном месту, често намештам фацу због људи који ме окружују, трудећи се да изгледам као они.
- Знам да ти није свеједно - губио је контролу Млађи, показујући огорченост; устајући и седајући сваки час.
- Како ти може бити свеједно ко су и какви су ти мушкарци који ништа осим прозаичних тема о фудбалу и колима не познају? А тек женетине, које псују и на разне начине губе свакодневно своју женственост... И то тије свеједно?
- Јесте! Тако хоћу и морам - пресекао гаје старији пријатељ, знајући да је целовечерњи труд пропао. Сматрао га је за уображеног балавца који је дрчан према животу и не познаје шта је живот уствари.
Сав мој удео у расправи био је ограничен на помно праћење њихових реакција. Чак и да сам хтео нешто да кажем ником то не би било важно нити би ме ко саслушао. Они су наставили да се препиру, упућени један на другога, гледајући се у лице, а ја сам летео погледом тамо и овамо. Било им је важно да нешто расчисте, али Старији није успео да задржи присебност:
- Све ми се код њега свиђа, само имаједну лошу особину, никада ме не саслуша до краја, и зато се често свађамо. Нећу више ништа рећи!
Устао је да донесе још пива, а Млађи је еуфорично рекао:
- Ти, само гледаш у њега и причаш са њим, причај мало и са мном!
Збунио сам се као и онда у разговору са старијим суседом, и питао га, можда пренагло: шта хоћеш ти од мене? Старији се вратио и сео са стране окренут лицем Млађем. Овај га је погледао у тренутку кад сам му поставио питање, па ми је то оћијукање очима засметало.
- Увек га погледаш пре него што ћеш било шта да кажеш, као да се не усуђујеш да кажеш ако ти не одобри!
- Да, па шта и ако је тако - одговори осорно, бранећи се.
- Па, то. То, што ја знам а и ти знаш да у теби постоји довољно снаге. Нема потребе за тим пренемагањем, том игром беспомоћности, зар мислиш дајето оно што од тебе жели?
Својим умирујућим, пријатним гласом Старији меје зауставио:
- А како знаш да и сада док ме не гледа, он није са мном?
Ништа нисам могао да одговорим. Мислио сам да их везују племенита, искрена осећања љубави и склада. Дубоког, истинског, за око невидљивог прожимања. Није било тако. Предамном је била театрална, еуфорична, мутна зависност два мушкарца, спојених у бездан личних комплекса и неостварених жеља, површних доживљаја и патолошких страсти. Осетио сам дубоко жаљење.
Сада сам био сигуран да је њихов први утисак о мени, био много безазленија грешка од мог утиска о њима. Ја сам се сигурно пројектовао желећи да видим у њиховом односу оно чега није било. Од самог почетка, Старији ме је, уствари, његов ход и осмех, нешто око усана, ме је подсећало на жену са којом сам био срећан пре више година. Ако ме је он сећао на њу, значи ли да сам у млађем суседу препознао себе! Једном ми је Старији рекао: открио сам ти још једну особину, волиш да провоцираш људе када осетиш да су беспомоћни. Помогао сам му, додавши да то чиним само зато што често осећам да сам и сам беспомоћан, а како то презирем код себе, презирем и код других. Зато мије засметало пренемагање Млађег.
Задржао сам за себе помисао да не би требало да потхрањује осећање немоћи код свог младог пријатеља. Одмаже му тиме, чинећи га зависним, и ако га истински воли нека не ствара код њега илузију о својој незаменљивости.
Вече је тек почињало.
Млађи се сетио да су требали на један рођендан, па су позвали и мене, кад сам већ ту. Отишао сам са њима у стан њиховог пријатеља, у сутерену зграде у Кнез Михајловој. Стан је могао имати око 200 квадрата, изузетно је био музички опремљен, прави мали студио. У угловима су били сетови од куваног бамбуса, а декорација у духу култура Далеког Истока.
На забави је био одабран број гостију, који су тихо разговарали у малим групицама, стојећи или седећи поприлично далекоједна од друге.
Старији је разговарао са једном пријатељицом, мени се удварала позамашна госпођа, а Млађи ме је, у жељи да.ме спасе повео до софре у углу испод полукружног свода.
Само што смо се наместили, са моје друге стране, сео је млад мушкарац, јаких бедара и складне грађе. Пребацио је, преко моје ноге, руку обухватајући шаком бутине Млађег суседа. Ја нисам смео да се померим.
Млађи се мешкољио, намештао, осмехивао и нешто неразумљиво говорио, када се пред нама створио Старији. Однекуд су допирали звуци андалузијске песме, Старији је страствено одиграо фламенко, тетрално се бацивши пред ноге Млађему. У том су непознати младић и млади сусед нагло устали и нестали у неком од углова са пригушеним светлима. Ја сам се затекао насред позорнице, и да ме Старији није питао да ли хоћу да пођемо кући, верујем да се још дуго не бих снашао. Пристао сам, са олакшањем због наглог обрта ситуације.
Сутрадан је око Млађега било затворено под отоком и модро. Цела страна лица билаје отечена, а један зуб поломљен.
- Ударио ме је ногом у главу, када сам се јутрос вратио. Рекао сам му да сам провео ноћ са оним типом! Глупак! Није му први пут да тако реагује. Каже да је љубоморан! Шта ме се тиче његова болесна љубомора. Ја му никада нисам пребацивао ако би му се неко свидео, али њега нико не занима, само ја! Оставићу га једном због тог дивљања!
Стајао сам тако пред њим не знајући шта да кажем, и осећао сам, опет само жаљење. Почео сам да сажаљевам и себе после догађаја са фотографијом. Разгледајући њихове старе фотографије, на једној која је припадала Старијем препознао сам неке моје школске другове. Био сам рођен у Горњем граду, завршио сам ту школу и нисам могао да разумем одакле он познаје ове људе. Помислио са из шпанског ансамбла. На фотографији су они били насмејани, весели, загрљени и тако безазлени.
Већина их је била срећно пожењена, годинама у браку, са децом.
- Шта ти мислиш, одакле их знам - смешкао се значајно Старији.
- Можда из ансамбла - покушао сам да ублажим тежину слутњи. Познавао сам те људе, били су привржени и одани својим породицама и женама, поштени, честити радници на својим радним местима, добри пријатељи, били су ми другари. Нико није могао да ме убеди да о њима мислим другачије. Али сам ја, ипак почео да се гадим и саме помисли да би их могао видети са плишаним мишем Грозданом, разбијених аркада у тешкој љубоморној свађи. Од свега највише ме је плашило то, што су они све ово време, живели за мене и своје укућане - један, а за себе и своје најближе - други, само њима познат живот! Та ме је мисао опседала и прогањала толико да сам на свакога почео гледати са сумњом која ми је затровала живот. Моја љубомораје сасвим исчезла, устукнула, није ми се више јављала мисао на бивше, неостварене љубави. Био сам срећан у својој усамљености.
Начин на који су живела њих двојица снажно ме је привукао. Желео сам да знам све о томе, да ме воде са собом у друштва, међу своје пријатеље - желео сам да приђем сасвим близу, и да их више никада не видим. Та страст је била тако јака да сам јој подлегао. Био сам поражен. Дотучен изнутра. Више нисам имао куд. Одлучио сам да их више не видим после догађаја у Новом граду.
Један њихов пријатељ окупио је друштво у свом малом стану. Позвали су и мене, мада сам већ тада избегавао да их виђам. Тумарао сам по станчићу, повлачећи се, затичући парове на отоманима, фотељама, креветима. Стајао, углавном на балкону и посматрао их иза стаклених врата. Где сам ја то, питао сам се?
Онда је у мене упио своја напућена, мала, пуначка уста - Саша. Био је ситан, као мала барокна фигурица, на постољу. Невероватно, сладуњаво леп! Сав се преточио у пољубац, приљубио се и сабио ме уз гелендер. Нисам ни слутио да је тако снажан. Трајало је то, секунд - два, стегао сам се од запрепашћења, не схватајући шта сад треба да учиним.
Да га одгурнем, или привучем, да му кажем како је то неспоразум или да прихватим изазов. Толико су ме често и дуго виђали у друштву са новим суседима да су помислили да сам... Стигао сам само да се осмехнем угловима усана и захвалим на гостопримству. Отишао сам без поздрава, схвативши да самоја морам повући и означити границу измећу мене и њих.
Сазнао сам касније да су се преселили у Медулин.
После толико година добио сам писмо од мог млађег суседа.


ТРОЈЕ

- Шта радиш данас?
- Идем на предавање. А ти?
- На излет. Повешћу ово троје очајника који гледају у мене као да им цео живот зависи од мене.
- То ти најмање треба у животу! Видим је како седи у колима концентрисана на вожњу, утонула у себе окружена сином, мајком и малоумном сестром; роб свачији само не свој. Ја нисам ишла на предавање него да се видим са њим код музеја Савремене уметности. Неподношљива врућина, његова кошуља широко у круг мокра испод пазуха, смета ми тај мирис, гуши ме, одбија од себе. Он ме плаши загрљајима. Осећам се кривом. Моја идеја да се видимо и мени самој била је магловита, мада сам покушала обоје да нас убедим, као добра хришћанка и милосрдна сестра да је њихова љубав оно што се деси једном или се не дешава, већини нас. Причам јер ме страх и знам да се нећу усудити. Он ме гледа,понекад се осмехне и каже да сам ваљда у праву.
- Стварно, зар више нисте заједно, питам као да не знам. Као да нисам сваки трен те љубави проживела заједно са њима. Питам да бих добила у времену.
- Није више ишло. Она је постала незадовољна, нервозна и егоистична. И ја више нисам могао тако.
То ми је тада рекао. И ја сам веровала. Неколико година касније знала сам да је лагао. Тада смо обе знале да ју је оставио, не зато што је егоиста, напорна и незадовољна, негода би био, са својом бившом ученицом која га је утучена водила на гроб своје сестре. И та прича је замршена. Сестра се убила, због неостварене љубави и оставила дете за собом, тамо негде у Америци. Имала је 25 година. Њега је та трагедија сигурно погодила. Водећи га на сестрин гроб, то је и хтела - да га гане. Показивала му је ретке књиге које је поседовао њен отац, професор у пензији. Тиме га је омађијала. А дотукла га је поцепаном кошуљом у налету љубавне страсти. Да би учврстила њихов однос а касније и брак повела га је на имање своје прабабе, запуштено и жељно вредног радника. Знала је колико је везан за земљу и родни крај који је заувек напустио.
Опет сусрет код Музеја. Док сам још увек веровала у његову причу, видели смо се на истом месту у јесен. Дувао је хладан ветар, ми смо шетали стазом до Музеја, он ме је загрлио, привукао уза се и ја хватам његов корак. Причамо и даље о њеном егоизму. Ја причам. Ако јој се цео дан не јавим, проведем дан са пријатељима или читајући, данима је на мене љута. Кад сам са њом пребацује ми што сам дошла, била сам јој потребна јуче, а сутра ко зна где ћу бити. Ако сам, заљубљена, назива ме лаком женом и трује ме како ми ни та веза неће успети као ни многе друге. Не свиђа јој се како кувам, превише смрди. Ни једна моја хаљина није јој лепа, шминкам се ко вештица, носим ципеле са малом штиклом. Кад је зовем у позориште, мрзи је баш сад; на изложбу, нема шта да обуче, на рекреацију, превише је дебела.
Ветар толико дува да морамо да окрећемо главе да би удахнули.
- Пребрисала си прашину са мојих сећања на њу, и вратила ме у оно време са њом, када сам осетио да морам да побегнем.
- Ја не бежим. Али сам зато пронашла метод да је нервирам. Стално сам у неким шемама које су и мени самој одвратне и њој се поверавам. Она је очајна због тога, а ја садистички уживам. Сада сам са неким Арапином. Понекад је толико очајна да ми прети како ће кад се појави љубав мог живота она све да исприча.
Смејемо се, обоје. Он кисело. Започиње причу о реинкарнацији.
- Није тешко умрети, каже. Имао сам клиничку смрт после удеса са женом. Она ме је нервирала, пут је био клизав, а можда сам и желео да нас побијем. Лежао сам у болници у коми, а када сам се пробудио прво сам видео тебе. Касније сам се сетио, кад су ми рекли да сам реанимиран, шта сам тада осећао. Нешто ми се пењало према грудима, болело је, дошло до грла, тешко се одвајало и кад ме је напустило бол је престала.
- И вративши се из Африке рекао си да крочивши на наше тло, прво си се сетио мене. А како и не би, стално сам била са вама. Па и онда код Музеја када смо се јурили ти и ја, а она стајала по страни и гледала. Све док нисмо пали једно преко другог. Ја сам је у једном тренутку видела изнад нас. И било ми је свега доста. И тебе и мене, нарочито ње. Израз њеног лица био је достојанствен. Верује ли она у то што види, као да се питала. Верује ли сада својој мајци која ју је упозорава да сам се ја превише приближила, да сам често превише разголићена, да сам... Можда јој се тада јавила мисао да ми се освети. Како. Моји мушкарци никада јој се нису свиђали. Онда је дошла на идеју да се разведем од мужа и удам за тебе.
Од како су се одвојили она се више није ни за кога везала, он је живео у лошем браку, а мој брак је био пред разводом. Зато ме је подстицала да се разведем. Он ће се развести, говорила ми је само кад чује да си ти то урадила. Ја сам се развела не зато да би он то чуо, него зато што ми је муж рекао да га више узбуђују порно филмови од секса са мном; вечито је обилазио своју мајку, није радио и ми смо све теже живели мада нас је помагала моја мајка. Ја сам се развела, али он је остао са својом женом до краја.
Кад год би ми тако говорила, уверавала сам је да ми никакав брак са њим не пада на памет. Мислила сам да је то хтела да чује. У себи сам знала колико сам пута у мислима прешла тај пут и остајала увек на почетку. Нисам се усуђивала да изађем из тамнице својих мисли. Ту сам била савршено крива и слободна да то будем. Она је појачавала осећање кривице, слутећи моје мисли. Никада не би била срећна са њим, увек би те прогонило осећање кривице због мене говорилаје. Ја не бих желела више да те видим, јер ми је одвратна сама помисао да спаваш са човеком који је био мој.
Сећам се неколико сличица из наших живота: нас троје! Сајам књига. Он се спремао да иде, за мене се зна да нећу пропустити, а по први пут она је пожелела да иде. Шта ћеш ти на сајму, рекли смо у глас. Њој која је бежала под кревет од својих другарица да би могла да чита. Признала ми је да се сакрила иза завесе да би могла да нас посматра када смо се вратили, тада је већ сумњала, али ништа није видела.
Пијаца. Куповали смо намирнице, срела нас је његова познаница. Имаш лепу, младу жену, рекла је за мене. Не верујем да је већ тада био са својом ученицом, али није објаснио ко сам ја.
Дошла сам на кафу. Шалимо се, гуркамо, смејемо, све док ме није оборио на под, сео на мене и приковао ми руке. Од беса су ми пошле сузе, тек тада ме је пустио. Она је само ћутала и посматрала.
Преписивао сам мисли нобеловаца у једну свеску, говорио је. Ти си изабрала књижевност, завидим ти, ја сам само глупи машинац. Имаш лепа колена.
Она је фарбала столарију, он је учио енглески, ја сам наишла. Помози ми, рекла је да ово завршим. Немам времена, зашто си то сада започела. И тако смо се нас двоје сунчали на тераси док је она фарбала. Искористили смо њен понос, њену слабост да нас натера да помогнемо или остави четке и придружи нам се.
Наишли су – њени рођаци кад сам ја полуизваљена на кревету, због врућине обавијена само марамом, кокетирала са њим. Пригушеним гласом, опуштена и врло близу њега причала сам нешто, сасвим неважно. Скочила сам кад су се врата отворила, ухваћена у нечему, ни сама не знам у чему. Не сећам се како сам се повукла ни шта је он урадио, сећам се само тог тренутка у коме сам осећала дубоку и нескривену кривицу, која је остала до данас.
Зато сам ја, неколико месеци касније када је напустио земљу, оставивши је саму и без објашњења, не рекавши јој да је са собом повео своју бившу ученицу а будућу жену, ја сам га жестоко напала. Не знајући шта је наумио, напала сам га, желећи да је заштитим, њему да се светим,себе да оправдам. Написао јој је неко писмо, штампаним словима, информативно, као кратак новински чланак у коме јој објашњава да они нису једно за друго. После десет година. Као да и сама није увиђала да нешто није у реду. Напала сам то писмо, обрушила се на њега, оно је било за све криво. Зар тако? Бранила га је! Шта му фали? Све, просиктала сам! Требало је да се зауставим на томе, ни реч више да не кажем против њега и писма. Али рекла сам, он није добар човек и твој отац је на самрти рекао да је он прави ђаво.
Чекала га је још две године. Дошао је да узме своје ствари. Ни тад јој не би рекао да се већ одавно оженио, да то није учинио њихов заједнички пријатељ који је дошао са њим. Била сам те ноћи са њом када је дехидрилала, и завршила на интерној А клиници због поремећаја рада жљезда са унутрашњим лучењем, нарочито тиреоидне; Одлазила сам код ње и остајала по неколико сати, често немајући о чему да причамо. У жељи да јој помогнем да што пре оздрави, позвала сам га. Умало је то није убило. Кад га је видела уместо израза среће на лицу јој се појавио болни израз незадовољства. Донео је некакво воће, мало поседео и отишао. Празнина се осетила у нашем разговору кад смо остале саме. Она је избегавала мој поглед, одсутно ми одговарала и гледала некуд кроз прозор. Једва су је извукли лекари те ноћи. Јесам ли збиља желела њену смрт? У неким периодима сањала сам да је умрла. Били су то кошмарни снови, у којима сам патила, моја кривица је бујала, ја губила разум и границу између љубави и мржње према нјој.
Када сам их некада затицала саме, у аури њихове љубави, довољне саме себи и заштићене од свега, сатима бих плакала у својој соби. Љубоморна сам била на њу и њихову љубав и страшно усамљена. Сама сам, говорила сам себи, и желим да упамтим ту самоћу. Кад дође сутра правићу се да се јуче нисам осећала тако, правићу се као други. Седећу, причаћу, смејаћу се, пуштати да ми потурају своје лажи и патити што је све то тако. Желим да упамтим ово кад гледам у тамни део свога бића, којега морам прихватити и да никада више сутра не будем оно што нисам.
Када је изашла из болнице, да се искупим.отишла сам код њега и изнудила обећање да ће отпутовати с њом да све разјасни. Дочекала ме је његова жена на вратима, па ме је зато очајан замолио да то више не радим.
Урадила сам то још једном неколико година касније, али не због ње, требале су ми паре. Жена га је увелико остављала самог, одлазећи код сестрића у Америку. У њиховом браку није било деце, он је већ прешао 60-ту, она је често побољевала, угојила се и изгледала старија од њега. Али тада ни моји погледи на њега нису били исти. Презирала сам га, смучио ми се и згадио после два догађаја који су се збили у размаку од неколико година.
Седели смо сви троје, пили вино, разговарали, кад је изненада рекао: сад кад си разведена нећу се осећати као разоритељ бракова. Пребацила сам му што то говори, што говори пред њом и као да не зна зашто сам се ја развела. Наставио је полуозбиљан да је њен брак већ разорио и да му више није занимљива. Она је ћутала.
- Зашто пусташ да те вређа, питала сам, знајући да вероватно осећа кривицу што је уопште, икада допустила да јој се приближи. То јој је казна. Ја, настављам да браним жену у себи и у њој. Да би се искупио, хоће да ме пољуби. Одгурнула сам га. Ти си настран, садиста и мазохиста.
Кад је отишао.,ми започињемо свађу. Пребацује ми што сам се сада по први пут побунила мада је он годинама такав. Шта се променило,пита?
- Ништа, ти си се променила, допусташ му да буде такав.
Одавно ми ништа није важно, човек кога сам волела напустио ме је тако млохаво и тако обично - са другом, удвара ти се годинама а ни теби није баш свеједно. Шта се од мене још очекује да кажем или урадим.
- Није истина да ми се удвара, вичем а знам да јесте, није истина, он само не зна шта ради. Стварно ми никад ништа није предложио. Он се, дубоко у себи ни за шта није определио, и плута као мртвац. А ти га и даље желиш онаквог каквог си га упамтила у првим сусретима, али превише си сујетна и тврдоглава да би му било шта могла опростити.
Убрзо је опет дошао. Тада нам је испричао како ме је сањао.
- Када сам наишао, стајала си на мердевинама тражећи неку књигу и ја сам пришао близу, погледао горе, испод сукње ниси имала ништа.
Обе смо ћутале док је бесрамно причао тај свој сан, згадио ми се. Згадила сам се и себи што сам икада имала било какве мисли о њему.
Не познајем тог човека, волим оца у њему из оних давних година, волим га што је моју мајку усрећио тада. И мада сам сада и ја жена и мајка, волим га и даље оном детињом љубављу која се не заборавља. Мада, сада више нисам сигурна да ли сам га волела као што сам дуго мислила да осећам или сам му само била захвална што је успео у нашој кући све да промени.
Брак моје мајке и оца није ваљао од самог почетка, али је она одуговлачила, па су се развели тек после дванаест година. Зато она и данас каже да разуме њега што се не разводи. Ни самој јој није било лако да то уради.
У време док је отац живео са нама, сећам се да је она често била у кревету, уплакана. Отац је није физички малтретирао али ју је душевно сламао. Прекривена до носа, уплакана, лежала би сатима бескорисна за све. Преседела бих поред њеног кревета желећи да је утешим а не знајући како. Било ми је жао маме. Хтела сам да је заштитим, не помишљајући колико је слаба, она која је требало да нама, деци, буде заштита.
Он се појавио као добри вилењак. Мама је почела да се смеје, силазила је међу нас, весела и јака. Ништа јој није сметало. Све због њега. Желела сам да му кажем да га волим. Насмејао се тада и питао - зашто.
- Зато што се моја мама поново смеје!
           Касније сам то осећање захвалности мешала са љубављу, не знајући шта у ствари према њему осећам. А и ја сам желела да ме неко тако воли кад ме већ отац није волео или није показивао љубав. Дуго сам се надала спасу и помоћи од њега, заборављајући да њој није помогао, да јој је само за тренутак олакшао, а онда заувек отежао живот.


БЕЗНАЂЕ

            Шта сам ја тада открила: Ерос - амбис - суноврат, ништа се са њим и није могло, онако скривеним под ћубом улепљене косе на голом темену, није било продора до његовог бића, само страшни Ерос.
Ноћас се догодило. После толико година самомучења и самокажњавања, успела сам да осетим себе. Не сећам се више колико је то давно било последњи пут, десет година или више кад сам се опустила и уживала. Претходне ноћи сањам сан. Мада имам једну, у сну имам две, ћерке. Друга је сасвим мала. То сам ја на једној фотографији у Зоо врту. Седим испружених руку, узимам је у наручје и притискам на груди. Кад сам почела да мрзим себе, ко зна?
Упознали смо се на мој 52-ги рођендан, преко пријатеља. Био ми је тако очајан и ружан са прикривеном ћелом да сам у једном тренутку желела да му стргаем то вешто направљено гнездашце са главе. Ти мора да си полудела кад си га довела, пребацила сам пријатељици! Нисам баш толико усамљена! Лажем себе. Потражила сам га неколико месеци касније.
И сад, после три месеца, он се удобно сместио у мој живот. Каже ми да неће да се жени и да не мисли увек оно што каже. Мени је једино важно да сам са њим.
На мој следећи рођендан позвао ме у стан где су живели мајка, брат и он. Јели смо паприке пуњене ситним сиром, масне. Било ми је зло, а он је питао да нисам трудна? Заспала сам у фотељи паје хтео да ме однесе на кревет али сам се отимала и рекла да не треба.
Мој следећи рођендан прославила сам сама.
У међувремену добио је стан. Уочи Нове године уселио се у њега и тамо смо је дочекали. Као да је неко умро. Било је више него жалосно. Долазим у тај стан већ седам месеци, ниједном ми није понудио кључ, па су често врата за мене закључана. Упорно и даље долазим. Сећам се како му је једном дошао брат, ми у стану он неће да отвори. Каже, није се најавио. Други пут је била његова мајка, исто, трећи пут ко зна. Тако је неком говорио за мене. А ја сам мислила да се по нечему издвајам.
Ружна си, говорим себи. Никаква. Он те више не воли. Ниси му интересантна. Волиш њега. Интересуј се, питај за њега. Да ли је он теби занимљив? Јадна си, кажем себи. Због њега ми мајка пребацује. Понавља ми како би ћерку обесила да је се ослободим; да налазим оне које нико неће, ништа нисам постигла мењајући мушкарце; да само хоћу кућу да јој отмем. И, иди већ једном, виче. Зашто седиш код мене? Зато што си неспособна да живиш сама! Саставила је песмицу са мојом ћерком и певуше је док седимо заједно: Дођи ћелави ако смеш, моју маму да иштеш, не да мати, не да кћи, кад он оће мамици!
Затварала сам очи.
У мају је рекао: ти си овде увек добродошла. У јулу: не желим више рано да те будим, немој долазити ако немаш посебан разлог. На сваком кораку мије делио пацке и измишљао грешке. После нашег првог изласка питала сам га где ћемо, код тебе или мене. Немам навику да женске водим кући, одбрусио је, ако си ти навикла. Позива ме код себе у једно спарно поподне. Не могу, превруће је сачекај да захладни. Кад је захладнело стајала сам пред његовим закључаним вратима. Сутрадан је рекао: откуд сам знао да си ти. За свој рођендан никог неће да види, биће сам. И иначе све друго му је било важније од нас: дошли су му кумови, ја радим, малтеришем на Космају своју викендицу, не излазим ни у шетњу, ти ако хоћеш дођи и регулиши са својом мајком да ти чува дете – шта ја имам с тим?!
Отварала сам очи за сваки леп тренутак. Радост, вино, резигнација, инат, отров шкорпије. Понижења. Бежећи од тога, налетела сам на аутобуској станици на неког човека који ме је ударио торбом. Летела сам три метра и пала. Лежала сам у прашини у белој хаљини, а онај ми је псовао матер. Онда су ме неки радници подигли. Мислила сам то је крај. Све док поново нисам отишла код њега. Грли ме, тепа ми, лигње, вино, задовољство. Свађе. Развлачиш ме као жваку, каже. Иста си као и друге жене. Ти ме провераваш. Боли ме дупе за нашу везу. Боли ме дупе за тебе! Сама си себе избрисала. Ја о особама као што си ти не размишљам. Нећеш више да долазиш? Сама си одлучила! Сама си се избрисала гумицом!
Ноћу дуго остајем будна. Плачем. Нешто из згрченог желудца провали у моју главу, теку ми сузе које, без гласа, гутам. Уморна сам, а опет имам снаге да га позовем. Југославије више нема. Рат је. Слике мртвих. То је права патња. Шта је ово моје?
Богојављење. Он је забринут због Книна. Кистања. Долазим. Звоним. Дуго не отвара. Најзад. На мом столу гирице и пиво, жена у чизмама изнад колена и сукњи изнад појаса. Старија од нас обоје. Лидочка Љубов Красиваја от Суњигој. Одлазим. Без речи. Са мном је отишла једина могућност аутентичне комуникације, али он зна да је бесмислено да ме тражи кад меје тако понизио. И по ко зна који пут уверио се колико вреди! А и ја сам што шта сазнала о себи. Ћутање.
Сањала сам да зид пада на мене. Једино смо он и ја ту али се он плаши да ми помогне. Вичем, очајна јер је мало времена и он једва пристане да ми дотури некакав штап да се спасем.
После непуна два месеца, јављам му се телефоном. Лежимо у кревету. Неко му преко телефона чита хороскоп. Прича тихим гласом око пола сата. Кад је завршио, прекорева ме: ти ми не би ни мајицу додала, видиш да сам го, прехладићу се. Дај ми гузу, додаје. Ето шта су жене, констатује. Целу ноћ спава, као заклан, не брине ни за ћубицу - хоће ли спасти или не. Забачене главе, ћуба се мало одигла, бљешти ћела, спава, ја жељна секса, легнем преко њега. Пушта ме да га користим, незаинтересован. Одустајем.
Два дана касније врата закључана. Седим са његовим комшијама испод и они се снебивају да ми кажу. Она ће прва: ту је, само неће да вам отвори. Ту је цео викенд са неком женом која вришти и говори безобразлуке. Мени и мужу непријатно, највише због сина. Момак има 17 година и због њих цео викенд је провео код друга.
Више је не слушам. Као у коми, не знам шта се са мном збива, не осећам ништа само лупам рукама и ногама на његова врата, све док их није отворио.
- Шта је, шта хоћеш!? - провирује избезумљен. Гледам га, одједном је тако ситан, мален, уплашен - На пример, хоћу своје ствари, обрецнула сам му се.
- Добићеш их сутра, залупи вратима. Опет ударам, још жешће. Отвара и по други пут. Видим га како бојажљиво стоји у полуотвореним вратима и не зна шта ће са мном. Да сам имала нешто, било шта, убила бих га тада. Тако се, значи убија!
- Шта је, опет пита. Хоћеш да ми правиш скандал.
Окрећем се и одлазим.
Следеће недеље, на Велики петак покупила сам своје ствари. Препознала на улици Лидочку Љубов Красивају от Суњигој. Живелаје поред моје основне школе. Појурила сам је, и свашта јој је рекла као последња простакуша, али ме је поразило како изгледа. Није била само старија од нас обоје заједно него и прилично оронула. Корачала је хистерично, набадајући ногама, ситним корацима. Једно око јој је као мање због ослабљеног мишића, а над другим значајно уздигнута обрвица, као шта...? Дуга избељена коса, тикови на лицу. Али, вришти. Ја нисам. Ћутала сам као заливена, дрхтала као прут, тектонски поремећаји праћени подземним водама. Сва сам била мокра. Ништа му то није значило.
Позвала сам његову мајку и испричала јој о некаквим женама које јој посећују сина.
- То су наше рођаке, објаснила ми је.
- Па, што ноћу вриште и траже од њега да му им стави? - питала сам је. Јадна жена, ко зна какоје изгледала кад сам јој то рекла?
Отишла сам код њега. Фокусирана тензија. Секс. Дупетарска кучко лајава, и мајку си ми звала, твојих пола сата је прошло, каже уз осмех.
Четири месеца касније, однела сам му неке књиге и причала му о мојим сазнањима о неурози, о анксиозности. Љути се. Ти си болесна, ја нисам. Обоје смо, кажем. Подвојени, отуђени од себе, имамо идеалну слику о себи и испољавамо је!
Све што сам рекла плаћам сексуалним понижењем. Седим преко пута њега у дугој сукњи. Он црвени, док прекрштам ноге. Очи су му се засијале. Рашири ноге и дирај је, шапуће. Јел то златна рибица? Хоће ли ми испунити три жеље. Јадикујем над собом да немам лични морал док радим шта од мене тражи... Лижи. Нећу, нисам мотивисана, али можеш ти мени, срећковићу. Секс. Не подноси додир наших лица. Дај ми гузу. Нећу. Хоћеш, ја хоћу, полако како ти волиш... кажи: хоћу полако..., кажи хоћу још. Понављам за њим кажи... Не тако, без кажи само хоћу... Спуштам сукњу. То нам је обома добро дошло! Он се празни у купатилу. И виче: шта ја имам с тобом? Ко си ти? Шта хоћеш од мене, долазиш само да се иживљаваш. Никад више нећеш доћи. И не треба, кажем. Препознајем у себи дубоку потребу да одиграм сцену. Са праскањем, скакањем, демонстративним понашањем. Толико се унесем да често не знам где је граница. Он не схвата те моје преображаје, ликове у које се претварам. А ја се питам, где сам права ја? Права ишла је тог поподвева на тест. Добро је - немам овулацију. Код њега сам желела да дођем таксијем, да донесем вино и колаче и да одемо негде у природу. Било је неважно све друго што би се могло десити, јер то нисам желела.
Ни улицу нисам у стању да пређем безбедно. Удариће ме нешто па нећу ни знати шта ми се догодило. Као прави маноман мислим само на оно - шта је шта хоћеш. Враћам се с посла и видим Лидочку Љубов Красивају от Суњигој. Улази у аутобус. Уђем за њом. Ноге не осећам, руке се зноје, у прстима срце јако удара и почиње да ме гуши. Гледам у њену искрзану косу на раменима и мислим - зато је фрижидер био пун с времена на време кад сам долазила.
Онда се тргнем: шта ћу ја овде, овај аутобус иде у супротном смеру од моје куће. Пратим ову несрећну жену, а зашто? Само да сазнам нешто, а шта? Бог ће знати, шта је то пгго бих још могла да сазнам. И шта бих с тим што бих сазнала? Она се окрену, није Лидочка! Излазим. Ваљда сам полудела? Шта ли? Толико неуротична и јадна. Све јаднија што више мислим на његову отуђеност, охолост и оно што он назива поносом. Са мном спава а каже ми: мешаш ми се у интиму, како те није срамота! Тотално лудило!
Као што се губим у овоме губила сам се, као у мајчиној утроби, у оном нежном, осећајном, топлом, који ме заштичнички ставља у кутијицу. Осећала сам да тонем у том затрпаном њему, са меким језгром.
Ја сам духовно мртав човек, говорио је. Треба бити изван времена, да не би био промашен у њему. Сви живе на ивици морала, зашто бити моралан? Непотребноје жртвовати се за било шта. Чему одрицање?! Зато се, тај духовно умртвљени човек, на мене љути. Ја сам крива што сам га затекла са другом женом. Ја сам крива што он док прекрштам ноге, баца понос под ноге и скаче до мене без гаћа. Ја сам крива што од њега правим мајмуна. То ми неће опростити.
Често ми се враћа једно сећање. На оца. У тој последњој, завршној сцени кад после ње нема више ничег, ни кајања, ни опраштања, ни могућности да се нешто измени, ја сам сурова. Отац је био болестан. Ја нисам имала појма о тој болести и могућој смрти. Тражио је да ме види. Нисам се одазвала. Нисам чак ни покушала да се оправдам што не долазим. Нисам осећала ни страх, ни савест, ни жаљење ни задовољство што је дошао тренутак да му вратим за његову хладноћу према мени. И тако је умро. Мој отац у жељи да ме види. Пре 11 година, ајани данас нисам променила мишљење. У тој игри попустљивости, грешења и праштања, ја, у завршној сцени нисам стању да опростим. Толико тога је пропуштено да буде урађено и речено. Не постоји однос, и ја се нећу правити да смо ми: отац и кћи. Чак ни тада. Пред смрт. Уосталом ако постоје било какве вредности, то је зато што су човеку важне, за њега живе. Ако је мој отац грешио годинама према мени, моје осећање за грех, правду, истину, опрост, кајање; не би било живо ако би његова смрт могла да учини да ја све опростим. То сам ја. Отуђена од оца, живота, себе.
Вечито крива, добровољна жртва, гладна љубави коју ми није пружио исти овај на самрти који ме сада зове да му опростим. Осакатио ме је, и нећу ништа да му дам, ни да га видим, после би ме још више болело. Крив је. Али ни издалека онолико колико самја сама пред собом крива!
Повреде које су ми нанете су трајне и са дубоким, озбиљним последицама. Све јако боли. Па нека боли и њих.


ПАНДОРИНА КУТИЈА

Биле су пријатељице, обе лектори у новинској кући. У трагању за љубављу, сигурношћу, заштитом. Да!
Мушкарци! У потрази за њима? Не! Очај! Тако се некако догодило да је једна од њих, упознала свог будућег, другог по реду мужа, који је имао пријатеља лекара. Из угледне београдске породице, са Сењака. У стану од 100 квадрата, живео је са мајком, повученим животом усамљеног човека, и бавио се сликарством.
Упознали су их. Касније је пријатељици рекла: за шта ме ти сматраш?! Толико очајна нисам!
Ипак, била је, јер га је потражила неколико месеци касније. А он је стрпљиво чекао да га нађе. Показао јој је свој атеље и неке радове између 1974-1978. (Soгеllа оnore, 1976-1981., Амфимутације, 6 1979., Идентификација IV, 1974., Бигеминија, 1981.) у комбинованој техници. На пастелима је било насликано женско тело, искидано или у засебним деловима који као на чивилуку чекају некога да их обуче на себе. Женска тела, лепо обликованих груди, трбуха и бутина лебде у простору одвојена мраком и не могу се приближити или саставити. У тој симболици обезглављених, испрекиданих женских телеса било је нешто тмурно, застрашујуће.
Шта је она, у ствари, тада видела? Шта је могла да види? Да је он у жени спознао само празну маску груди с једне, трбуха с друге, бутина с треће стране. И да је у сједињавању са тим празним деловима тела доживљавао само привид сједињавања.
У том нагом, ласцивно представљеном женском телу, у том прецењивању значаја нагонске жеље могла је да види очајнички израз луде потребе за љубављу, сигурношћу, заштитом. Очајно усамљеног Четрдесетогодишњака који трага за љубављу. Који преко остварења сексуалних фантазија не остварује и људски контакт. Био је средњи син. Старији брат, ожењен, отац двоје деце, угледан јавни радник, несретан у браку, заљубљен у другу жену са којом живи. Млађи брат, окорели нежења, грађевински предузимач, окружен удавачама. Он, сам није био лекар како су за њега причали његови пријатељи. Само је студирао анатомију. И то је сазнала случајно од дугогодишње љубави његовог млађег брата. И био је слободан. Рекла јој је пријатељица да је имао везу која је требала да се заврши браком - али није.
- Зашто - питала га је? Одговорио је да ни сам не зна.
- Једноставно ме је једнога дана позвала да је сачекам испред мог стана на Сењаку. Пројурила је колима, нагло их зауставила преда мном, отворила врата и избацила једну картонску кутију. Подигао сам кутију и у њој нашао поклоне које сам јој у протекле три године, у разним приликама поклањао.
- Она је луда, шта јој то значи? Тако без објашњења, бацила ти је те поклоне пред ноге - рекла је и више се нису враћали на то.

*

Њихов први сусрет трајао је неколико сати. У свом атељеу када јој је показивао пастеле, очи су јој биле пуне боја, нејасних обриса и чинила се себи као Алиса у земљи чуда.
Сутрадан је изненада дошао у њену кућу не обазирући се на њену ћерку и мајку, и без речи срушио је на кревет. Није то схватила као насиље, ни као очај! Као глад? Да. Само није знала чега је то мислио да је гладан? Стајао је код врата, румен, зурећи у белу флеку на паркету, као да је затечен у нечему. Хитро је папирном марамицом сакупила то у шта је зурио и рекла:
- Брзо, помози ми да их убацим док су још живи! Од њих се праве мала деца!
-Ти ниси нормална! - насмејао се прозрен.
- Ја јесам! Али ти ниси! Мислиш да чезнем за стомачином до зуба!? То сам прошла и не треба ми више. Отишао је исто онако брзо као што је и дошао. И без поздрава.

*

Питала је пријатељицу, чиме се његов отац бавио?
- Био је високи државни функционер. Заслужан у рату и у време обнове. Тај стан и све у њему стекао је својим радом у Партији. Не знам много, али мој муж лепо прича о њему.
Сваки сусрет почињао је као онај изненадни долазак у њену кућу - наглим, гладним јуришем на њу, а онда би она филовала.
- А твој отац? Мајка? Старији брат, снаја, братучад?
- Мој отац је био тих и повучен човек. Тако се и угасио. Прву жену и сина су му убили почетком рата, па се по други пут оженио мојом мајком. Причао ми је да су њих тројица другова после рата ишли у чистке по гудурама Проклетија. Из сваког похода наизменце по један од њих доносио је у торбаку главу, заосталих бандита.
- Ко у народној песми - рекла је више за себе.
А пријатељици је причала:
- Корене свих човекових ставова и понашања налазимо у времену када као дете, угледајући се на родитеље човек усваја преко поверења њихова понашања, у првом реду моралне ставове. Када их усвоји дете развија савест, а преко савести и слободу у себи да бира и буде одговоран за избор који је учинио. Ако су родитељи имали лажне идеале, или се за њих слабо и безвољно залагали, а деца расла у уверењу да нема правих вредности, уколико и покушају да се ослободе лажних идеала родитеља, деца остају без заштитне одеће - па трагају за другим поистовећењима. Ко зна шта се са њим стварно догодило?
Његову мајку виђала је ретко. Вешто би је увео у стан, поред мајчине собе, а мајка ту и у атеље никада није залазила. Само је једном чула да се мајка противи што је доводи ту! Глас јој је био тих, али одлучан, а он је без речи залупио врата ушавши у атеље. Отишли су после у Кошутњак, мислила је у шетњу. А он се на клупама или уз дрвеће обнаживао, љутећи се на њу што је простакуша која се обазире на шетаче.
- Шта те брига за пролазнике! Нека окрену главу. Ко ти је битан? Они или ја? - очајавао је у покушају да је наговори.
Да би га умирила и одвратила од њој, незамисливог излета у природу, започела је разговор:
- Да ли је то проблем ако те посећујем у стану?
- Није! Она је данас љута на стрица па искаљује бес на мени.
- Не виђам је често али ми изгледа као разумна и добра жена.
- Да. Учитељица удата за официра. Мајка троје деце. Три сина. Шила им је блузице, док су још били мали, састављајући крај с крајем и селећи се са мужм по земљи. Гледала га је као икону. За њу је његова реч била закон. А знала је све те године да у Задру има љубавницу и са њом дете. Ипак је тражила да га слепо слушамо и гледала како нас каиша до крви. Презирао сам га и бојао га се чак и на самртном одру.
Тек после те шетње Кошутњаком почела је да назире шта јој се догађа и где је залутала. Уместо да се поистовети са мајком - женом коју доживљава као расцепкано, подељено и духовно опустошено биће, он се окренуо оцу али, уз поштовање и љубав, обожавање оца, јавио се и пркос, одбијање, мржња.
Други извор његовог песимизма био је у доживљају средине. Уколико човек у судару са средином не израсте у зрелу, непоновљиву личност, остаје му да се бори са собом цео живот. У зависности од тога да ли се креће ка људима, од људи или против људи, зависи преображај и избављење личности. Неки никада не стигну до овог сазнања, па немају могућности ни да се просветле.
- Показаћу ти најбоље платно које знам - рекао је једном. Тако ја видим човеков живот.
На тој репродукцији у коју је упорно упирао прстом, видео се вашарски рингишпил. На њему су се обешене за главу вртеле фигуре, шарено обучених жена, мушкараца и деце. Ликови и одећа били су насликани наивно као у дечијој сликовници, али су им лица и положаји тела деловали застрашујуће озбиљни.
Ето, то смо ми - људи. На вртешци живота, са штранком око врата у лудом кружењу око непостојеће осе наших животних циљева.

*

Алиса у Пандориној кутији. Увелико је лутала Алиса по Пандориној кутији кад је почела да разазнаје свет око себе. Те пастеле чувао је ван домашаја, сложере пажљиво у табацима под витрином с књигама. У доколици превртала је табаке, док је дремао у другој соби. На пастелима тог циклуса из 80-тих доминирају композиције испуњене нејасним, неиздиференцираним ликом, чија је глава у завојима као египатска мумија. Тешко се било шта на том лику може препознати, чак ни да ли се ради о мушкарцу или жени. Други пастели препуни су материјала из подсвести.
Знала је да мит о Пандори, Епиметеју и Прометеју у психологији има своје посебно значење - то је праоснова човекове душе.
- Знаш ли мит о Пандори - питала је пријатељицу?
- То је о оној кутији? Да, знам. Када је Епиметеј добио од богова за жену лепу Пандору, која му је у мираз донела кутију пуну зала, брат Прометеј му је саветовао да се за Пандору не везује. Епиметеју је она стално узмицала и најзад га напустила оставивши га са две кћери Надом и Меланхолијом. Епиметеј је и даље чезнуо за Пандором и чекао је.
- Да то је тај мит, али кад га пренесемо на слојеве човекове душе, он звучи овако: У Прометеју се огледа свесни напор човека да радом, упорношћу и издржљивошћу савлада природне силе у себи - триумфује над боговима. Епиметеј је онај део људске душе који се буди несвестан до краја за све што се око њега збива. А Пандора је наш богати несвесни живот. Она је и деструктивно као и извор свега стваралачког и племенитог у нама. Читав наш душевни живот, хаотичан и складан. Чаробна кутија препуна зала и смрти, нада и стварних дарова. Видиш, ако се Епиметеј - човеково ја, поведе за Пандором - несвесно у нама, може му се десити да она отвори кутију и одведе га у пропаст - грозничаво је објашњавала пријатељици.
- Ти и твоја психологија. Људи се тога плаше, тог залажења у њихове скривене кутке! Шта то радиш. Удаљаваш га тим сецирањем!
- Можда је тако. То је твоје виђење, али за мене су та разгртања суштина, смисао. Ја из тог угла посматрам ствари. Одмах ћу ти и доказати. На пастелима из 90-тих ови несвесни садржаји из кутије зла добро су закључани и одељени просторно у целине под будним оком лика који израња над њима. Ти садржаји у фиокама налазе се у доњим зонама композиције, а две трећине горње зоне испуњава лик који је у односу на Мумију из 80-тих уобличенији. Тамо је Мумија, овде ембрионална фигура. Тамо се не разазнају поједини елементи лика, овде да. Тај расцеп бића код њега, приказан је у фазама од Мумије до ембриона.
- Зар то није код свакога од нас, тај расцеп бића - пријатељица ју је једва следила.
- Јесте, код свакога. У нама је још једно комплементарно биће које пркоси боговима - тај снажни индивидуум. Сваки пут када сам била рационална и јака, стајала иза донешених одлука, у ствари када је у мени превладавао мушки карактер - Анимус, била сам задовољна собом. Код мушкарца се то друго биће Анима, огледа у односу према природи, интуитивним, ирационалним доживљајима, односу према емоцији у себи, сентименту и свему што је осетљиво и нежно. Ако су и свесни одрасли, мушкарци је потискују зато што знају да није опште прихваћена. Невоља је када она не буде прихваћена од њих самих... А то значи да отисак женског лика Аниме коју он носи у себи из 90-тих, мало је јаснији од оне Мумије из 80-тих. Лице је овално и префинјено, кожа танка. Разазнаје се само једно око у облику прореза, као да шкиљи. Нос дугуљаст са једном наглашеном ноздрвом. Уста мала, стиснута, румена. Брада са рупицом. Остало на лику не разазнаје се тачно, као да је још у зачећу. То је он. Као да лебди недовољно инкарниран. Не осећа се довољно чврсто на земљи, а ни на небу. Као да би да буде ближе с ону страну а да не изгуби везу са светом. И то застајање на пола пута, тај живот у процепу са свих страна избија из њега и његових пастела. А у фиокама за садржаје свога несвесног, у доњим зонама пастела, маскиран је пред једним оком Аниме расцеп његова бића. С једне стране ни на небу ни на земљи живи његова Анима, с друге стране су садржаји пред њом, губећи једно с другим везу. Ту су насликани: рог, крст, фигура жене, ћелави женски профили из којих палацају змијски језици, Женске шаке са наглашено дугим црвеним ноктима, бутине које извирују из таме, ликови са фресака, људи на прозорима. Све омеђано кутијама у сивом или црном простору. Колико год пута гледам пажљиво, нађем неки нови детаљ који раније нисам приметила у том хаосу од света. То је вапај за смислом постојања. Та Анима - ембрион има на лицу крст, пагански или хришћански симбол, симбол човека?!

*

Заведена у таму понирања кроз Пандорину кутију, заборављала је на себе, своју љубав, шта уошите тражи ту?! Али је страст спознавања била јача - до безумља.
Друге године, њиховог познанства ноћу су га звале жене са којима је бестидно флертовао, знајући да је она ту крај њега будна. Устајао би и одлазио по позиву не трудећи се ни да слаже где ће. Упознао ју је са некаквом школском другарицом и питао да ли би имала нешто против да сво троје заврше у кревету?
То је небитно - рекла је - колико ће се нас наћи заједно у кревету. Суштина је у овоме: у подсвесним фантазмима о жени, како нас ти видиш, ми смо - лепа са пластично обликованим грудима, трбусима, дугим облим ногама, јаких бокова женска торза - не људска бића, жива, мисаона, осећајна, ми смо за тебе искидана обезглављена телеса. Таква жена прави од тебе несигурну, феминизирану особу, која постаје играчка у њеним рукама и зато је се треба клонити, или јој се светити. А тај двојаки однос према жени и женском телу израз је истог таквог односа према самоме себи. Осећања преносиш из себе на жену истовремено је обожавајући и понижавајући. У ствари ти си изгубио душу - једини расцеп и немогућност комуникације је онај који не можемо да остваримо са самим собом... Где се у тако суморној и сумпором опточеној атмосфери налази твоје право ја? Јер уметник и његова уметност морају наћи пролаз кроз тај мрак! У циклусу о Пандори сва твоја скривена лица су у многоструким ликовима са многоструким оцима којима гледају у себе, а ипак не препознају и не прихватају целокупну личност - онај меки део тебе, Аниму. У теби она не успева да се ослободи опне рационалног, морализаторског. Тек кад је прихватиш заволећеш себе и друге. То се пред мојим очима одвија на твојим пастелима и нажалост део тога се преда мном одвијало и у мом животу. Није од значаја што си обмањивао мене, јер ја ћу изаћи из Пандорине кутије кад - тад. Али остајеш ти са собом такав какав јеси. Уметник у настајању... Постоји један наговештај могућег просветљења и преображаја. То су пастели из раних 70-тих. Ту нема фигурације, превладава зелена водена или плава. Небеска пространства са митолошким симболима: пужева кућица, рог, копље, крст. Мисао, свест о себи пробија се кроз густу водену или ваздушну масу до неба у потрази за својим правим бићем! Можда је ту излаз за тебе. Ја ћу просто из овога само искорачити!


АЛЕКСАНДРИЈА БАШИЋ НАЂ

Костадин је био прави мушкарац. Господин. Никада није питао ни за шта, није правио проблеме и умео је да ужива у дражесној лепоти своје жене.
Био јој је други муж. Први је несрећно страдао, али Александрија није могла без мушкарца.
- Ноћас сам сањала узбуђења која нисам могла да доживим. Биста мушкарца, без главе. Осећала сам његово тело, додиривала мишаћаву руку и обавијала га. Ујутру сам тај доживљај пропустила кроз себе, лаким додирима по телу. И одвела штенад на вакцину. Млади комшија ми је помогао и показао такву нежност за штенце да сам га частила капућином. Коста је на путу, а ја сам тако усамљена. Младић ми се препустио без речи. Био је још невин. Боже како сам се збунила. Лежао је притиснут њиме као балваном. Морала сам да га узмем у руке и мало повучем не би ли се придигао. Био је као паралисан. Румен и врео, заплашен, било ми га је жао.
Полако ћемо, не брини, ти ништа немој да радиш. Препустио ми се. Касније ми је признао да је био миран јер га је болело.
Понирем.
У последње време осећам бес или немоћ, па љутњу када сретнем двоје који се додирују, држе за руке или љубе. То ме раздражује и раздире. Осећам тада како моја снага, храброст, емоција отичу некуда, а нема никог да их заустави, ухвати. Куд ја то идем, куда се то узалуд претачем и губим? Зашто нешто не предузмем. Чему све то што ми се догађа, у ствари не догађа?
Кад ме обузму такве мисли, пронађем Дората Мујкића.
Ти си као тајна, говори ми. Човек мисли да те је упознао, а онда схвати да тек има да сазнаје. Ко си у ствари, пита ме док ме милује погледом, полузатворених, замагљених очију од узбуђења. Гледа ме нетремице, док га опкорачујем и понављам: твоја сам. Држи ме, чврсто као да ћу му одлетети и увлачи се у мене речима: понекад те видим тако јасно, некад си као у измаглици. То мора тако да буде, одговарам, ти си још тако млад и чека те негде жена коју ћеш заволети и оженити. Мени си потребан само када понирем.
И ја сам некада тако била потребна, али сам то тек касније разумевала. Мој први муж био је занет собом, а ја препуштена себи. Један његов колега из Института понекад је свраћао и ми смо заједно пили чај. Био је 26 година старији од мене, угојен, са детиње нежном кожом. Некада у младости морао је бити врло леп. Коса му је била седа, али је у тренуцима страсти постајала индиго плава. Ја сам се по њему ваљушкала као по меком душеку и драшкала му брадавице, стиснуте, мале као зрна кафе. Са њим сам доживела прва задовољства, загрцнувши се од усхићења, научила да будем хедониста. Уживај, у свему, као што у теби може да се ужива.
Касније сам схватала на који начин сам му била потребна. Као и генералу у пензији који је свако наше виђење доживљавао као битку. У тим играма победника и побеђеног, мислиш само у страсном заносу како да победиш. Не мрзиш непријатеља, али желиш да га савладаш. А лепота победе је мучење и неизвесност. Генерал би ме прво дуго посматрао, пажљиво обухватајући погледом, а онда би постао далек и озбиљан. Не мислим да је ово са нама грешка, ти си жена са великим срцем а кад на такву наиђем знам да ћу успети. Желим да постанеш део мог тела, душе и духа, сатима би ми причао, пре него што би ме однео у кревет. Мораш имати стратегију освајања, шапутао би, познавати слабе тачке противника. Моја слаба тачка је подлактица леве руке, ако то освојиш, предајем се. Највише сам волела да му седим у крилу, обгрлим га рукама, док се полако љуљам. Докле би се ти љуљала, питао би ме с одобравањем?
Од њих сам научила како се у зрелим годинама цене дарови природе, богатство које није свакоме дато. Не могу рећи да не познајем себе, ипак понекад, често, кад пожелим узимам оно што је ту.
Коста то разуме. Захвална сам судбини на Кости. Ако никога нема радим то сама, у инат свима који ме познају»а не знају ме. Усамљена и тужна, осећам како ми се трбушни мишићи грче, осећам сласт, чујем неке гласове из себе, опуштам се. Кроз балконска врата гледам како пада снег на четинаре и у прозорском стаклу, у одсјају видим Косту. Гледа ме благо, саучеснички. Окрећем се и смешим. Коста ме разуме, али не и моја трогодишња ћерка. Често ме загледа и пита: јеси ли ти моја другарица. Друге више волиш, чија си ти другарица? Где стално одлазиш, с ким се играш? Испитивачки ме гледа и не крије запостављеност. У праву је.
Себично отимам задовољства за себе, а она ме је жељна. Свесна сам: кад јој кажем да иде у собу да спава, и кад ми каже да би волела са мном да спава, и кад ме пита: куда опет идеш. Свесна сам,али слаба да ишта мењам.
И често неправедна према Кости. Мада га волим, понекад ми је тако одвратан. Кад ме жели, млако ме љуби у врат, милује ме прстом нежније од мене саме, а онда ме гледа право у очи док се опуштам. Тај танки млаз његове пожуде, мили кроз мене и ја, у врхунцу вриштим: мука ми је од твоје љубави!
Ти моји походи на мушкарце. Освајам их и дозвољавам да мисле да су ме освојили, а онда их исто тако лако напуштам. Чини ми се да у ствари то ја освајам себе саму.
Једног лета, Коста је и мене повео на Конгрес у Ровињ. Конгресна дворана, последње предавање мр. Севера, ја се досађујем. У бару хотела, упознам учесника конгреса, младог правника из Сплита. Округлог лица, угојеног за својих двадесетседам година, повученог и тихог. Личио је на Гогенове Тахићанке. Наслонила сам главу на његово раме док је причао о адвокатури, и то место ме је касније пекло. Допратио ме у собу, дуго миловао и брзо се задовољио, због страха од фимозе. Пустила сам да то буде тако. Он је изазивао нешто материнско у мени. Масу ми се свиђаш, рекао је.
- Ти си дивно биће, ја заслужујем да ти то кажем. Ниси лијепа, ал си лијепа. Универзална си јер имаш осим тјелесног и друге квалитете који ми се свиђају. Одлично се држиш за своје 42 године, ја се бојим старости, женидбе, деце. Масу ми се свиђаш јер сама доносиш одлуке. Гањаћу те мјесецима, а не желим то, не би функционирало.
Он је био освежење у овом огуљеном и сивом свету у коме више нема правих и чистих осећања. Пет година касније сазнала сам да је погинуо у братоубилачком рату у Хрватској. Њега нисам желела да освојим и стварно сам била оно што јесам. Нисам лагала. Остала сам једино доследна себи у давању. Ни њему се нисам давала. Ко зна када сам се и коме уопште и давала? Он је био тај који је у свему стварно учествовао.
- Тада сам се први пут давао, и то је било највеће у животу што сам направио. Не дижи руке од мене, рекао је, окрени се себи, као ја, буди полуоток.
Усијавам се. Данима се већ мучим, покушавајући да гледам у мраку, ударам у зидове око себе, амбис. Сав тај јад излази из мене. Неконтролисано, излази и моја патња због свега око мене и мене у свему томе. Колико су они слепи за моју унутарњу динамику? И ја свесно за њихову. Себично отимамо једни од других и идемо даље! Звер у мени кида, руши, ломи све! Кад крене, нисам у стању да је зауставим, ако ми се неко преда истински, забавим се накратко с њим и брзо заситим. Довољан је један покрет тела или израз лица, поглед,да ме удаљи. Сећам се једног младог човека који је волео да ме узима на поду док је крај нас лежао његов пас, боксер. Кад сам му рекла да више нећу доћи искезио се, изобличио и почео да ме дави. Било ми га је жао.
Све је познато до малодушности. Сагоревам у сопственој ватри страсти. Био је у праву онај Самид Арапин кад ми је рекао: има човек за тебе који воли чудне жене као што си ти.
Затворила сам се синоћ у своју собу, дошла је моја ћерка. Хтела је да спава код мене. Кад је легла, предомислила се. Рекла ми је да јој се деца смеју за Барбику, кажу није права, јер јој се ноге не савијају у коленима. Деца су злочеста и завиде ти, тешим је, а у себи жалим, што је тако нешто помутило њену радост.
- Деца мисле да сам сувише мала да би ми мама купила праву Барби. Зато ја никада нећу бити мама као ти. Рекла је то тужно и замишљено.
- Каква ћеш бити, питала сам?
- Ја само нећу дати деци да дирају цвеће, али ћу им дати да се играју на тераси. Ако буду неваљала нећу им дати да дирају слике. Даћу им да, ако прво дођу код мене, па хоће код Косте, да оду код Косте. Шта смета ако оду код њега, кажи, шта смета...? Даћу им да скачу по кревету и да гледају моју шминку.
- А да ли би била срећна да одеш код Косте?
- Да. Споро је одлазила, па се окренула. У сузама ме је питала: је си ли тужна?
- Да.
- И мени је жао, каже и полако излази.
Генерал ми је рекао кад нас је видео, једном, заједно: гледам твоје дете и тебе, два света.Ти не прихваташ њу као што не прихваташ ни себе. Љубоморна си на њу, што је дете, а и ти си дете. А то више не можеш да будеш, јер твоје дете тражи у теби одраслог.
Желела сам то дете. И све сам учинила да га родим. Била сам усхићена њеним доласком на свет и њом самом. Како су године расле, расло је и моје запрепашћење њеном дубоком, мистериозном и засењујућом личношћу. Дивна су та жељена деца!
Давидов, промашени сликар и ситни бизнисмен, отац једног мушког детета, одбачен од своје жене, једва се сналазио у свету одраслих. Хтео је да водимо љубав у његовим колима, дубоко је и болно уздисао, необично и јако мирисао на јарца и говорио: мази ме и силуј, ко зна кад ће ти се поново указати прилика да силујеш мушкарца. Са њим сам имала млака узбуђења, не знајући шта да радим са тим мирним, опуштеним, огромним мушким телом. Ништа од његове снаге није остајало у мени. Био је велико нежељено дете.
Познавала сам једног другог огромног мушкарца који се простирао пода мном дајући ми последњи атом себе. Једва сам стизала с краја на крај тог широког тела које је давало све. Могла сам да уживам не плашећи се да ће ме оставити на цедилу. Мада сам познавала и технике савлађивања похоте, са њим сам била сигурна да ћемо се просто ускладити. Он је више волео мушко друштво, маштао о одласку на Свету гору и замонашењу, био посвећен вери и Богу, а предавао се уживању као да се опрашта од њега. Не жалећи.
Кад бих могла саму себе да полупам и од тих делова да саставим неку нову себе!
Светогорац, је насликао мој портрет, којим сам задовољна јер је ухватио један израз, како он казе - духовни, један израз који долази дубоко из мене. Он га је назвао патничким, а ја изразом гнушања и резигнације над свим око мене и у мени.
Гнушање које сам тако јасно осетила када ми је ћерка испричала један свој сан, због кога се бојала да поново заспи. Стојимо у реду и чекамо, она је прва. Неки чика јој ставља мач под грло. Чика се шали, каже ми, само ме голица. Боже, мислим зар је од мене морала да наследи болестан ум, заплашен злом у човеку. И како сад да јој кажем да се чика не шали?
Сама сам себи тешка, и тешка ми је борба са том мојом разулареном природом. Само овако усамљени људи, само овако дубоко сами људи очекују, прихватају тако нагло, лудачки топло, као ја. Моја љубав је ватрена, узнемурена, љубоморна и пуна захтева. Љубавна осећајна и доживљаји морају бити рафинирани, естетски и селективни. Не привлаче ме пустоловине јер волим да останем сопствени господар.
Двострука љубав према себи - као надокнада због осећања слабости, јер лепо мислим о себи.
Снажан унутрашњи живот, који изазива још већу завист код других.
Јозо Бестијан. Најмлађе од петоро деце. Прво је погинуо најстарији брат, па је умро други брат, па сестра, отац и још један брат. Остао је он, у 25-ој години са мајком од 60-сет година.
Не буди жена тренутка, процени шта можеш а шта не. Ако ти је све толико тешко, као што кажеш: уби се! Што се не убијеш? Да сам на твом месту, ја бих се убио. Не знам да ли је био на мом месту, кад се убио.
Не волим да молим, говорио би! Немој да ме везујеш! А волео бих да ме неко узме под своје, да ме држи и води, слатко мучи. Јер кад неког заволим тај може да ми ради шта год хоће. Мада никада ником нисам припадао. Нисам се давао, нећу да се дајем. Моја мајка каже да ме још увек не познаје. Толике су ме имале а ниједна није. Шетале су ме и показивале, не питајући се ко сам у ствари. И увек исто. Ђубре сам према себи, толико пута су ме преварили, а опет верујем.
Највише је волео да изађе у шуму и буљи у празно. Мени је говорио да сам права жена, само што се плашим у то да поверујем. Узбуђивала ме је његова силовитост. Судар силовитости и рафинираности. Волео је да цокће, љуби врат и уши, да се подмеће и нежно ме пребаци на себе. Имао је лепа, мала стопала, лепо обликоване, прсте руку, мала уста, са божанским осмехом Етрурца, очи тамне, округле, немирне. Не треба ми нико, понављао би као да жели да поверује у то.
Губим се, трошим, лутам. Понекад се питам зашто ме Костадин, који је тако простодушан, воли? Нисам знала да ми је до тога још увек стало, и да ме то боли. Ваљда обоје мислимо да нам је љубав ускраћена. Несрећни, напуштени, за родитељску љубав осакаћени дечаци и девојчице, урлају из нас, тражећи љубав.
Коста је на Бледу. Божидар у Канади. Марко у болници. Јози не треба нико. Вук је несхваћен, у стабилном браку. Са Миланом се нисам чула пола године. Тибора не желим да чујем. На Ратка не мислим, а због Гогенове Тахићанке сам још увек рањива. Све је како не треба да буде, а ја сам као риба на сувом. Немоћна да се покренем и извучем, баш зато што тако снажно вучем. Треба ми предаха, да погледам са стране, шта се то збива. Често сањам да сам умрла, и осећам олакшање због тога. Лежим склопљених очију, видим људе, пролазе, гледају ме. Сањам, добро ми је мртвој. Треба бити јачи од свога бола. Већи од својих патњи. Треба моћи премостити себе, па ћеш све моћи.
У својој привидној потчињености, чувам једну неодгонетљиву тајну... Никада се не дајем потпуно, део мог бића остаје недокучив ономе ко мисли да ме је потчинио.
Вратила сам се с пута ћерка ми се обрадовала. Каже да је сваки дан плакала за мамом, само једном за татом, а све после за мамом. Сада има температуру, мада нема знакова прехладе. И чворугу на глави. Ударила је главу после мог одласка. Кажњава себе. Осећа се кривом. Зашто ме ти не волиш, пита ме, ја ти берем цвеће, а ти тако?
Тамо сам упознала Играча. Пита да ли ми смета што ћути док играмо. Слатко дете. Довољно ми је да осетим како се креће, лагано подрхтавајући, како је чврст. Какав је то занос. Ја сам ушла у њега, упила се, обгрлила га, као хоботница.
Дух мога деде, већ 30-сет година покојног, био је ноћас код мене. У белој испасаној кошуљи и широким панталонама, бос, стајао је мој добри деда и грлио ме. Са стране гледам себе и његова леђа. Једном руком ме је загрлио а друга му виси крај тела, и ту другу пребацујем преко рамена и плачем: загрли ме деда, своју унуку, јадну унуку.
Од свих највише сам уживала са Богданом, био је низак, скоро исте висине као ја, и заобљен, сав мекопутан некако стамен и тежак као мој деда, седам година од мене млађи. Уклапао нам се сваки део тела, савршено. Можда никада више нећу тако уживати са мушкарцем. Просто ми је пријао. Без напора, као велики љубавник, полако и упорно трагао је за заједничким задовољствима. Осећала сам га као слепљену, сраслу масу коју сам касније са себе морала да згулим да бих је се ослободила.
И са девет година старијим Думовићем који је био лаган као перце, кожа испошћена и истањена као најфинији папир. Увек је деловао уплашен, лежао на леђима и оба образа би му се заруменела у правилним круговима у тренуцима опуштања. Једино сам њега осећала у себи, а његов млаз није био израз пожуде него нешто што је припадало мени и ја сам га узимала. Могла сам да се играм и да одгађам обострано задовољство јер је у потпуности био у мојој власти. Тешко се кретао, као да му је кичма била преломљена, имао је широк нос и велика уста, са густим обрвама и дугом плавом
косом. Сам ми је причао да је био политички затвореник у студентским данима, да су га тукли, и да зна доста сабораца који су помрли по затворима. У зрелим годинама, отац три дечака, чиновник у јавној установи и несуђени писац. Мислио је да бисмо понекад могли да поновимо доживљај из младости, али сам ја знала да је то могло бити само тада.
Костадин је понекад мислећи на моја искуства са другима, волео да ме повређује, приближивши ми се с леђа. У томе је за мене била посебна чар. Нисам морала да жмурим или гледам у онога ко је иза, отварала сам се сасвим, растерећена и сама са собом. Високо подигнутих кукова, а од паса на горе сасвим приљубљена уз тло, осећала сам снажне откуцаје свог срца па је често моје узбуђење ишло испред мене и ја нисам успевала да га стигнем. А кад бих га достизала, дуго ми је требало да се вратим из неких мени недокучивих даљина. Као да нисам била ту, међу живима. Костадину никада нисам говорила какво ми задовољство пружа, јер би то покварило његово задовољство - да ме повређује!
Када се Костадин вратио са Бледа, Александрија је већ била пренета у мртвачницу. У заоставштини пронашао је дневник који је поклонио њеној ћерки.




САДРЖАЈ

ШТИЋЕНИЦИ
СКИЦЕ ЗАПОРТЕТЕ
НОВИ СУСЕДИ
ТРОЈЕ
БЕЗНАЂЕ
ПАНДОРИНА КУТИЈА
АЛЕКСАНДРИЈА БАШИЋ НАЂ




Белешка о писцу

Нада Јовановић је рођена 1954. у Земуну.
Филолошки факултет - група за Југословенске књижевности и српскохрватски језик завршила у Београду, као и специјализацију "Народна књижевност у Срба".
Ради као професор у Земуну.
Објавила је збирке Завеса на ветру и друге приповести, 2004.

НАДА ЈОВАНОВИЋ, ШТИЋЕНИЦИ
1 издање, 2004.Издавач: Нада Јовановић – ЗЕМУН
Уредник издања: Нада Јовановић
Коректура: Драгана Гордић
Штампа: Флеш - графичко предузеће, Земун
Тираж: 500

Штампање завршено: Јуна 2004.

1 коментар:

  1. Била сам у браку седам година без икаквог детета, због тога се мој муж почео чудно понашати, враћа се кући у последње време и више није проводио време са мном, а развео се са мном. Тако сам постала врло тужна и изгубљена у животу, јер ми је доктор рекла да нема начина да затрудним, што заиста чини живот несрећним за мене. док нисам преко интернета наишла на пријатеља који ми је причао о ДР АЈАИИ, како је помагао многим женама са сличним проблемима кроз које пролазим, па сам га контактирао на: драјаии1990@гмаил.цом и објаснио му. рекао ми је све што треба да пружим пре него што је могао да ујединим чаролију како бих вратио мог мужа, што сам и учинио, и послао је снажну молитву коју сам морао да кажем у поноћ док је бацио љубавну чаролију. Било је чудо, 48 сати касније мој једини и једини супруг вратио се код мене и извинио се за све што је учинио и рекао ми да је потпуно спреман да ме подржи у било чему што желим. Брзо назовем ДР АЈАИИ и кажем му шта се догађа у том тренутку, а он ми је такође припремио и послао биљни лек за који је рекао да ће излечити сваку нежељену болест или инфекцију која ме спречава у зачећу, а затим ме је упутио како да користим пре састанка са мојим мужем. Ево након коришћења овог матичног биља и корена, неколико недеља касније почела сам осећати знакове трудноће свуда по мени, заиста сам била трудна, тек сам родила дечака 1. овог месеца. Заветујем се да ћу цео свет знати о ДР АЈАИИ за спас моје везе и за то што ћу и мени давати децу коју данас с поносом могу назвати својим. За сваку жену која мисли да је немогуће, ево прилике да се насмејете и донесете срећу својој породици љубазно се обратите ДР АЈАИИ е-поштом на: драјаии1990@гмаил.цом или посетите његов број ВхатсАпп: +2347084887094 Заиста, он је Бог послата да врати изгубљене љубавнике и донесе вам срећу.

    ОдговориИзбриши