субота, 07. септембар 2013.

Zavesa na vetru

Татина балерина

            Мама je желела да будем балерина.
На вечерњим часовима балета Jелица нас je учила уметности и вештини покрета, а Реги­на, са беспрекорном паж - фризуром, ударала je такт на клавиру. Показало се да сам талентова­на. Радна, озбиљна у свему што ми се повери, аналитична и неустрашива у контакту са пу­бликом.
            Годинама сам ишла у балетску школу, где ми je, наjвећи проблем био повратак кући. Боjа­ла ce мрачних улица кроз коje сам морала  пролазити - па ме je некада сачекивао деда, или бих молила девоjке из Економске или Гимназиje, да идем са њима. Смело сам им прилазила и говорила шта ме мучи.
            - Могу ли са вама - кроз мрак? Боjим се сама!
            - Наравно да може!
            А наjчешhе je по мене долазио тата. А ако би ме и водио на балет, обувала сам лаковане ципелице, коje су значаjно, звонко ударале о тротоаре.
            Играла сам са татом, тада неку, само нама својствену игpу.
            У повратку, стигли бисмо пред млечни ре­сторан у Главноj улици, таман пре затварања. Тамо су точили jогypт. У разнобоjним високим чашама на jeднy стопу, са шареним сламчица­ма - жутим, црвеним, наранђастим. Уз то, оба­везно, погачица. Некада се подразумевало да сам гладна, па смо тата и ja улазили по погачи­це са jогypтом, а некада сам дискретно буљила у шарени млечни ресторан и морала да кажем - да свратимо! Али увек би тата рекао исту ре-
Ченицу – идемо, добро, али немоj мами да кажеш за моj црни фонд!
            - Нећу, тата! - чврсто бих обећала.
            Jош не бисмо честито ни ушли у кућу, a ja  бих с врата довикнула: мама, мама! Тата ме je водио на погачице са jогypтом.
            И онда - свађа. О неповерењу, лажима, неразумевању, тешком  животу, крпљењу кpaja с крајем - а он тако! Ja бих тада, док би cвађа траjала, безбрижно превртала модне часописе - jep се мене та cвађа наравно и не тиче.
            Мама и тата су се већ одавно посвађали, због свега и разводили све до моje тринаесте, када су се стварно и развели. И поред cвађa, знам да би се и око следећег часа балета понављала иста ствар. Тата би рекао - немој, а ja - нећу.                    Ника­да ми ниjе пребацио или престао да купуjе jo­гурт у тим елегантним, шареним чашама.
          Због те њeгoвe упорне, безгранично, доследне попустљивости, коју више нигде нисам пронашла, ­живот сам провела сама.


Лице божjе

            Само ме je мајка - тако смо звали мамину маму - док смо се шетале, држала иза врата, овлаш руком, и понекад високо изнад надлани­це - пуштаjући ме повремено да слободно потрчим испред њe.
            Наjчешће смо се шетале гробљем на Гардошу- главном леjом католичког, где су се на стубићима, са стране, налазиле правоугаоне  дрвене кутиjе са двокрилним вратанцима- калварије. Док je мајка, ногу пред ногу, шетала леjом, ja сам ишла од jедне до друге кутије и отварала их, гледаjући рељефне, на дрвету, резбарене фигурице. Касниjе сам сазнала, са мотивима из новозаветних текстова.
            Maјкa ми ништа ниjе говорила, а ja нисам питала. Само сам гледала. Нa jедноj од њих пуно људи седи за столом и jеде. Нa другоj не­ки човек дели мале хлебове, или стоjи рашире­них руку пред окупљенима око њeгa. Интересовало ме је, наравно, зашто мора да вуче тај велики тешки дрвени крст на брег, и зашто га je и ко ставио на тaj крст? Али мајка je била увек замишљена, гледаjући негде, а не у кутиjе које сам ја разгледала – па је никада ништа нисам питала.
            Када je већ одавно ниjе било међу нама, мама ми je причала да je мајка била љута на бо­га. Често je говорила да би желела да стане пред лице божjе и да га пита за неке неправде. Ннарочито за једну.
            Из свог првог брака, мајка je имала ћерку - умно поремећену. Лекари су рекли да je дете као беба имало упалу мозга, али je мајка гово­рила да je дете такво рођено - од самог почетка са њом нешто ниjе било у реду.
            Кад год би изговарала те богохулне  речи о божиjем лику и правди, моj деда би узимао Библиjу у руке и читао. Иако њој ниjе говорио ништа - она би започињала свађу са њим. Као да би он требао да одговори на сва та компликована и нерешива питања. Деда би само црве­нео у лицу и ћутао, држећи Библиjу у рукама. Он никада ниjе ишао у цркву - био je нека врста иконоборца - нити ме je водио на гробље да гледам дрвене фигурице, али је имао само њему знане путеве божије. Taj разговор маjкин са дедом - преко Библиjе - завршавао се дединим одмахивањем руке. - Ех, Кека, мани се....- на шта би се мајка, разочарана што више нема саговорника, окре­тала на другу страну и настављала да говори сама са собом - о несрећи коja jy je снашла.
           Носила je Taj своj крст, не знаjући ни зашто je крива, ни ко ју је на то осудио, ни коме то тре­ба - све до cвoje осамдесете године. Девет ме­сеци пре њe умрла je њeна малоумна ћерка.


Лопух

            Прошле нeдeљe, пљуштала je киша. Зате­кла сам се у граду. Стоjим испод гpaњa и ви­дим лопух - биљку великог лишћа кoja се рет­ко налази у граду. Сеоска деца често се играjу са њом користећи je као кишобран или сунцо­бран.
            Лопух, та велика, безазлена биљка, про­миче моjим сећањем. Под њом су у Брав­ском, у Босанскоj краjини нашле спас две де­воjчице, чиjе су родитеље и укућане спалили,1941.  у ceocкoj цркви. Наjпре су виђениjе љyдe окупили на договор, а онда их у долини стрељали. Кад су жене дошле да оплакуjу и сахране мр­тве како доликуjе - старци су саветовали да се деца пошaљу у летње лагуме, док тpaje опело. Што je стигло да се сакриjе, преживело je, ­остало je спaљено уз поj црквених отаца. Девоjчице под лопухом чуле су дозивање, jaукe, вриску деце, клетве, псовке - али се нису смеле промолити испод великога лишћа.
            У селу je било око стотинак кућа српских и шест хрватских - из коjих je дошло зло.

            Звао je приjатељ из младости. Причамо.
Каже да не тражи разлоге ни за шта и пита за­што говорим да осећам према њeмy нешто од чега ме обузима туга?
            Од како се оженио чешће нас посећуjе.
Лепо je видети га али су многе ствари неjacне и мутне. Кажем му - мрзим те зато што ме под­сећаш на оно нajrope у мени. Мислим на своj живот у браку - као и њeгoв - не вaљa! А ни­шта не чинимо да то променимо!
            Хтела бих да говорим о мислима кoje ме заокyпљаjу. Страшним. Без светла. Мислима коjих се тешко ослобађам - о злу кoje би неко могао да учини моjоj ћерки. Jуче у аутобусу jедна, у лицу дебељушка­ста девоjчица, плаче. Мени, однекуд наилази слуз у устима и мисао: да ли je могуће да не во­лим своjy ћерку? Мора бити да je тако, jep ако су парагваjски индиjанци Гварани толико во­лели своју децу да их нису кажњавали, чак ни викали на њих ... Хтела бих да говорим о смрти. Те мисли су ми тешке. Недомишљене. Дaњу их лакше потискуjем. Страх ме ноћи и несанице. Оне ноћи сањала сам мужа. Покушао je да про­вали у некакав стан у којем сам се крила. Када сам га угледала, умакла сам на балкон. Дошао je до мене, ухватио ме за руку, рекавши: хоћу нешто да ти кажем, само jош то. Схватам да ме вуче да паднем са балкона. У jедном тренутку допусти о je да одлучим хоћу ли са њим или не. Гурнула сам га. Касниjе неко у стан доноси кр­ваву ногавицу његових фармерки, тражећи од мене да пођем доле. Нисам могла да ходам због бола у препони коjи ме je и пробудио. Та­ко сам га убила.


Сусрет

            Размишљаjући о ништавилу човековог жи­вота; о мимоилажењу оних коjи се сретну и не познаjу; о свакодневици кoja протиче у обaвља­њу неопходних послова; заваравању  у уљуљкa­ност породичног живота; о несрећама коje пога­ђajy човека - па се чини да има тако мало среће да проживи миран, не срећан - миран живот на земљи; налети на њeгa. Некада je окупира њене мисли, заробио дух - па је ишла као у магли.
            Прошетали су jедном, поjели кувана jaja у њиховом прљавом стану и допала јој се њeгo­ва мама. Тачно je знала шта хоће од живота, а знала je како то и да узме. Допао јој се портрет њeгoвe неостварене љубави и допао јој се - он. Толико  се усиjала, мислећи на њeгa да за њу ниjе постоjала стварност. То замагљивање изнутра, био јој je омиљен метод. Кад прође, пита се како je до тога уопште могло доћи, али долазило je.
            После тог првог, jединог састанка тражила га свуда и чекала надајући се да ћу га срести.
            За то време он je био са њеном пријатељицом, која  jе од почетка знала све о њему, о њој. Делила је собу, храну, гардеробу, шминку, мисли са њом. Кревет са њим и - ћу­тала. Када више нису били заjедно испричала јој jе све, додавши: животињице, не љутиш се ?!
            Сада јој он каже да се сећа њене пријатељице - имала je чврсте груди, велике и тврде брадавице – никада такве није видео. Долазила je свеже окупана са мирисом jефтиних парфема. Брзо се договарала, увек слободна и спремна да га ви­ди. Била je искусна...
            Прошло je десетак година од онда. Гледа га. Ко је овај? Потпуно јој je непознат, небитан, чудови­шан и уствари тако нормалан у свом свету. И опет, покушава, гледаjући га - исти je, чак лепши, мужевнији - труди се да одгонетне себе. Причају, присећа се њeгoвoг имена - знала га је, био јој je важан! Сад је пита - куда жу­ри? Жели да је посети! Да! Да!

            Не може да се сети њeгoвoг имена!

Добровољац

            Стоjимо код Николаjевске цркве, пола два по поноћи. Он плаче, слине му цуре из носа, уста, док понавља - трудним женама сам вадио децу из утроба - шта jош хоћете од мене ... ја више не могу - шаком кида кошуљу са груди: не могу више ...
            Рат je у Босни jош тpajao и ja се, гледаjући у њeгa - као у нестварно - присећам jедног младог човека са ванредних испита. Две годи­не узастопно долазио je да полаже код мене. Први пут ми се поверио да долази са ратишта у Босни. Отишао je као добровољац.
            - На Белом брду смо опколили усташе, а ja допао некаквог опаког команданта. Трезан je био добар, миран човек, а кад попиjе - опак. Стигнемо џипом у попаљено село. Bojcкa ту­мара, ja за командантом - пиjан je. Наилазимо на кућерак, крова нема, пуши се згариште, али дрвена тараба са капиjом jош ниjе пала. У до­вратку, у црнини распела се као Христ, нека баба и не да командиру у двориште. Он вади пиштољ, репетира, ja гурам бабу - склањаjући јој прсте којима се закачила за довратак и вичем: бежи баба да вojcкa прође! Стоjећи изме­ђу њих видим, командир не распознаjе ко je ко! Убиће ме - помислим - и дaљe се рвем са обо­ма, луди су обоjе, не попуштаjу! Баба поче бе­жати око згаришта, командир за њом, ја за њи­ма. Онда се командир спотакне око неког наго­релог корита и падне, ja се бацим на њeгa да не пуца насумице, а баба шмугну у нагорели кyћe­рак. Слагао сам команданта да je побегла у се­ло и он се примирио.
           Испричао ми je ту причу тај унезверени, нервозни млади човек, са ши­ром отвореним очима и брзим покретима руку и тела - коje би као да негде оде из себе. Нисам знала шта да урадим или кажем, па сам му дала из књижевности оцену - четири.


Kазна
            Треба се сакупити.
            Узети од свакога оно парче себе, део изгубљеног стаклића и направити розету.
            Бежећи од онога што ми се не догађа, про­шла ми je кроз свест мисао - шта сам све себи ускратила. Че­знем - а не признаjем! Желим - а не тражим.
            И опет се спремам да негде одем. Свега ми je доста.
            Свиjу ми je доста.
            Желим да одем да нико не зна где сам. То личи на смрт, али jа не мислим о смрти.
            Мада je сањам.
            Кад год бих признала себи да имам жеља, страх од тога терао ме je у бег, а он­да казна. Некада сам годинама сањала маjчину смрт. Сад сањам ћеркину.
            У сну продавница. Између - мене и лекара тезга. Довела сам ћерку, жалила се на бол, али не зна где. Сад ми тaj лекар, на тезгу уместо ћерке, враћа на тањиру - мали ружичасти бу­брег, црн с jедне стране као угљевљe. Ja то пре­врћем виљушком и чуjем лекара да каже: жао ми je, ћерка вам je умрла. Окрећем се и одла­зим да je тражим. Питам све коje познаjем, ви­дим je свуда пред собом и хоћу да je загрлим, а осећам да лудим и да више не знам ко сам. До­зивам бога - питам зашто? Стиснутих песни­ца, набреклих вратних жила, лежим на стомаку и видим - пред мене израња божанство, Бог, стар, сед, дуге косе и браде, несагледив и строг. Одговара ми, не покрећући усне, па ми се чини да сама питам и сама одговарам.
            - Рећи ћу ти зашто, али кад сазнаш и сама ћеш умрети.
За трен нисам била сигурна, желим ли да знам зашто?! Одлучила сам да наставим да ту­гyjем без одговора.
            Пробудила сам се не желећи да мењам своj живот за ћеркин. Будна сам уз сазнање да ће ме скупо коштати ако опет будем нешто тражила. Зато je наjбоље да мислим да ми ни­шта не треба - ускратићу себи и помисао.


Удес

            Та соба, и цео њихов стан личио je на малу капелу.
            Ту je све jош мирисало на смрт и тугу. На зиду изнад тв-а, слика младе, насмејане жене у светло плавоj хаљини. Испод фотографиjе jеф­тин зидни календар.
            Ормани препуни њених cукaњa у фалте, џемпера, блуза, старомодних jакни што мири­шу на нафталин. Све je ту као да je малопре отишла у продавницу и брзо ће да се врати.
            А, она je већ више од годину дана мртва. Дан уочи смрти, вратили су се она, двоjе деце и муж са летовања. Тога дана су ишли на свадбу у Ниш, али не возом како je планирано већ колима - по њeноj жељи. Возио je њен брат од тетке.
            Возио je пребрзо, кола су очешала банки­ну, занела се и ударила о ивичњак. Певали су секунду пре тога, а онда су полетели. Она je ударила главом о куку пртљажника и летела jош десетак метара. Муж je пао на другу страну, са двогодишњом девоjчицом у крилу, коja му je ту и у колима спавала. Своjим телом за­штитио je тело детета.
            - Кад сам погледао на њену страну, лежа­ла je у крви не мичући се. Отпузао сам до њe. Глава jоj je била обливена крвљу, очи испале а jезик jy je давио у самртном ропцу. Придржао сам jезик да jој помогнем ... имала je само тридесет година!
            Уместо на свадбу, враћао се кући са мр­твом женом.
            - Маму сам одвео живу од деце, а враћам je овакву. Шта да им кажем?
            Кад га je син видео, рекао je: да се то теби десило ja бих се убио!
            Онда су се сви тpoje загрлили и исплакали
            Jош су мамине ствари ту по собама и ор­манима, као реликвиjари. Али деца je не поми­њу, нити плачу за њом пред другима.
            У тој успомени нешто недостаjе?
            Где jе мама?
            Зашто je нико не спомиње? Нико осим мене!


Пролазник


            - Син ми je данас испихтиjао директора, и то не обичног - него генералног. Кад сам га питала зашто сине, он каже: пре подне - бело, по подне - црно. Сутра исто. Пре подне - бело, по подне - црно. И прексутра, исто. Ето зашто, мајко.
            Села je наспрам мене у љубичасто-шареној блузи и сукња - бермуда панталонама. Очиjу асиметричних и полузатворених од пре­комерног алкохола. Око три по подне увек je таква.
            - Ja теби да кажем, као мајка - сви су оно гола ..., с поштовaњем; знаш синко ко њих ... Moj муж je био претседников пратиоц, и ja имам стан, сина jединца и ћерку, велику пензиjy; а сад ћу преко везе да добиjем jош jедан стан. Зато што сам убола тамо где треба. Риба се туче с главе.

*
            Кроз прозор, иза њeне главе, видим како из спачека излазе жена и мушкарац и jедна од­расла девоjчица. У колима остављajy само, ма­ло, дете од око три године и прелазе прометну улицу. Помишљам, шта би било да нека пиjана будала налети на паркирани спачек? Или се у ауту нешто откочи и крене у саобраћаj. То је судбина, све је могуће. Било шта, све би могло да се догоди...Треба мислити... Дете седи мирно, не љути се што су га оставили; не плаче и ко зна о чему размишља - док се ja пи­там: зашто су га оставили? Дете прелази на предње седиште, отвара прозор и - гледа.
            - Ти ме не слушаш, синко и немоj да се љутиш што ћу да ти кажем ... Гледаш ти мене а гледаm и ja тебе. Ниси ти за овaj посао овде. Ти треба да идеш у Железничку или код доктора Суботиhа. Тамо да идеш за психиjатора. Не љутиш се што ти то кажем, као мајка ти кажем. Ja причам, а ти ме само гледаш и слушаш - зато ja тако - ти треба за психиjатора. Можеш ти да будеш нашминкана како год хоћеш, и да се ту модулираш у шарене хаљине - ти си незамен­љива. Нагло устaje, љуби ме у косу и одлази. Не стижем ништа да кажем.



Завеса на ветру


            - Кажеш ми да те слика «Плаве завесе» Оли­вере Поповић Савић, потсећа на распетог Хри­ста, и на судбину коja се исто тако игра нашим душама као ветар том завесом. Веровала сам у тебе, а ти ме сламаш.
            - Нема места патњи. Све je то само проток молекула и игра електрона. Трептаj електрона у нашоj свести. Jа сам 90% мртав човек. Сада само могу да се припремим и чекам смрт, а она ми je ту са леве стране и никада се довољно бр­зо не окренем да je видим. Први пут je део ме­не умро када сам са осамнаест година мислио да имам леукемиjу. Други део мене je умро ка­да сам велику љубав жртвовао због материjал­ног добра и жеље за славом. И сада сам славан. Имам своjy приватну клинику и приватне алко­холичаре, чувени сам психотерапеут, обjављуjем књиге - али и дaљe умирем на кашичицу.
            Причао ми je већ, о својој жени. Напустила гa je jep се зaљубила у седам година млaђег колегу и отишла да живи са њим. Рекао je да је жали jep ниjе свесна да ће младића то проћи, а она je стварно зaљубљена.
           - Купио сам пиштољ, али се нисам убио из тривиjалног разлога. Отац и мајка су ми би­ли на мору, и ja сам помислио: таква je врућина, наћи ће ме усмрђеног, уцврљалог кад се врате. То ми се згадило.
            Нисам могла да вepyjем у то што ми при­ча. Зашто раздрљуjе себе овако предамном? Какав утисак хоће да остави? У чему то ужива?
            - Видиш какав сам фолирант? Уосталом то се види и по томе што јe све што ти кажем са позициjа човека коjи je обезбедио своjy ег­зистенциjу. Нисам ни аутентичан - ja само играм улоге коje су ми дате. Успешан психо­лог, добар син, преварени муж, лош отац ... је­дино што збиља имам je oceћaњe одговорно­сти, а то je оно што увек пролази. Можеш да будеш покварен или глуп, али ако си одгово­ран To je ОК.
            Схватила сам да je моja улога небитна. Просто сам се затекла. Можда се исповеда и зато што зна да jа ни на коjи начин немам приступа њeгoвом стварном животу. Ниjе га брига шта тиме чини мени.  Испљуваће то, окренути се и отићи без гриже савести.
            - Кажем ти, екс­травертнима припада свет, интровертнима ду­ша, а ja сам на граници. Ти као ja су наjгори. Као сви на међи, паралисани су и немоћни да било шта предузму. О томе да нисам успешан тип, могао бих да напишем стотине страница густо куцаног текста.
           Можда сам га нечим и подстакла да ми све то исприча, али je тиме учинио и да од њeгa зазирем и данас кад га случаjно сретнем.
            Жена му се вратила и видим га, док она пазари на земунскоj пиjаци, он je
чека негде по страни, са рукама у џеповима ка­пута, белим шалом око врата и качкетом на глави. Нетремице гледа оним своjим крупним очима и све му се чини да ће се нагло, довољно брзо окренути да види са леве стране своjy смрт. 


Приjатељице

            Годину дана сам овде, у Црној Гори. Радим у школи, жи­вим као подстанар и чекам дан када ћу се вра­тити кући. Посетио ме je изненада, успут je до­шао са аматерским падобранским клубом.
            Тих дана мучили су ме хемороиди, болни, натекли, упорни и била сам тотално глува. Од прехладе, имала сам упалу ушију и то је затворило све путеве гласовима око мене. Нисам се трудила да говорим, или разумем друге. Савр­шенство мира и спокоја је владало у мени и око мене.
            Навратио je после часова и хтео да легне у моj кревет. Млак, неспретан, као да се извињава сваким покретом - што сам глува, ваљдa је успешниjи љубавник кад га слушаjу. Била сам збуњена у своjој тишини! Шта хоће овaj?
            А сећам се када сам га пре неколико годи­на први пут срела.
            Данима смо планирале тaj излазак yтpoje. Она je била задовољна због тога и обазриво ми je причала о њeмy. Он пита за мене, поздравља ме и воли кад о мени причаjу. Слушам je, видим да joj годи, желим да je забавим и правим се да ми је важно оно што прича - више него што јесте.
            Слатко jедемо сланину и црни лук обе нашминкане, смејемо се тој ситној превари и тешимо пеперминт жвакама. Мама предлаже да поjедемо по колут лимуна или зрно кафе.
            Каснимо, он нас сигурно чека, узнемирена je и греши где треба да зауставимо такси. Ста­jемo, неко нам маше. Он je. Стисак руке - ули­ва поверење. Она прави распоред ко ће где да седне. Да он гледа у мене! Не радим што ми други кажу, али то је неважно, седам тако да он гледа у мене. Причамо о послу, речник му je обогaћен, али се због њe уздржава да не псуjе, па му на уснама пршти и пропиње се - п - уко­чено и осакаћено, а мени долази да исп ... све тpoje заjедно и понаособ. Пребацуjем ноге, трудећи се да га не поткачим. Пуначке бутине, под столом притишћу jедна другу, а он махи­нално погледа у сто као да кроз мермерну пло­чу може да види.
            Понекад у разговору засмеjем се, ухватим га за мишицу, танушну, чврсто стегнем за трен, а онда се примирим. Видим како се она полако одмиче, мирна je, али се измиче као да би што боље да погледа шта се збива. Слушам, он прича о некаквом адвокату који je направио посао у Шваjцарским банкама, са поштанским маркама. Ништа не разумем и не тиче ме се. Сад она почиње усиљено да се cмеje. Cмеje се дуго, сад се cмеje и он, само ja ништа. Каже смешни смо jep смо неприродни.
            - Знам да обоjе мислите на друге ствари са вашим темпераментом и сексипилом, са твоjим ногама и кокетеријом - а ви причате о послу! Ти му се свиђаш! Причаjте о томе.
            Кључам! Када су се пре две године поче­ли виђати, причала је само о њему. Сада би он требало да каже да му се свиђам, а да поред њeгa буде, њeговa интимна, а моja дугогодишња пријатељица? Ja, уствари не знам шта се са њима до­годило. И сада су мене довукли ? Тако сам мислила, а рекла сам -  ти ниси искрена према мени! - гледала сам je нетремице понављаjући то - и сада знам да то што сам овде наjвише врeђa мене саму!
            - Зашто je теби то неприродно? - пита ме, нарогушено. - Шта мислиш да ли бих се ja свидела човеку кога ти изабереш?
            - Нe знам. Могуће je да би, али то не зна­чи да треба да завршимо у кревету!
            -Наjвише и наjважниjе je да му се свидиш као човек. И ja тврдим да бих  се оном кога ти одабереш, ja свидела. То je нормално. Ако си изабрала њeгa и мене искрено, природно je да ћемо се ми свидети jед­но другом.
            Не схватам шта jе заиста хтела? Како нас то воли?
            Причали смо и да­љe, али сам ja била одсутна. Она му не вepyje – мислила сам. Можда je хтела да га натера да нешто каже или уради? Шта je очекивала? Расплет? Или њeгo­во врaћaњe њој, одбиjањем мене? Рекла сам - како очекуjеш да он осећа нешто према мени кад и сама знаш да жели тебе?!
           Али он je по­ступио како je желела. Пошто je очекивала од нас да будемо природни - тако што ћемо гово­рити о узаjамном свиђању - он je био приро­дан. На неприродан начин рекао je да ме je за­волео из њених прича и да жели са мном да се виђа.

          Откривши ту њену страну, почела сам да се удaљавам полако, касниjе све брже  од ње.


Минђуше

            Знала je да су joj припремили нешто за крaj. Делила je дипломе своjим матурантима, честитала им, а онда joj је пришао ученик са малом кутиjом пажљиво упакованом, на врху бела машница.
            -Отворите!
            Чекаjу да виде реакциjу.
            - Свиђаjу вам се - вичу и загледаjу je? - Ћути.
            Не свиђаjу.
            - Па, лепе су! - каже, а зна да они знаjу истину.
            Мале, златне минђуше, цветног орнамен­та. Боже, помисли, педесет ми je година ... Ти цветићи су за младе! мењaћу их.
            - Где су кyпљeне?
            Гроцка - кажу. Добро. Идем у Гроцку.
            - Знаш ли ти где je Гроцка? - пита га не­стрпљиво.
            - Наравно да знаш, кад си таксиста. За по­ла сата пред школом.
            За пола сата возе се, дан сунчан, зелени предели изван градске вреве. Мир.
            - Развео сам се - каже изненада.
            - Ти!? Не вepyjем. Када? Зашто? Твој брак, такав какав je био, могао je да тpaje вечно.
            - Ипак, развео сам се. Знао сам да жена то неће лако поднети. Мислим да се надала да ћу одустати, и плакала је кад сам рекао у суду да oстaјемo при нашој одлуци да се разведемо, споразумно.
            Њихов брак такав какав je био тpajao je двадесет година. Имаjу сина и ћерку. Жена je знала да он увек има још по неку, али се пона­шала као да не зна. Често je правио читаву по­мeтњу са љубавницама. Имао их je више истовремено, па су биле љубоморне jедна на другу. Jедна од њих je непогрешиво знала када je у истом дану био са другом. Њушила га je кад год би се састали, говорећи: долазиш од друге.
            И она je долазила од мужа, са коjим je имала де­тешце, али joj то ниjе сметало да се обрушава на љубавника jош док би возио. Погинућемо, женска главо - бранио се. Ниjе се обазирала.
            - Добро, развео си се и шта сад? Тек си за­вршио кућу. И сав тaj труд. Jypњавa око плаца, годину дана ти je само на то отишло! Па очева викендица у Сланкамену - продао си je да би завршио кућу - а она ти je била успомена на оца. И шта сад?!
            - Ништа. Кућа je ту. Ja сам ту. Жена кува, ми jедемо, све исто само што смо се развели.
            - А деца? Шта кажу деца?
            - Син je у воjсци, а ћерка и дaљe не говори са мном, више од годину дана.
            Син je био повучен, тих момак. Упознала га je на мору. Гледао je у оца нетремице и сме­jao се на све што овaj каже. Ниjе завршио сред­њy школу, али му је отац купио диплому за во­зача Ц-е категориjе, у Нишу. По нaceљу се прича да момак дува. Кад je покушала то оцу да каже одбио je - он je добар момак - рекао je. Сви су они добри момци - додала je.
            Ћерка je била њенa ученица. Модерно об­учена, са златом на себи, вешто исплетеним кикама са шареним џинџувама и цинично - иро­ничним изразом лица. Ретко би се поjављивала на часовима. Прву годину je завршила са jеданаест jединица, али су сва деца - у пакету, због Алиjансе и бомбардовања - прешла у наредни разред. У другоj години je имала девет слабих. На молбу колегинице и да дете не гyби годину дали су професори прелазан успех.
            Треће године за њeгoву ћерку ниjе хтела да моли никог и ова je изгyбила право на шко­ловање.
            Он joj то ниjе опростио!
            И, ево, сад се возе по те минђуше. Бивше комшиjе у педесетим. Она разведена двадесе­так година, он се развео после двадесет година.
            - Па, добро. Пошто си се сад тако лепо удесио и пошто си слободан човек, свратићемо Лики и ja да поседимо, попиjемо кафу, испри­чамо се.
            - Жена би полудела! Не иде то тако брзо... требaће joj времена. Истерала би нас све за­једно напоље - изговара то пажљиво као да не­кога не увреди.
            - Какав ти je то живот у страховлади и тиранији жене за коју кажеш да је никада ниси волео?
            - Она je мајка моje деце!
            - Ах, да мајка - понавља , за њим. Maјкa! Била је мајка све ове године, твог бесомучног швалерисања!
            - То је друго!
            - И друге су мaјкe, само то ништа не вреди. И опет ти кажем, те твојe жене су луде што те трпе, и имаjу луду cpeћy што те познаjу. Као и ja сада. Ко би ме возио у Гроцку по минђуше?
            Одабрала je алкице.
            У повратку je пита - xoћемo ли преко Ма­лог мокрог луга? Обоjе се cмеjy.
            - Наравно, ако je тако дaљe. Морамо про­ћи туда.
            У време када су се бивше комшиjе поново зближиле због ћеркине школе случаj М. м. луга био je већ окончан. Али свеж.
            - Jaвљa ли се? – пита jе.
            - Не, али cвpaћa.
            -И?
            - И, ништа. Знаш Baљдa. У кући увек има неког. А и да нема, то je готово. Не знам ни да ли je икад било нешто?
            - Било je, наравно да je било, само би ти волела да ниjе.
            - Baљдa си у праву. Мада ja на све то гле­дам сада са благом ирониjом. Богомољка - ка­ко каже твој кум. Прождирем инфериорне му­шкарце. Jедино ниjе праведно према деци што смо их у све то увукли. А знаш ли шта ми je ре­кла њeговa мајка? Та неписмена жена са Вла­сине, рекла je - курво, расцопаћу ти главу као керу, ако те jош jедном видим у моjy кућу!
            -А он?!
            - Он?! Стоjи и ћути. Гледам га и не схватам с ким сам то живела? За кога сам оста­вила своjy ћерку да бих гледала њeгoву ? За чиjу сам мајку заменила своjy? Гледам га и мислим ко je овaj човек, ту сад? Ко je то?
            Јеcам ли ти рекао да je она луда жена - каже. Пролазе кроз М.м. луг. Градска врева. Шпиц. Уморни лепљиви од зноjа, гладни и исцеђени људи вра­ћajy се с посла. Препуни аутобуси, аутомобили у колони - cтoje или миле. Њима у сусрет то прашњавом асфалту иде гола жена. Распуште­не косе, са масницом испод десног ока. Корача одлучно, боса по асфалту, опуштених усана, груди, обрва. И гледа негде напред. Пролази поред њиховог аута тако да се њих две могу скоро очешати да ниjе прозорског стакла. Же­на промиче док она седи и у висини њених очиjу - голи трбух, густе црне длачице и задњица - јеp она је прати погледом неверице.
          - Ово смо ми! - каже му - и нико да помогне? Нико ништа! Свет je полудео!

Ларин

            Ларин je био њенa прва љубав.
            Спремали су приредбу за крaj школске године - онa је, као Аска, импровизовала, а он je свирао - нешто. Ни jедно ниjе знало шта ће одигpати, одсвирати други, све­jедно су то одлично радили заjедно. Био je го­дину дана старији, али им се придружио у за­вршном разреду основне школе, провевши претходну годину у болници - упала плућа.
            Зближени том приредбом, мисли­ли су и да се воле. Он je доносио колаче, пра­тио је кући, дочекивао с кишобраном после хора. И био љубоморан.
            Онда је схватила да јој смета - гуши је њeговa пажња, увиђавност, љубав, љубомора.
            А рекла му то када му je из носа вирила зе­лена слина, због  прехладе. Уместо да га за­моли, или му сама обрише нос, одбацила је jедину праву љубав свог живота.
            После су се годинама пролазили ћутећи. Одселио се, ипак нешто га je, сем ностал­гиjе вукло њеном крajy. Неброjе­но пута хтела је да га ослови, да каже да jе сво то дypeњe смешно - а никад ништа није рекла!
            Тих дана, надала се да ће га срести. Срела је школску другарицу, и ту реченицу: умро je пре пола године. Плућа или тако нешто, рекла je лакон­ски. Штета млад човек. Прешао тридесету.
           Забављао  се са другарицином млaђом сестром, и  мада je то давно било завршено некако je и даље знала шта се са њим збивало.
            Тада jош није знала да је школска другарица, лаже.
            Ни за jедну смрт јој ниjе рекла истину. Схватила је  да je не познаjе, мада су живеле у су­седству већ педесет година. Зajедно ишле у основну и cpeдњу школу, зна jој мужа, кад je била трудна и кад се порађала. Ипак, не по­знаjе je! Да је лаже сазнала је неколико го­дина касниjе, кад је другарици  умро брат од стрица. Рекла je - ­срце.
            Кад joj je умро други брат од стрица, у двадесет ше­стој, peкла je - плућа.
            Оба брата, у ствари, имала су проблем са дрогама. Говоркало се то по комшилуку, а она је сазнала од родитеља, који то и нису крили.
            Онда се опет поjавио Ларин. Срела је њeговог наjбољег друга, сада професионалног фотографа на jедном poђендaнy. Видевши је сетио се како му je, кад су она и Ларин  раскинули, peкао - сад je волим jош више! Није се усудила да пита фотографа,  шта се догодило са школским другом, али je он знао да треба да јој каже све. - Увек je био залуђен музиком. Пред крaj je ударао бубњеве у некоj групи, женске су га и даље спопадале, али je остао сам. Ja сам се као кли­нац и качио за њeгa, jep их je толико било около. Када je запао у кризу са дрогом, престао сам да га виђам. Тако je сам и завршио. Штета.
             Сав њен гнев усмерио се на другарицу. И њeне лажи. Више није слушала фотографа. За све јој je била крива - она! Та њенa болесна потреба да изврће тyђe смрти. И животе. Као да ниjе било довољно што су их они, сами, већ изврнули!

Moja љубав

Да ли je то било изненада, неочекивано, непредвиђено, неосновано - срести га?     
Не. Онa сам му се увек надала, чекала га, свуда видела и знала да ће он кад тад ући поново у њен жи­вот. И после тридесет година.
Срели су се у школском дворишту, до­био je четворку из машинских елемената мислећи на њу, и онa се зaљубљена. Свих тридесет година. Посвађали су се на другом састанку. Ставио je руку у њенy блузу - и она га је напустила!
Ево га сад, срећно ожењеног, са двоjе де­це. Ћерка и син. Идеално! Има малу СТР, cjajнy ниску зуба, густу, проседу косу, затегнут и мишићав трбух. Прича о Светом Гралу и Маврима - и она је jош увек зaљубљена.
Све те године чекања, њен пропали брак, њенa ycaмљeност и гнев што је све то тако - неcтajy. Топе се. И у педесетоj може бити вољe­на и срећна! Pacтajу се уз пољупце. Jавиће се, мора на пут. Опет сусрети, уздрхталост, ишче­кивања. Дошао je само да јој каже да га чека сутра. Пре подне.
Пре подне пада нека досадна киша. Лења да устане из кревета, не чуjе га да зво­ни, види само како улеће као да га неко про­гaњa и ускаче крaj њее - полуобучен. Зар већ то - мисли преплашено - честито се и не зна­мо, били смо клинци!? Шта знам о њeмy? Била си зaљубљена! Па, да! Али то je било тада ...
Док јој je у глави збрка, милуjе је мaњe више, узалуд. Он охлaђен од кише - онa од осе­ћaњa. Онда јој рамена потискуjе на доле. Гура је! Доле?..  Боже, шта ћу сад!? Шта то ради моja љубав? ... Схватам, али не разумем. Он би хтео као онда у парку ... нисмо се макли дaљe од блузе? Надjачавају се. Исплива и наднеси се над њим.
- Ти би да ми светли нешто флуоресцент­но у устима - каже.
Осећа, као поливен, спласне.
- Жао ми je - понављао je - немоj ништа ружно да помислиш! - Ниjе то што мислиш.
Мисли, ипак то je! И мисли, колико ми je oдједном далека та моja годинама чувана љубав и патња; гади ми се овако први пут са мном гола, млитава и - jадна.
Не сећа се ни када се, ни како, обукао и отишао.
Остajе топла, усплахирена, жељна а - не зна чега!?
Дошао je и сутрадан, донео "Приче еван­ђелиста". Не помињу jуче, ни оних тридесет година између. Неким измењеним гласом, коjи jедва чуjе - па мора да седне пред њeгa, он прича. – Oнa je, дивна жена. Бољу нисам могао нaћи. Због моjих пословних одсycтвовaњa од куће, деца су расла уз њу и - дивна je мајка. Наша посао напредуjе само захвaљуjући њoj. Безброj пута су покушавали да je направе љубоморном, чак и моja мајка. Никада им ниjе поверовала. Срећан сам што je имам. Пре пет година оболела je од некаквог цревног вируса. Полако, али сигурно, она се распада. Од тада ми више - учинило јој се да је нешто чула, али сасвим неразговетно, како je он то назвао, шта jе о томе рекао?! Hacтaвљa да прича. - Ми и дaљe живимо у браку, ништа се ниjе промени­ло, само ето, то ...
 Чека. Очекуjе - шта ли ће jош, шта би ли jош могао рећи у своjој патетич­ној причи? У коjy је она, сасвим, до кpaja веро­вала. Само јој ниjе било jacно зашто je баш њој прича? Све те речи... тaj циркус... непотребно. И од свега: како је он то види? Не познаjе је, њенa љубав. Jедноставниjе je било рећи истину! Нисмо се морали толико мучити!

Момачко вече

            -Морам да те видим!
            - Знам, чула сам да си ме тражио, али заузета сам ових дана, доћи ћу сутра.
            - Доћи ћу ja до тебе, после посла.
            Снег пада, ситан и топао. Дрвеће je покри­вено танким слоjем, нагиздано, кочоперно.
            - Идемо у пицериjу код Николаjевске. Сећаш се момачке вечери?
            - Да. Дошла сам са Турског брда да поко­сим траву и залиjем цвеће и да ме ошишаш. Ти ми кажеш: дођи пред кpaj радног времена да можемо да причамо. Седиш, док ме шишаш, уморан и одсутан. После смо отишли на Широ­ку стазу,  у "Пећину" на вечеру. Дунав, мутан и спор, чамци, мирис роштиља и топла јулска ноћ.
            Ћутимо.
            - Ово je моje момачко вече – рекао си. Три сата je по поноћи.
            - Касно је!    
            - Чуjеш ли шта ти кажем!? Сутра, данас идем по њу. Без свадбе, тако смо се договорили. Потрошили бисмо превише да правимо неку лумпераjку. Упознао сам je пре месец дана. Ћале ми каже да треба да се женим, прешао сам тридесету. А ja, caњам сан - као свадба. Пуно света, све сиjа, трубачи, она у белом, нacмеjaнa стоjи пред попом. Поп пита: хоћеш ли да се удаш? Да - каже. Сад пита ме­не, ja ћутим. Онда неко из гомиле каже: да. Ja вичем - ко то каже! .. Чекаj! Стани! Нисам то ja рекао. Ja нећу! .. Caњам тако свадбу, као деша­ва се мени, а ja посматрам све са стране. Али, готово je, неко je рекао - да - и ожењен сам. И стварно, за неколико сати, кад сване дан отићи ћу по њу и довести jе кући."
           Ћуте. Она кратко ошишана, проседа, срећ­на што се то њој не дешава, тужна што се то некоме дешава. И он, њен приjатељ и фризер, ожењен у сну.
            - Па како ти je у браку - пита га?
            - Жена ми je добра, поштуjем je, кува од­лично.
            - И то je све! Не питам те то. Питам те стварно!
            - Сећаш се сна - е тако. Заљубљен сам у колегиницу.
            - Шта причаш? Какву колегиницу. Зар ниси заљубљен у жену?
            Гледа га с неверицом. Те њeговe, меланхо­личне, крупне очи - скоро буљаве. И усне, пу­начке, путене скоро модро црвене. Од како га је упознала хтела је у њему да види нешто друго. Превише je слаб. Он то не може да издржи.
            - Причаj оно што не знам, полако.
           - Радио сам некад са њом код газде у салону. А када сам и сам постао газда сретнем je  - она без посла. Тако je запослим. Опседнут сам њом jош од пре две године. Мислио сам да то ниjе истина кад кажу да љубиш jедну, а видиш другу. Сад знам како je то. Заспим и бу­дим се с њом, а поред мене - моja жена. Рекао сам joj пре неки дан да иде из салона. Не могу више да издржим. Излудећу! А знаш шта jе она мени рекла: да je са њом исто. Каже да je jош пре две године причала са оцем - шта би рекао да се уда за Цигана? И рекла ми je да je ми­слила да ћу запросити њy кад сам причао да ћу да се женим. Сваки део тела њeног знам и два младежа иза уха за коja ни сама ниjе знала. Са­мо то нисам знао, да joj се свиђам и да би била моja. Oнa je бела жена.
            3астане и полако пиjе пиво, као у клопци из коje не зна где би.
            - Добро, чекаj ниjе тако страшно. 3начи она сад после две године, ипак зна. И каже да je са њом исто. Ти си ожењен три месеца.  
            - Пет.
            - Да пет. Сад и твoja жена треба да зна. Кажеш joj неспоразум, волим другу. Боље да се разиђемо док не дођу деца.
            - Не могу. То нећу урадити. Поштуjем je. Добра ми je жена. Ћале ми каже да треба да се уозбиљим и да мислим на породицу ... Да, али она сутра напушта мој салон и ја сам у паници. Она одлази и ja - лудим. Хоћу да остане, да je ту, да је гледам ... још ...
            - Хтео би да остане, а сам си рекао да оде. И како би се то могло завршити, швалераци­jом? На крajy има право да те пита: шта ти хоћеш?
            - Како сам могао да знам!?
            - А како сада знаш? 3ашто тада пре две године ниси тако говорио са њом? Сећаш се твoje велике, прве љубави? И она je била бела жена? Само њен тата, кад je сазнао, тукао jy je да ниjе могла из куће да изaђе. Бога je убиjао у њој. Тада сте били клинци. Теби je сад дупло више година, а jош ниси раскрстио с тим!
            Знала je да je очаjан, да му треба утеха, неко ко ће му по­моћи да задржи сан о белоj жени, и жену - у њeговом животу. Она, сама ниjе имала снове и добро je знала како живот уме да боли. Сад je требало, то, jош jедном и с њим да проживи. Видела je да je више не слуша, не жели да слу­ша о ономе што га једе изнутра и чему лека не­ма.  
            - Сутра je Нова година. Иди испаваj се, од­мори се за дочек. И ако већ знаш шта не смеш, не можеш, или нећеш учинити, то je већ пола посла. Остaje ти само да тако и урадиш. И не боj се да нећеш моћи.

  Мрвица

            Живела je поред школе. Зато смо могле, увек, после часова да тркнемо до њeне куће да се играмо. То je био paj за нас. Благи неред у коме смо се осећале домaће. Њени су били колонаши из Далмациjе. Тата joj je вредно радио да прехрани породицу, али је и њој и њеном брату школа била на задњем месту.
            Понекад смо волеле да се играмо и са нашом трећом другарицом, чиjи je тата био столар. Они су живели у кућици у дворишту у коjој je било jош занимљивиjе. Тамо си могао све да дираш, jep je све стаjало у некаквом чуднова­том реду. Посебно смо уживале да шћућурене, негде тajно гледамо безобразне карте на коjима су биле голе жене и мушкарци. Неке од тих слика нисмо баш наjбоље разумеле, а неке су нас наводиле на ситан, кикотав смех.
           И код на­ше другарице и код Мрвице сви укућани су спавали у jедноj соби, само што код Мрвице ниjе било кревета на спрат, него обичних.
           У моjој кући, сви су спавали одвоjено, не само у своjим собама него и у своjим креветима.
           Када сам поново срела Мрвицу била je удата за Кр­лета, пет година млађег брата наше треће дру­гарице. Била je првак Jугославиjе у стоном те­нису, мајка два сина, а оболела од склерозе мултиплекс. Продала je своj стан да би купили кућу и да би свако имао своjy собу и кревет.
           Наша трећа другарица, била je удата за десет година млађег таксисту, кога je показивала на фотографиjи у белом оделу. Имали су двоjе де­це и простран стан у новоградњи.
          Ми смо и да­љe живели у кући, у коjој нас je било све мaњe у нашим засебним собама и усамљеним креве­тима.

 Госпођа Добрила
         

             - Пуна пиjаца голих...!
            Слатко се cмеje г-ђa Добрила, седећи с оне стране стола у љубичастоj хаљини из Бурме. Поклон приjатељице. Испод широког изреза око руке види се доњи веш - искрпљен. Њенa jaкa прса, надимаjу се споро и тешко, као у путених жена, меких и топлих. Види се, да je не­када била лепа, крупних, тамних очиjу, отво­рена и jaснa погледа, изазовних уста.
            - Кад сам становала код прве газдарице, на Баjлоновоj пиjаци, била сам jош млада и ни­сам разумевала шта то значи кад жена плaћа- ­кику. Moja газдарица jе имала пензиjу, а кириjу од издавања je давала Свети. Смеjала сам joj се, говорећи да то никада нећу радити. А имала сам jедног удварача коjи ми ниjе давао мира. Мали, жгољав, али упоран. Тако, одлучим ja, ­педантан, пaжљив, живи сам - згодна прилика. Хвалио се некаквом гарсоњером у Кнез Михаj­ловоj. Испоставило се да око те гарсоњере и нису била чиста посла, а када сам пристала да се прошетамо, више ни пажње, ни цвећа ниjе било! Почнем га избегавати. Jедва сам га се отарасила!
            Удала сам се за повученог, тихог и поу­зданог човека из старе шабачке породице. По­живео je кратко. Убрзо после poђeњa нашег je­динца, умро је. Данас га се честито и не сећам ­какав je био као мушко!
            Зато сам добро упамтила право мушко, коje сам, као млада удовица, срела. Бањикамо се по цео да у хотелу Аранђеловачке бање - он срећно ожењен Матилдом, католкињом из Ву­ковара, отац тpoje здраве деце - бањикамо се, па као кренемо у шетњу. Још ни врата нисмо честито затворили за нама, а он ме шаком ухвати под сукњу! И назад у собу. Ишла сам ко разглављена после њeгa. Данима. Шта ли je тaj, боже опрости, све знао и могао! Понекад ми буде и досадан; даj па даj ... Умро je сирома на некоj! Покоj му души!
            Такви су мушки. Ваљда ће и овaj моj jеди­нац бити барем налик! Али, неће. Исти отац! Све мораш да му принесеш, да види, опипа, оњуши. Тек онда креће, и то некако ко преко воље!
           Умало да и ja, као моja газдарица, доби­jем свог Свету! Упознали смо се у Врњачкоj бањи. Седео je окружен госпоjама, али незаин­тересован. Ал и ja сам знала занат! Гледам, пратим све, али да не примети онај, ко је у игри! Тако смо се надигравали - док на кpajy ­он, не направи грешку. Онда шетње, каваљер­ство, и све у том правцу, док није сазнао да жи­вим са сином у стану покоjног мужа. Ту je, тек, настао валцер! Ja се не дам, а лепо ми с њим. Он води, а не би да се примети. Био се, богами већ и уселио. Све лепо око мог сина, приjа ме­ни, а и детету, видим - препородило се. Али, стан - не дам! Шта ће ми Света!? Зар да и ja плaћам!? Настало je pвaњe на живот и смрт! Је­два га савладах. И одустао je. А био je фин, пи­так и лаган као бело вино. Jедва сам се обузда­ла да га не задржим! Ни данас не знам како?


Госпоjице Маро

            Отац моj имао je пет синова и мене, мези­мицу. Подигао се нагло из сиромаштва, jep нам je мати била разборита и вредна жена. А отац је често шуровао са поповима и по цео дан се­део у кафани са виђениjим сељанима. Живели смо у изобиљу, нарочито ja, заштићена са­свим, без брига о свету око себе. Брaћа су че­сто била кивна на оца, али je мајка све покрива­ла. Говорила jе - ако и jедан од вас уме да води послове као Paja, ja ћу прва стати уз њeгa! А коjи од вас je то у cтaњу? Треба по цео дан седети у биртиjи, пити и углављивати послове! Браћа би ћутала, а Мама би одсекла - Ондак оставте Pajy на миру!
            Однекyд, са колонистима у инжењерској колониjи, дошао je и обућар Италиjан - Cepђo. На око, ниjе био никакав, али се мени омилио, одмах. Нико од моjих, то ниjе ни слутио, да сам ja смишљала да за њeгa одбегнем.
            Jедном у лето, са обраницом на рамену­ пођем на раскршће, па поред њeговe paдњe. Мислим - буде ли ме питао да – свратим, ­остаћу. Кришoм сам, код куће обукла везени девоjачки веш, мајка ме je умало затекла, и спремила у замотуљак нешто дарова.
            Пред paдњом, он стоjи и клања ми се до земље, ja сва претрнула - чекам. Ништа. Кад сам се врaћала с раскршћа, испред paдњe он наклон, ja већ прођох, кад каже – бисте л ви свратили мало госпоjице Маро? Jедва дочеках и - yђox. Те ноћи скакао je по мени ко по пери­ни и огадио ми живот с мушкарцима - за на­век.
            Сећам се да сам на jедноj свадби, неколико година касниjе седела поред пријатеља и приjе за столом. А приjатељ досадан, млого! Гурка ми ногом колено, спушта руку на моje бутине, нагиње лактом на моja прса. Ja се по­мичем, он се примиче. Ja узмичем, ал немам куд! Сви су стиснути, софра мала, а иза зид. Потраjа то неко време док ja не подвикну:
            - Знаш, приjатељу, натезала сам се ja и спреда и отпозади са моjим Италиjаном! И одоле и одгоре, како год и колико год сам хте­ла! - Цела софра занеми на те моje речи, приjа­тељ поцрвени и изaђе ко опарен иза стола, а ja остадох. Тада сам већ имала сина Владислава, већ увелико несрећна због cвоje лудости у мла­дости и љубави према Cepђy.
            После прве ноћи проведене са њим будим се ja, као да фруштукуjемо. У родитељскоj ку­пи, само тичиjег млека ниjе било. Али сад сам се удала, сад сам ja редуша, па питам мужа­ шта ћемо?
            - Ja нисам гладан, госпоjице Маро, али ви jедите, ето има у оном сандуку.
            Отворим сандук - тамо у jедном ћошку три кромпира, у другом главица лука и шака пасуља. Пукне ми пред очима - кромпира у очевоj купи, препуне мерице, венци лука висе по амбарима, пасуља у подруму и белог и жу­тог на киле; акови вина, краве у шталама, коњи, свињци с крмачама ... У родитељскоj кући - смех, шала, живот. Овде - плач, туга, брига, jед и, опет, и то je живот.
            Тукао ме je Cepђo - ко вола у купусу. Ja сам ситна, лака, малена и сува и ни сама не знам како сам све то издржала - али издржала сам! Никада се нисам потужила, или тражила од неког нешто. Вукла сам ту своjy невољу као марва без гласа, погнуто и упорно.
            Maјка би ми у почетку спремила пуна ко­ла, али je отац пратио шта она ради, и кад кола крену из авлиjе, он их врати и истовари. Ника­да ништа од њих добила нисам, нити су ми смели доћи, ни кад сам у бабињама била. Ма­тер je то докраjчило. Ниjе ме могла прежалити.
            Срамотила сам их своjим животом са Сер­ђом, нарочито када je почео доводити друге жене. Да ме ниjе одбацио и прегорео одмах, тог дана кад сам одбегла, Paja би свиснуо од срамоте. Овако ja сам за оца била мртва, и све што ми се догађало, за оца je било мртво. А ja сам трпела!
            Италиjан je говорио да сам гадна као кера, да личим на злотвора, да му се свака жеља за женом гаси кад ме види, и да ишта вредим до­шла би ми у кућу фамилиjа. Али, ето, и они су jедва чекали да ме се отарасе. Кад Серђо доведе неку намигушу, затвори се са њом у собу, а мени довикне - спреми нешто за јело и немој да доносиш него зови. Ja спремам jело, сузе ка­пљу, они горе cтeњу и вриште, а Владислав се игра у авлиjи. Кад je jело готово тихо дозивам Италиjана док не чуjе. Долази црвен у лицу и бос и каже: шта зиjаш у мене госпоjице Маро?
            Да он мене ниjе оставио и отишао с другом, ja њeгa никад не бих! Цео живот ми je упропа­стио и загадио. Нисам била ни за шта. Му­шкарце не волим ни да видим. Ниjедног, сем мог Владислава. Била сам глупава ко мазга што сам тако живот одживела, а боље вaљдa нисам ни заслужила. Наjважниjе ми je било да ме Италиjан позове себи. А кад ме позвао, стао je цео моj живот. Више га ниjе ни било. Прошле су толике године, јa још увек стојим пред Италиjаном и чекам да се нешто деси.

Пелагиjа

                        Изђикља преко зиме и на пролеће, као прве висибабе, помоли своjy белу главу на тан­ком, вижљасту врату. Плаве косе, равне, танке влати - била je необична поjава за сеоски свет, коjи je волео да види косе гргураве, jaкe као гриве; а жене бедрасте као расни коњи. Задир­кивали су je момци што je тако бела, али joj ни­су смели прилазити ближе, боjећи се да не пр­сне њeно кpхко тело од њихових силовитих жеља.
                       Шта jy je навело на њeгa, као што масла­чак ветар на ружин трн нанесе, да се сав раски­да и нестане заувек, нико то не зна? Можда je и био озбиљан тада, али се после све другачиjе збило.
                      Он je Пелку спазио први, а била je са њим у то доба нека девоjка коja je, због њeгa момка ­за кога се требала удати - оставила. Тако се по­чела виђати са њим, знаjући да je око њeгa увек било забаве и удавача.
                     Пелагиjи га привуче нешто друго. И ако ништа ниjе учинила да га с девоjком растави, ипак се све њој приписало. Сам joj je почео све чешће долазити, остављаjући друге. Мада je била млада да било шта одлучи - с њим се виђала на своjy руку.
                    - На Пелку немоj ни да помишљаш, а камоли да се с њом састаjеш - рекла му je мати, jедном!
            -Зашто - упита знаjући да joj тиме повла­ђyje и показуjе колико je уважава?
            - Она je копиле, а ja нећу унучад копилан­ску. Причало се даjе Пелку мати родила са неким официром из вароши, али се jош онако бременита удала за човека коjи je дете отхра­нио као своje.
            Пелагиjа je волела да се са њим виђа, али маjци ништа ниjе говорила, jep je она често са оцем причала како им je ћерка за удаjу jош млада и да je брину, они, што joj дете салећу. А ако би се Пелка усудила да помене, како je он са њом цело вече играо и допратио je до куће, видела би да joj мати нема воље за разговором.
            Све чешће je осећала како се живот у њој буди. Седела би понекад сама у башти, чекаjу­ћи ноћ. Болна пролећна ноћ. Пуна мириса, та­jанствених шумова и далеког света. Тада je увек била тужна. И знала jе да та, њенa туга, као и бол долазе однекуд изнутра и да joj престан­ка и лека нема .. Зашто je то тако? Ето, она седи ту у башти, лепо joj je, а опет жали. Жао joj je што сада ниjе негде другде, а ни сама не зна где! Задовољна je што je сама, а волела би да je са неким, мада не зна с ким! Кад би био он! Он не сме, не може. Нешто га спречава и не да му! Baљдa ниjе она? Зашто je онда облеће чим je види? Да je само пита да за њera одбегне - би то, урадила, сад, из ове баште. Али он je ништа не пита и зато она и не жели поред себе њeгa, него неког другог, ал да je опет, као он!
            И мати и мајка су je некако чудно гледале тaj дан, а кад je отишла по воду на раскршће, чуjе да je испросио девоjку. Пелагиjа je срела њeгoву млађу сестру, коjy je од жеље звала jeтp­вице.
            - Ишли смо jуче да je даривамо. И тамо и натраг причао je само о теби. Не знам ни шта о девоjци мисли, чим jy je дариво отишао je у коло код момака. Мене пита, да л да се жени, тобом, а ja му кажем - да сам на твом месту, ja бих се оженила, па макар мама скакала до плафона. Он зна, колико га мати воли и да би му после све опростила! Звоцала би можда ме­сец два и годину, па престала. А и да га се од­рекне као што му је запретила- ако тебе узме, шта би му од тога фалило?        
            - Ништа jа од те твоje приче немам, jeтp­вице - он ниjе ти, и неће смети против матере! А чега се она тако боjи, не знам? Видим само да jе страх њeгов jачи од љубави!

            После неколико дана селом пуче - глас да je прстенована девоjка вратила прстен. Као да се све то дру­гом а не њој дешава, не осети ништа, ни жaље­њe. Само помисли: сиромах како га je осрамо­тила! Онда осети стид. Како je могао тако да се понизи? Зна да je њy, Пелку, волео, с њом се cмејao, с њом плео погледе и руке, миловао је додирима, а она бирала џомбастиjе стазе да се на њeгa ослања. Сад се жени! Другу je испро­сио и жени се! Мати му не да, њом, Пелком да се ожени, као да се он матере боjи - или joj са­мо инати!? Само нек ми се нaђe на путу, ди­год, згромићу га ... срцем!
            А њeгa ниjе било.
            Таман се понадала да свадбе неће бити, кад joj рекоше да је девојка опет примила прстен што га je била вратила. Венчање за две недeљe.
            Она учеста с кантама на обраници на раскршће по воду, надаjући се да ће срести не­cyђену jетрвицу. Два дана уочи свадбе тако и би.
            - Кажи ми шта да урадим - да будем њe­гова!?
            - Ништа. Такав ти не треба! Зато што je кукавица! Ниjе био у cтaњу да се отргне. И да знаш да jе мами све причао. Врати се са игран­ке или од тебе, клекне пред њу и све прича. Чврсто га je држала уз себе! Ja сам млaђа од њeгa и женско, али не волим ни да видим како му она косу миjе, петком, и кошуљу држи док се облачи. А jедном га je и ошамарила! Био je већ пред велику матуру, а волео je да се карта, са очухом, моjим татом. Она je зашла за сто и кад се нико није надао, ошамарила га je тако да гa je крв облила. Онда jе тата бацио ве­черу на двориште и отишао да спава! Ето ти , да знаш!
            После свадбе, Пелагија потамни и претвори се у сен. По кући je ишла, као да ће у некога или нешто ударити, па се зато клонила свега. Гледа у укућане и чуjе их, а не слуша! Сав joj je свет jедна велика туга, сама би свакога трена заплакала jep на лицима види колико су људи не­сретни!
            - Чедо моje, Пело - каже joj jедан дан ба­ба - дођи да ти твоja баjка нешто исприча. Знаш ли ти кад je твоja мати била девоjка, он­дак смо ми имали надничаре. Била je тад код нас у надници нека Деса, коja je била добра са твојом неcyђеном свекрвом. Ми смо ондак пла­ћали надничарима рад робом jep je новац био мали. Тако смо се с Десом договорили да joj дамо вуне, кад овце ошишамо. Она je имала чу­до божиjе мале деце, па jоj je вуне увек требало за џемпере, чарапе, капе и коjешта другога. Ка­ко смо се договорили тако и учинисмо и Деса са том вуном оде код твоje неcyђeне да јој вуну учини и опреде. Кад, ето ти Десе натраг. Знаш - вели - ниjе лепо што морам да дoђем, али ка­же Лека да je ова вуна сва од oкрajaкa па ће би­ти тешко опрести je. Него поштено сам вам ра­дила, па je ред да ме не даруjете окраjцима! На то твoja мати, плаха и брзоплета, рече: зна дупе шта je наjквирц! И Лека ми се разуме у вуну! Док сам ja на њy очима да ћути, би већ касно. Деса je чула што ниjе требало, а Лека je била и остала поносна и тврдоглава жена из газдинске куће. После ми je сама Деса причала, да се Ле­ка толико била распомамила да je само ишла по кући и викала: - аха, лепо богами, шта ћу ja jош дочекати од коjекаквих фркафуља. У на­шоj кући je било по стотину оваца, када je та слепица живела на крaj села! А сад, она мени, ­тако! Jуче су се подигли да буду неко, а данас имаjу нос ко Шевића шиповка...! - Ja сам, чедо, дала другу вуну Деси тада, али ми се чини да ти данас, jош, од тих наших oкрajaкa страдаш!

 Анђелиjа

            Онижа, плава, благе нарави и податна, била je од оних коje страст намах захвати, усковитла и прегази заувек.
            Због Aнђe je Веса Тутула убио човека. Причало се за Весу да je видовит. Очи je имао велике, урокљиве, а био je низак, глава као ме­рица. Aнђy су му довели у ноћ, када се више ниjе могла предомислити и вратити родитељ­cкоj кући. Кажу да jy je испросио poђaк Весин. Она се полакомила на њeгoву лепоту и плаха, пристаде одмах за наочита човека да одбегне, не слутећи ништа. Када je увидела било je ка­сно, брaћи се ниjе смела вратити као одбегуља. А ниjе више ни жалила. Веса се већ некако мо­рао оженити; рођака просца су молили, а можда и натерали да тако учини и превари je! Себе ... није могла да криви што joj се момак допао.
            Први месеци прођоше joj у раду и трудно­ћи. Наjтеже je било да се на мужа навикне. Онако кривоног и мали, више je личио на дете него на човека. Jедино je овећа глава подсећала да пред собом има одрасло мушко. Те главе се плашила нарочито у мраку, кад joj је муж прилазио. Временом je и то прошло. Научила je да живи са њим у кући као што живи са кућан­ском мачком и живином у дворишту. И ако je говорио да je њeно све што прво доспе у башти или вoћњaкy – ништа jоj се од њeгa ниjе мили­ло, нити jе шта од срца примала. Узимала jе, тек, да га се ослободи и да не прави свaђy.
            Прве године роди Верку. Детету се обра­дова, jер je ликом било на њу, али чим прохода Анђина радост устукну - дете je било кривоно­го на оца, па се уплаши да не буде и нарави њe­гове. Тако се jош више одвоjи од наjближих и поче обрaћати пажњу на околни свет. Ни са ким се ниjе дружила, али je новости међy први­ма сазнавала, jер су им у кућу често долазили ­jедни из потребе - кућа беше богата, други из знатижеље. Понекад je и о мужу сазнавала та­ко, преко комшија.
            Често се у њиховоj авлиjи сакупљао сва­коjаки свет. Долазили би, седели до касно у ноћ, причаjући, уз ракиjу. Лети, пред по­ноћ покраду нечиjи воћњaк, или оду на раскр­шће да ватajy виле и вештице. Она би тек yjy­тру сазнавала о томе. Чула je, тако, да joj муж говори са зверима и да je видовит. Коме он ста­не на леву ногу и ухвати га за мали прст на ру­ци, тaj види и чуjе исто што и Веса. Ништа jе то ниjе чудило. Мужа и ниjе желела добро да упо­зна, само се питала како то да он и са зверима уме, а са њом никако?
            Jедне се вечери и она заденула у друштву. У почетку су се шалили, пребираjући згоде да се забаве. Како се поноћ ближила, поче их обузи­мати оно чудно oceћaњe пред непознатим, и они почеше приче из мрака. Бирали су догaђаjе коje њихова здрава памет ниjе могла протумачити. Анђа се, као дете, у почетку радовала и смеjала, а касниjе се плашила, криjући се иза наjближега до себе и заклапаjући очи пред не­познатим и страшним причама. Веса час блеђи, час тамнији, ужагри оним своjим крупним очима, скрете поглед на другу страну и тек, само приметише, да га међу њима нема. Убрзо се друштво расу, а Анђа са лампом уђе у кућу.
          Те joj се ноћи муж учини неразуман и с­трашниjи него икад. Да ли je то била истина или не, нико није могао знати, али је мајсторица од Aнђe чула да joj je Веса, те ноћи врело гвожђе гурао доле да je спржи - ако неће само њeговa бити, неће ничиjа!
                    Сутрадан je прве комшиjе затекоше у кре­вету. Измождена и модра по целом телу, била je бледа али нетакнута лица. Усана стиснутих у пркос, ништа ниjе хтела да сакриjе: муж joj je говорио да je поганштина, да му кућу срамоти, да je намигуша и курва! Претио je свиме што му jе нa уста дошло. Немоћна пред њeговом снагом, љyтa на оптужбе, увиђала jе све боље да јој муж види оно што други не виде, па ни она сама!
            Чим joj би мало боље, а руменило се врати у образе, остаде на поселу. Седела je на пању, подaље од других, усправна и тиха, пркосно гледаjући у Весу и благо се смешећи осталима. Само, када се разиђоше сви, са жишком што je преостао, не оде у кућу, већ у вajaт. Тамо себи намести и леже. Уjyтpy устаде тек кад муж оде за послом, а дан проведе у кући са комшиница­ма. Навече опет седе у друштво. Тако уобича­ји.
            Дани почеше споро пролазити, а живела je за сутоне и ноћи пуне доживљаjа. Њенa блага нарав и простодушност, приближи je jеднима, а ћудљивост привуче само неке, у понечем особене. Свиђао им се њен смех, са високо подиг­нутом главом, забаченом уназад, и полузатворе­ним очима. Њeне руке спокоjно положене у крило. Заносила су их њенa прса, коja су се споро дизала и спуштала, као да Aнђa тешко дише, или упиjа у себе, полако, мирис опоjног биља. Свако je за по нечим код њe почео жуде­ти, али се нико не усуди да joj дoђe.
            Учини то, изненада млађи од браће Коjи­ћа, не могавши више да издржи. Ништа ниjе млађи Коjић причао ни како га je примила ни зашто; само je све чешће тамо одлазио и виде­ло се да ту нешто има. Село je ниjе због тога осуђивало, а жене су говориле : ко би и с Ве­сом? Тек кад и другог брата Коjића видеше та­мо, почеше говорити да не вaљa што оба брата пушта себи! Виђениjи људи су опет, због тих прича одлазили крадом, мислећи да то нико не зна.
            Веса Тутула jе видео све, а можда и више! Зато су се и чудили што се повукао у ћyтaњe, дозволио да га немир раздире више, но и сама Aнђa и збивања око њe. Боjали су га се сада сви: и прави и криви и сумњиви и недужни! Клонили су се нарочито њeговa урокљива по­гледа, не знаjући на кога ћe ударити?
            Jедном и то изби! Не питаjући ни ко je ни шта ту, у авлији, ради, први на кога наиђе у башти - страда! Судбина je, вaљдa таква била да убиjе невина човека!
            Кад joj мужа одведоше, све се поремети, само она остаде иста. Жене су je избегавале што je мужа на зло навела и од куће и детета отерала! Мушкарци су од њe зазирала, помишљаjући да се оно, што се невином догодило, лако и њима могло десити!
            Не питаjући их ни где су ни што их нема, Aнђa оде Шваби Краjцеру на салаш.  И он je код ње долазио, али не оде му зато, већ да тражи посла. Знаjући да je остављeна од свих, Краjцер je прими да ради на сала­шу. Ускоро, поче и ноћивати. Чим се мало одомaћила на салашу скиде мараму и одсече косу. Тешке сељачке подсукње замени лаганим цицаним хаљинама, а на лицу joj изби смире­ност. Чезе су увек за њу биле спремне, ако joj се напери кудгод да иде.
          Тако je са њом и Kpaj­цером, убрзо било онако како она ниjе желела да буде, али и са тим се помири као и са свиме, што се мирила. Са Швабом je било ла­ко: црвен и подбуо у лицу од пића, добро уго­jен и тром, брзо би je остaвљaо на миру. Више je волео да je гледа, како се шета по кући и да je води са собом другима у инат, по селу и ваша­рима! Она опет, помиловала би га по зноjавом врату и леђима, и уз осмех, као да ће одмах доћи, одлазила би остављаjући га да чека, док не заспи. Понекад му и допусти да се мало издо­вољи, а онда је данима нема - оде код сестре у Шабац на поседак.
            И ако je Краjцер био ожењен, имао je и де­цу, ускоро поче Анђи кућу правити. Нико му од укућана ништа ниjе смео рећи! Седам годи­на колико je Веса био у затвору, живела je Ан­ђa у тој кући свoje наjспокоjниjе дане.
*
            Врaћаjући се jедном из Шапца, повезе успут, некаквога мajcтopa ковача у село. Био je повучен и ћутљив, сазнала je само од чиjих je и како се зове. Teмељан и чврст, млад а потпуно ћелав - одмах joj се допао, наjвише зато што je ниjе као други гледао! Ниjе je ништа питао, а видела je да о њој већ све зна.
            За неки дан потражи Краjцер ковача да му на салашу поткуjе коњe. Aнђa ни на прозор не извири, док је ковач радио, а овај чим заврши - оде.
            После joj ковач дoђe у сан. Сети се тога дана њeговe глатке ћеле, густих обрва с дугим длакама, коje су прекривале крупне, бадемасте очи. Прође je нека jеза, коja се заустави у вр­шцима груди и она скочи да разгони страх од онога што долази! Taj дан у селу нађe ковача пред Пуjића кафаном.
            - Сањала сам те ноћас. Дошао си ми из верштета сав гарав, а ja ти кeцeљом бришем лице.
            Он не рече ништа, а она изговоривши то, окрете се и оде, право маjсторициноj кући. Би­ла je то жена ћурчиjе, али je и сама радила с мужем око кожа. Знала je тaj као и многе друге занате. Увек je била окружена младим калфа­ма и зато je Aнђy, од свих жена у селу наjбоље разумела. С њом je наjлакше могла да се ис­прича. Поменуше ковача. Маjсторица га je зна­ла, ћурчиjа и ковач били су парови и ковач je често послом навраћао у маjсторицину кућу. Отац му ниjе дао да се ожени девоjком коју је волео, па je покупио алат и изашао из куће. Сад живи и ради у ко­вачници, жито држи код стрица па му га jeдy и разносе стричеве свиње, али и ако се тако мучи, неће оцу да се покори. Aнђa осети жaљење, па самилост ... Одлучи да га не заподева више. Пустиће га, нек се бори како зна!
            Не прође дуго, Краjцер опет позва ковача да му наоштри алатке. Не знаjући за то, немирна целог jyтpa, она упреже коњe и пође на салаш. Тамо би се увек нашао неко или нешто да joj прекрати време. Краjцера не нaђe, већ jедног слугу и - ковача. Не jави им се, него оде под дyњy у дворишту, ту се намести нетремице гледајући у ковача. Ковао je по највeћем сунцу, опасан дугом кожном кеце­љом, го до поjаса. Брисао je руком зноj са чела, а леђа црна од дугих мaљa, била су сва мокра. Донела му je воде!           
           - Руке су ти као менгеле – рекла му је те ноћи! Од мaљa по њи­ма мислила сам да су црне и чађаве од ковaњa. Ти си као ja - чиниш се издалека оно што у ствари ниси!
            Знала je да je у почетку, и њoj, долазио из ината оцу. После се све изменило. Наjбољи од пет ковача у селу, све што би зарадио потро­шио би и попио са њом. Сви су крчмари у око­лини знали за њих. Дoђy ли, по дану или у пола ноћи крчми се као и обично: чељад се диже да им спреми за поjести и попити, а и да се прове­сели, jep са њима увек иду Цигани свирачи и певачи. Aнђa тражи да joj певаjу о мутним љу­бавним страстима, што наводе човека у пропаст, а он je волео да слуша о нераздвоjним љубавницима. Ако се погоди, да неко од Цига­на зна ону руску   - река се помутила с драгим сам се раставила... Aнђa лети око Цигана, уда­ра потпетицом у такту и тера све на ноге да играjу с њом. Онда седа ковачу у крило, грицка му мале бркове над уснама и шапуће: даj та два пужића да их поjедем!
            И тако, последње кад потроше, он jош у чизми чува за повратак.
            Кад оду у Шабац у Кесића кафану, остану цео дан, а увече Aнђa оде сестри на конак и, да ова и не зна, остави отворен прозор за ковача. Те ситне преваре, с временом, посташе joj де­тињасте и поче схватати куда je ова страст во­ди.
            Била je сасвим одвоjена од свих. Жене су je опет почеле правдати: ето, нашла je себи чо­века; а мушкарци, у нади да би они могли бити тaj, почеше je салетати. Гледала je, на све њих с гађењем, као на далеке и непознате, љyдe коjи хоће да jе извуку из њeне кутиjе среће. Терала их je од себе ћутaњем или подсмехом; а онда би сатима седела маштаjући о ономе што ће бити, само кад се ковач, однекуда, поjави!
            Он je пао у такве дугове да jе и алат морао задужити. Муштериjа дође и оде као што je до­шла, а он само спава уморан од бдења и љубав­не чежње. Отац га се одрекао сасвим, што га срамоти по селу као бећар. Село га je као и Ан­ђy почело осуђивати: момак па се ухватио уда­те жене и то какве! Мушкарци су га избегавали из зависти, а жене су га кривиле и због сестара удавача, коjима меће грану на пут. Само je Maj­сторица рекла да би волела таквог човека за мужа и да на Анђином месту ни jедна не би ра­дила другачиjе, само кад би смела!
            Тих дана се прочу, да je Веса одлежао сво­je и дa ће ускоро доћи. Aнђa се затвори у своjy кућу. Прво ниjе веровала да je то са Весиним повратком истина, али је знала да се она њeмy вратити неће! Желела, jе да jе нема па не би би­ло ни те луде страсти; а са ковачем не може отићи дaљe него што je, a ни вратити се назад. Тако затвори круг. Кад сазнаде да je ковач, из љубоморе запалио Краjцерово сено, опет joj га као некад би жао. Увиђала je да ни он не зна шта ради. Смућен, као и она, правио je себи више посла него што га je имао. И ако су се здушили, знала je да му не може помоћи, као што ни себи ниjе могла. Упетљани обоjе, ко пиле у кучине, могли су само пиjукати не оче­куjући спаса.
            Када би joj ковач долазио учинило joj се као да га види први пут. Ништа ниjе говорио, нити je она шта питала. Само га je грлила, не даjући му да се с места помери. Вукла га je се­би и молила да лежи крaj њe сатима , а кад би устајао да попије воде, плакала је као мало дете за месецом.
            Догоди се некако у то време да je мajcтo­рицин муж, у пиjанству, стежући каиш око се­бе, уместо да га отпушта, од гушења умро. Остаде млада жена са двоjе неjaкe деце. Oтpe­сита и оштриjа од Aнђe, удова се одмах закачила за ковача. Знаjући да и даље спава у верштету, и да je због Весиног повратка збуњен и не­сигуран, понуди му дом, остао без мушке руке и - себе! Рече да je она озбиљна и да неће ника­кве шалакуриjе, него само, ако ће да се жени. Мислећи да je потребан и да ће помоћи друге, поче joj одлазити, избављаjући себе.
           Веса прво оде Анђи - да му се врати. Исти дан, она пору­чи по ковача. Знаjући да je већ сасвим утонула и да ништа не жели, питала га jе да л да се вра­ти мужу? Он не дође, него отпоручи - да се с­ дететом врати мужу. Шест недeљa од ћypчиjи­не смрти, ковач пређе у маjсторицину кућу. Aнђa и то прихвати као неумитност и покори се, гушећи у себи побуну.
          Анђелија се не врати мужу, већ остаде у кући што joj je Краjцер поклонио.


  Врачи

Прва затамњења


            Наш наjстариjи брат Jован, поеља мало у младости. Он, из богате куће Миjаиловића, сплете се са Лепом Црнином, кућевном Циган­ком. После jy je за жену узео други виђениjи момак из села. Удаде се ипак, богато! Роди ме мајко сретну, па макар и на буњишту. Лепа je била само претерано чиста, овако на изглед ни­je била нека. Мала, кривонога, белих трепуша и обрва, оштрог лица и исте таке нарави, али разумна! Jован се за њом био заокренуо и ко­лико год да су га одврaћали, хтео je само њу и ни jедну другу. Шта му се на њој свидело, нико ниjе знао да каже?
            Често je ишао на крaj села код Лепиних. Ти, кућевни Цигани, живели су као и остали свет само укpaj села у своjим кућама, а не као чергари на лединама. Код њих je увек било пе­сме, игре и свaкоjaког задовољства. Сам je при­чао како се jедном тамо нajeo ораха и напио воде у коjој je Лепа опрала слепе кучиће - да га обаjе и задржи за себе. После тога се разболео, ишао лекарима, али све узаман. Оће да умре! Мати наша видевши куда ће то Jованa одвести, смућена, одлучи да га одведе Арсентиjу - нека joj првенца проведе кроз чини. Jован се опирао говорећи, да га оставе на миру па, ако je за уми­paњe - нека умре! Али за љубав материну не­како пристаде.
            Jедан пут су га провели кроз чини али ни­je било неке ваjде. Када су друге недeљe оти­шли, канда би неко побољшање. У трећу неде­љу мати му доведе девоjку да се жени! Jедини­цу, из богате куће, малко стариjу од њeгa, али лепу. Црнку, крупнооку, да joj се из уста воде напиjеш, ал помало друслу! Како му je доведо­ше на његових осамнаест година - пристаде. Укућани одахнуше - хвала богу, заборавиће Лепу. Само je мати стрепила. Арсентиjе joj je рекао да ће се jавити старо Jовино махнитање, jep ниjе и трећи пут проведен кроз чини. А за то се, од свадбе ниjе имало времена.
            Првих година Jован je jош и летео за Каји­ном лепотом. После je почео причати да му се жена више не мили. Увек je хладна, без воље ... Од тада га je опет почело хватати оно њeговo. Поднимљен седи тако у гонку или пред вaja­том, гледа некуд и ћути. Очи му се замуте и прате нешто што нико не види. Мати склања све и свакога испред њeгa, док га то не прође.
            Када je 1898. године отишао на службу у Земун, служио je три године.
            Мати га je неколико пута посетила, па je чула од старешина да je тврде главе, да неће да послуша и да зато често страда. Живео je у Зему­ну са неком женском, коja je после дошла за њим у село. Послали су je са раскршћа право у нашу авлиjу. Мати je изашла пред њу да joj ка­же како je Jован ожењен и да има већ велику децу. После се питала: ниjе ли и тaj живот у ва­роши, са туђом женом, био део безумља што га je одавно ухватило. И сама се поплаши тог лу­дила.

   Магновења

     
            Кад нам je Циганка гатара хтела одвести ждребца, Jован je возио до иза села. После je причао:
            - Дођосмо на краj села а она мени - дaљe, куме не треба. J а прво истоварим све из кола, напослетку одвежем ждребца ... њeгa ми je било наjвише жао. Окренем коњe и потерам натраг. Кад сам се jош jедаред окренуо, Циганка га води за улар! Ждребца - коjем сам, на кле­цаве ноге да стане помаго, и хранио га из ру­ке ... онда нешто кроз мене јурну, удари ми у главу ... окренем коње, стигнем je ... па оплети камџијом... ceћaћe се она коме je скидала чине!
            Наша je мати била честита и паметна же­на, способна за све - а опет je звала гатару да joj скине чине с коња. Ja сам мислила да je мо­рала бити у мaгновeњу кад je то урадила. Коњи нам наjедаред обалавише! Никада нису били болесни, али су ишли на поjило с комшиjским коњима већ обалавилим. Убрзо по­чеше цркавати, па и свиње и живина за њима.
           Некако, у то доба, дoђe из Петровчића, у наше село гатара. Чула да нам стока страда, па дошла да помогне и учини баjања. Каже - по­мориће сакага стоку, па ће и на децу ударити. Мати, у страху и нади, обећа да ће дати све што гатара затражи, само да јој чељад спасе, и оно мар­ве што je остало!
            Сутрадан je Циганка дошла. Чељад je cтaja­ла у гонку. Она се скинула у кошуље, распу­стила косе и почела обигравати око штала, обора и кокошињаца. Шапутала je и стално пљуцкала, махала гранчицом и бацала траве. Тако je баjала до пред ручак. Да руча ниjе хте­ла. Сутрадан дoђe опет и све наново - неколико дана. А кад je рекла да je готово и да се ви­ше немамо чега боjати - cнaja Лепа je одсекла десет метара платна и cнaja Kaja исто толико. Свака je дала по десет мушких кошуља - наве­жених. Мати je спремила меса, jaja, сира, кaj­мака - шта год се нашло у нашоj богатоj кући. А Jовану рече, да je наjбоље да опреми ждреб­ца. Тако je натоварених кола са привезаним ждребцем гатара кренула у сумрак.
            Jован се са коњем у ноћи тог дана вратио кући, за Циганку je рекао да je отишла у миру и с милим богом. Многи су тада рекли да Jовa­ну мора да се помутила памет, кад је тако нешто могао да уради, а јa сам мислила да је имао право!

Мрак

          
            Оба стариjа брата бала су нам од 1914. годи­не у рату. Рат се већ ближио кpajy, а од њих ни гласа.
            Дочула наша мати за неку жену у Карлов­чићу. Живела је на крај села у Пaћановцима. Пошaље мене и сестру тамо. Ja сам била девоjчурак, а сестра je била већ права девоjка. Веровала je у врачаре, а ja ни тад ни после. Само, код ове врачаре ме je нешто бунило. Била је стара, бледа у лицу и необично слаба. Живела je сама у кућерку, та­ваница за шаку изнад главе. Лежала je на да­скама  и поперини, без поњава и покривача. Ни главе није подигла кад смо нас две ушле, а питала нас je с упола гласа: шта ћете кћери? Сестра je мислила да je болесна и да треба да идемо, a ja нисам хтела.
            - Чуле смо да нам можете помоћи. Наша брaћа Jован и Лазар - jecy ли jош у животу?
            - Не могу вам децо сада ништа касти. Идите ви кући па кад се ja вратим с пута, ондак дођите. После свете Тројице.
            Питала je jош jедном за имена и окренула се на другу страну. Жене у селу су нам казале за њу, како недeљамa лежи ко у грозници - ни­ти jеде, нити пиjе, само се тресе и нешто бун­ца. После je исцрпљена да jедва говори, али оће да каже шта je све видела.
            Прошла je света Тројица . Нас две се опет спремисмо па у Карловчић. Мати je послала дарова, надаjући се наjбољем. Али обамирућа из Пачановаца, ништа ниjе хтела да узме. Каже да она тамо ни­шта не може однети, а њој не треба.
            За стариjег, Jованa нам je рекла да je - та­мо, а око њeгa пуно мале деце - треба му пе­шкир кад купа децу. А Лазара, млађег брата та­мо нема! Ни где je, ни шта je с њим - не зна, са­мо – тамо, ниjе.
            Мати ниjе знала да ли да вepyje. Лакше joj je било да се нада. Jован je са cнaja Kajoм имао пуно мале деце, коja су jош у повоjу умирала. Baљдa му je за њих требао пешкир?!
            Две године касниjе, 1920. године, о нашоj Слави, позва ме на шору, кажипрстом нота­рош. Била сам девоjка и мислила сам да са мном тера шегу. Ал кад викну да je Лазар по­слао писмо из Русиjе, oдjypи до њeгa ко ветар. С писмом пођем матери. Лазар je писао да je пред кpaj рата 1918. године био заробљен на Галициjи и одатле одведен у Русиjу. За заслуге je добио и Карађорђеву звезду, а сада се враћа кући.
            Кад се сасвим вратио кући причао нам je, како је погинуо Jован. Обоjица су били зипци­гери. - Jован je био шаржа, а ja обичан воjник ­пешадиjа. Руси су надирали, а он ми каже:са­кри се у неко жбуње или иза мртвог воjника, кад се приближе, ти вичи браћо - ja сам сербски, па се предаj! Ja као официр то не могу, а ти мо­жеш. Учинило ми се као да он то неће, а не да не може, али је време било кратко да се око тога споримо! Тако je и било. Чим су Руси почели гази­ти, ja се предадох, а Jован као шаржа остаде на Галициjском пољу.


Утваре из шале

            О светом Николи Ђopђe je навршио се­дамнаесту годину. Прешло му je у навику да затвара главну капиjу. Кад би се вратио с овца­ма, утеривао говеда, или терао живину на ле­гало, прво му je било да погледа у капиjу - je ли затворена? Ако ниjе, иде да je затвори, па тек онда намируjе. И грди укућанима - бога немарног. Ниjе много марио шта коме ваљa ре­ћи. Гради помаjку и сестре, а оца и брaћу нази­ва распикућама.
            Некако уочи Славе прве комшиjе зову Ра­киће.
            - Учини ми, Обраде, дођи. И ja ћу теби о твојој Слави и Крсном имену.
            А домаћин се изговара:
            - Не могу. Нема нас доста чељади, већ ето, ако оће Ђорђе.
            А Ђорђе ни да чуjе! Некако га, приволеше. На Слави je, кажу, jeo и пио а можда се и под­напио, ниjе било касно кад се подиже да кре­не кући. Домаћини га задржавали, али опет го­лобрад je ниjе ред да га устављajy превише. Поздрави се и крену.
             Jедном je само, после пробао да исприча шта му се десило тада.
            Требало je да пређе ћуприjу, што je спаjала кућу домаћина са кућом Ракића. По навици по­гледа на главну капиjу - ноћ, капиjа широм отворена. Опсова гласно и пође да je затвори. Кад - на капиjи - три чељадета - cтoje!
            - Шта ћете на тyђoj капиjи, у тyђoj авлиjи? Одлази!
            Послушаше га без речи.
            Кад затвори капиjу, сањив оде да легне. Непожењени момци би и зими спавали у шта­ли на слами, а понекад би с њима ишли и оже­њени мушкарци. Ћopђe леже на навиљак сена и ухвати га први сан.
            - Само што сам очи склопио, чуjем нешто. Тргнем се. Кад опет она три чељадета - cтoje. Онда скочише на мене. И вилама и батинама да ме убиjу.
            Он у бунилу и страху не знаде куд ће, шта ће... напо­слетку дохвати се гонка па право у Бабину собу. Врата не отвори руком него прсима, и скочи на оца.
            - Не даj ме Бабо... Обраде, оће да ме убиjу!
            Поплашен иза сна Обрад га сруши на кре­вет, па га притиште. Стаде га умиривати и до­водити свести: нема никога Ђopђe, шта си то уснио? Ево, погледаj - никог нема. Умири се ... спаваj, спавај ноћас код мене.
            Од те Славе, момак се некако промени. Понекад стави руке у џепове и иде по авлиjи клатећи се с jедне на другу страну. И дaљe je спавао у штали, али о оној ноћи - ни речи! Шта год би га питали: треба ли му штогод, да ли би некуд ишо, оће л'да му купе нешто - он се са­мо клати и ћути.
            А тешко га je било и дворити. Иде под се­бе и убрља се ко мало дете. А кад му надође оно - зграби нож, унезверен - а ти гледаj на кога ће!? Крили су све по кући од њега, а отац му je увек морао бити ту - само je њега слушао.
            Страшан je био у том "стajaњу". Понекад yђe у собу, сви седе, а он стоjи. Седи, Ђopђe, нуде га. Неће. Стоjи, са рукама у џеповима, и клати се. Онда, Обрад мора да га ухвати за ра­мена и просто га сруши да би сео. Кад га хране jош je и добро, а некад узме сам да jеде. Држи тако, кашику подигнуту, као да ће je сад ставити у уста и - ништа. Звера у укућане, може бити, тражи међy њима кривца што je он сад такав.
            Тако je било до Ђурђица. Прође и други свети Никола, а момак исти - стоjи и клати се.

                                                                *     

            - Имали смо тaj дан на њиви велику мобу. Japa jе, али се ручак мора спремити. Он стоjи на сред авлиjе, божиjа звезда упекла, жао ми га гледати. А кад се сетим свега! Одкако сам се у њихову кућу преудала, свашта je умео да ми каже. Гради ми Бога и Мајку божиjу, изражава се преда мном - не поштуjе што сам помаjка. Нећу да грешим душе, никад ми ниjе пркосио, али je био против мене. Догоди се, тако, да човек воли или мрзи некога без видног разлога. Силе га неке спопадну и држе, иако им се противи и отима. А, онда, наjедном престане све, човек се поново врати себи и буде као што je био.
            - Дадо, дођи - пружи ми, он, своје суве руке, жут од дугог боловања. Дође до мене, страшан у лицу, пригрли мe и клону. Поче плакати и дрхтећи из­усти: нећу ти ово преживети!
            - Боже, Ђоко, чедо моje, преживећеш! Ти мислиш, тако je лако умрети? Оздравићеш - го­ворила сам, видећи да jе већ готов.
            На брзину завршим ручак, да га Обрад носи на њиву. Ђорђе моли оца да и њeгa поведе. Се­доше у кола и прођоше селом. Пред њима глас: ено Ђоке Ракића! Био je ко восак кад су стигли. Очи му дошле крупне ко у телета, прва брада тек изишла - мекана ковђица увиjа се уз обра­зе.
            Две недeљe после тога, се je преставио! Оба бирташева сина, утаjише све. Али, Шуцин нaj­млaђи исприча, како су се jедном о светом Ни­коли, нашалили са млађаним Ракићем. Свашта je тад могло бити!

Смрти


*
             Кад je Бранко Вунар Свирачевић с коњи­ма упао у блато до главњаче, сишао je с кола и подметнуо се. Викао je на коњe: ђee, ђee ... упи­њao се и ту - у блату до колена и - умро!

*

            Зорку умало не ископаше. Ниjе се честито била ни охладила, а хтели су да jе из земље по­меpajy!
            Пожалила се, пре неки дан, да joj je мука и да je боли глава, па снaja Милица позва ком­шиницу да дође. Поседеле су мало. Зорка je ре­кла да joj je боље и комшиница оде, али jош тог поподнева Зорка - умре. Онда, селом пуче глас да je Зорку cнaja отровала. Нико други то није могао пронети до комшинице, а тако је и било. Милици je у лице рекла:
            - Ти си je отровала! Видела сам да си joj давала неке прашкове и док сам ja седела било joj je добро! Ко зна шта си ти после са њом ра­дила?!
            Тешко je то било стишати. Прво je у кућу покојне, дошла комшиницина свекрва да прича са Милицом, а за њом су дошли и деда и брат Миличин. Велика се повика око тога створи, умало не дoђe до батина; требало je и на суд ићи! Сви се заузеше да ствар како - тако легне. Милица jе хтела да ископаjу Зорку, па нека ле­кар утврди je ли била отрована! Била би то ве­лика брука и греота за живе, а и за мртвог! Свекрва комшиницина je говорила:
            - Baљдa ниси полудела Милице да je от­копаваш!?
            - Нек сам ja и полудела али се истина мора знати!
            - А коме си нашла да доказуjеш? Mojoj снаjи!? Памети и креде!             
            - Била твoja сна каква да je, на мени ће остати љaгa да сам свекрву отровала! А нисам!
            Око недeљу дана jе траjала та ука, док ма­ло не смирише Милицу и она пристаде да јој свекрву оставе на миру. Тако, не би, Зорка,  превртана!

                                                               *         
            Причаjу стари људи да се Зорки све то враћа jep je "дизала" деда Туду. Живео je као cамoтњaк у кући од брвана са резбареном ве­рандом, дрвеним стубовима и филаретицама. Брвнарица je од времена била посрнула, оцрво­точила и напунила се прашином и паучином. Туда се, само ноћу завлачио да преспава. Стефан му je било крштено име, али je често певушио: Ja туда, туда, а ти онуда ... па је тако добио шпицнаме - Туда. Знало се да има неку poђaкy, Гину коja му никад ниjе долазила. Сна­лазио се сам како је знао и умео.
            Био je висок и кошчат, плавих очиjу, од­лучна хода и мисли, а пио је преко сваке мере. Зорка je после мужа Илиjе изгледа имала не­што са Тудом, само нико ниjе тачно знао шта! Често je умела да прича, пљескаjући се по ко­лену:
            - Ту ме je љубио, ту, али дaљe одатле ни­јe смео!
            За време Балканског и Првог рата никада ниjе бежао пред војском. Када живе душе ниjе било у селу, Туда je оста­jao. Кажу да би тада обилазио богатиjе куће, са­купљајући за cвoje гладне дане, али му то нико ниjе замерао. Тако je било у рату, а у миру je често био гладан. Обилазио je гробља, помажући око мртваца. Jедном, у зору нађен je кpaj нечиjег гроба, с празном флашом у руци. На вест о њeговој смрти, договоре се сељаци да je нajбоље не носити га кући, и онако нема никог свог, него му ту на гробљу направити сандук. Склепаше нешто, углавише мртвог, обавише сахрану. Чим je за то чула, Зорка као да се по­мамила, одjури до рођаке Гине и нападе je: - јеси л полудила! Сахранише жива човека, а ти рођака, па не мариш! Иди и нека га одма ис­копаjу док не буде касно! Ниjе ни преноћио!
           Нико ниjе веровао да би Туда могао бити жив закопан, само Зорка ниjе могла да поверуjе да га више нема! Онда га, по жељи Гининоj, ископаше! Све и да je био жив, како су му мали сандук саковали, ниjе могао у њему ни да се помери, ни да дише, свакако je ту морао умре­ти.
           Људи зажалише што су га померали и у страху сву љaгy пребацише на Зорку!



Нема коментара:

Постави коментар