Dve stare magistarke

НАДА ЈОВАНОВИЋ

ДВЕ СТАРЕ МАГИСТАРКЕ

БЕОГРАД, 2004.

АНА, ДАН И НОЋ

Понедељак, 9 сати.

У болничку собу, са четири кревета улази ситна, кратко ошишана девојка. Бојажљиво и несигурно застаје у вратима. Са кревета у углу посматра је једна од жена и каже:

- Овај средњи је слободан. Ту долазе летеће! Ми смо овде старе, месец, два. Ова жена је ту тек двадесетак дана - показује кревет до прозора на којем лежи средовечна жена и чита књигу, не обраћајући пажњу на придошлу, ни на причу. Она чека бебу али јој стално после трећег месеца одлази - наставила је.

Нова полако прилази средњем кревету, оставља мршаву кесу на сточић и леже. Руке подигавши високо под главу загледа се у таваницу. Тако остаде дуже време.

Галамећи и лупајући вратима у собу улази и четврта жена. Застаде крај средњег кревета и набусито рече:

- Ти си нова! Сигурно на два дана, па напоље!

Нова је погледа летимице и ништа не рече. Из кесе извади књигу и поче да чита.

Она, која је тек ушла узе ручни рад и поче да хекла, погледајући у нову кришом. Благо сунце греје собу, у којој постаје непријатно, радијатори су врели, ваздух сув, жене полуразголоћене, високо откривених ногу, леже и забављају се.

- Збутега - рече сестра, промоливши главу у собу - немате крвну слику. Пођите са мном у лабораторију.

Ана се тргну, држећи књигу отворену и с њом силази са кревета. Назува пластичне папуче неколико бројева веће и тешко их вукући пође за сестром. Сестра, млада плавуша широког лица, кошчата а сувоњава, пребира по ињекцијама у лименој кутији.

- Мислила сам да је боље да вас убацим данас. Само понедељком и четвртком долази нам анестезиолог. То вам је боље него локална. Дајте руку.

Ана држи обе високо засукане руке и гледа у набрекле вене. Сестра омотава црно гумено црево изнад Аниног лакта, вена искаче, напиње се, сестра убада иглу. Крв полако капље у епрувету.

- Ја нисам платила за анестезију - каже.

- Платићеш кад будеш одлазила. Спремићу анализе до 11 сати, за киретажу.

Ана, збуњена, држећи комадић вате на руци, излази из собе, полако улази у своју, тихо затвара врата.

Лева и десна сусетка пажљиво је посматрају и згледају се.

- Како се зовеш - упита је она која јој се прва обратила.

- Ана - одговори погледавши добро саговорницу. Била је ситна, дуге, бледо плаве косе скупљене у коњски реп, имала је око тридесетак година. Дебелих усана, бабурастог носа, без два-три предња зуба. Седела је на ивици кревете посматрајући Ану, која поново узе књигу, подигавши је у висини очију.

- А зашто си дошла на Институт? Не можеш да имаш деце? - питала је она друга, настављајући да хекла.

Ана престаде да чита, држећи и даље књигу пред собом, и ништа не одговори.

- Испитаће то они, али слаба вајда од тога ако си јалова - настави ова што хекла. Па шта ти кажу, шта ти је?

Ана је погледа искоса. Црна, уредно и добро ошишана кратка коса сијала се на сунцу. Нос повијен као у јастреба, уста стиснута у смешак у углу усана. Њен сточић препун је јужног воћа, сокова, колача. Све је уредно послагано као у апотеци. С треском врата отвара сестра.

- Ко је за киретажу, хајдете са мном. Ана задрхта. Спусти књигу на крило, оклевајући. У ходнику је било неколико жена. Једна средовечна, лепушкаста плавуша, видно узнемирена, приђе јој.

- Бојите ли се? Ја сам престрашена. То ми је први пут - каже обрћући нервозно прстен. Кажу да не боли са тоталном, али да ни анестезија није добра.

- Жене, хајте полако са мном до сале - прође сестра поред групе збијених жена.

Пролазе ходником до сале, праћене знатижељним погледима из соба.

- Овде се припремите. Ту вам је WC. Испишките се и чекајте свој ред - посаветова их сестра.

- Мени се не пишки - рече неко из групе.

- Колико можеш, женице, две-три капи, али мораш испустити све - напомену сестра.

Ана уђе у један од слободних тоалета. Две-три капи, од страха није ни могла више. Поново се придружи групи која је пред салом жаморила.

- Збутега, уђите.

Кретала се као у сну. Зелена сала са сестрама које су припремале инструменте и човек у белом, једини жив, пребирао је нешто пред собом. Ана поче да се окреће у круг. Хтеде нешто да пита сестру, али ова оде пребрзо.

- Хајде на сто. Анестетичар чека. Оклевала је. Стајала је поред високе сомотске завесе и мрмљала. Приђе једна сестра.

- Шта је, не смеш?

Ана је погледа као дете које је скривило.

- Не знам где да оставим гаће?

- Шта? Зар их ниси оставила у соби. Стави било где.

Подиже спаваћицу, али се сети да би је лекар могао видети, па се повуче иза сомотске завесе.

На столу јој сестра каже да се помери још мало напред и повуче је за кукове према себи.

- Још, још, чујеш ли шта ти кажем, поче да виче.

Не разумевајући ништа гледала је у сестрино лице између својих колена и покушавала да следи упутства.

- Шта вичеш на њу, видиш да су јој већ везали ноге - добаци неко са стране - како да се помери?

Онда се појавила друга сестра. Плавуша, негована, намирисана, са дугим црвеним ноктима. У руци је носила флашицу и бријач. Поли је нечим тако хладним да се Ана трже, сестра се саже и доврши посао.

- Дајте ми вашу стиснуту песницу, не тако, окрените прсте на доле. Мала игла на руци, преко ње фластер. Пажњу јој скрете лекар.

- Колико вам је година?

- Двадесет и једна.

- Шта радите?

- Студирам.

- Колико дуго сте се лечили?

- Четири године - застајала је осећајући да јој се спава. Језик јој је био тежак, у грудима ју је нешто стезало, а очи су лутале високом таваницом. Чула је да је још питају и мислила је да им одговара, да причају... последње чега се сећала била је маска коју су приносили њеном лицу. Тело јој се опустило.

- Ајде, снајка - чула је и осетила да неко покушава да је подигне. Глава јој је била тешка. Никог, ни сестре, ни лекара, ни анестетичара није било. Само су је две спремачице преваљивале на колица са точковима. Провезоше је поред групе жена која је чекала напољу.

             - Боли ли нешто, то чишћење? Није знала да им каже. Кад су је довезли и наместили на кревет, плавуша са коњским репом седе на ивицу кревете.

- Јеси ли удата - упита је?

Глава јој је падала, а на прсима чинило јој се седи нешто. Уста су јој била сува, спавало јој се.

- Нисам.

- Па како си онда, то, тако...?

- Лепо. Спавала сам са мушкарцем!

- Знам то, него мислила сам како пре брака?

- Таква је данашња омладина - умеша се црнка, настављајући да хекла.

- А воли ли те тај твој - упита плава, приближивши се Ани?

- Не, а не волим ни ја њега. То и није важно. Важно је што је било у мени нешто чега више нема.

- Биће, опет, не бој се. Чекај само кад се гаће одреше. Ето, моја млађа сестра. Мало, мало, па трудна. А ја ништа. Већ пет година и ништа!

Ана је дремала док је плавуша седела на њеном кревету и причала. Преспавала је ручак и пробудила се тек поподне.

- Оставили су ти ручак. Једи! Крвариш ли? - јави се плавуша.

Ана се подиже уз вртоглавицу. Обу папуче и крену до купатила. Топао млаз воде освежи је мало, али је обузе нека језа. Под млазом сузе су текле заједно с водом. У соби је дочека брижна плавуша.

- Где си била? Не смеш да устајеш и да се шеташ - рече прекорно.

- Била сам да перем руке. Као Пилат. Знате ли причу о Пилату?

Плавуша је погледа, узе мантил и излазећи из собе рече:

- Не знам, а и не занима ме.

Ана поново узе књигу али пре тога погледа у ћутљиву средовечну жену преко пута. Њена паж фризура одлично је пристајала уз правилан нос и чисто лице. Седела је и прелиставала часопис. Онда га је оставила и склопила очи. Ана уради исто. Мирно поподне, право време за сан, биле су саме у соби. Тргла је мама. Изгледала је весело, а била је забринута. Пре него што се Ана снашла, мама се сагла и пољубила је у уста.

- Нећеш ни да ми се јавиш?

- Спавала сам. Стално ми се спава. Како си ушла? Шта си ми то донела? Знаш да сутра излазим!

- Боли ли те?

- Не, ништа не осећам. Истуширала сам се, добро ми је.

- Чувај се, молим те. То није безазлено. Ана ју је држала за капут, желећи још да је гледа или да устане и пође са њом. Али мама је полако излазила.

- Морам да идем, обећала сам сестри да ћу кратко. Доћи ћу сутра по тебе.

Дуго је гледала у врата која је за собом затворила.

- Јел вам то мајка - прену је ћутљива сусетка.

- Јесте - одговори смешком.

- Необично је живахна и лепа - примети сусетка.

- Изненадила ме је, што је дошла.

- Зашто, зар је нисте очекивали?

- Нисам. Остајем само дан, а и нисам навикла да показује своја осећања. Сад сам још више тужна - одговори, гледајући у ивицу кревета.

- Били сте тужни и пре њене посете.

- Све је испало како нисам желела.

- Схватам вас потпуно. Као што сте већ имали прилике да чујете, очекујем бебу, али се то до сада није успешно завршавало. Ваљда ће бити добро овај пут.

Обе ућуташе.

Вечера

- Замислите Катарина - улази бучно у собу црнка - замислите те дрскости. Из собе преко пута, знате ону дебелу Ружу, пита ме зашто сам ја овде!

- Шта ћете Зорице, свет је такав - одговори замишљено Катарина.

Сад у собу улази плавуша и Зорица је једва дочека, стојећи насред собе.

- Замисли Славице шта ми се догодило. Пита ме дебела Ружа, шта су ми помогли што већ два месеца седим овде. Безобразница једна! Како се само усуђује да ме испитује, простакуша!

Зорица није престајала да се чуди, прилазећи свом кревету.

- Боже, како неотесаног и простог света има!

Славица је одобравала, седајући на кревет.

- И мене је испитивала, али сам и ја њу. Све сам сазнала - тешила је Славица, Зорицу, али је ова наставила даље као да је није чула.

- Толико сам се узнемирила да сва дрхтим! Шта се ње тиче мој живот? Брига ме баш за њено мишљење! Сељанчура...

- Вечера, женице.

Чај у лименим шољама, хлеб са џемом и кувано јаје.

Зорица се једва умирила, Катарина није обраћала пажњу, а Славица је почела да прича.

- Када је мој Мики дошао по мене, било ми је шеснаест година. Морала сам кришом, кроз прозор да излазим. Швеца је знала, а ћале нипошто на свету није смео да сазна. Каже ми кева, оћеш ли се ти удавати, или се мислиш вуцарати још! Оћу да се удам, кажем, лепо ми је с њим, али како да се удам? Па кажи му да си трудна и да ће те ћале убити, ако сазна, каже кева. Јој, како ћу да га слажем, поломиће ми коске ако открије - јаучем ја. Слажи - опет каже кева. Баш мушки нешто знају! Падни, па се дери, иди у клозет и вичи јој, побацила сам... И тако се ја удам за мог Микија. Али, ето, сад ме прати малер! Већ шесту годину, како смо у браку, а деца не долазе - замисли се Славица.

Њено ћутање искористи Зорица.

- Ми смо већ све спремили. И колевку и креветац, а шта је моја мати наштрикала за унука, не питајте. Каже мој Зоран, имамо све. И кућу и стан и кола. Он је грађевински инжињер, ја имам леп посао, шта би нам фалило да имамо сина! И ја бих волела, више но он, али, ето - застаде са причом и хеклањем Зорица.

Ана је нетремице гледала у њу, иако ова то није примећивала.

 Судбина жене, окрутна и бесмислена.

- Десет година смо у браку - наставила је са хеклањем Зорица. Где све нисам била. И код лекара, и код травара, и по бањама - у њеном гласу није било више ни очајања - све сам пробала што се могло. И ништа. Сад ми кажу, постоји нека шанса. Зато све ово и трпим!

Катарина је охрабривала.

- Ја верујем да ће бити у реду, Зорице. Ви сте још млади, млађи сте од мене, само треба да будете упорни. Ја имам 43 године, безброј неуспелих покушаја, али нећу да одустанем!

- Лако је вама, Катарина, да тако говорите. Ви сте у трећем месецу, ако сада одржите, нећете бити исто шти и ми! - прекину је Зорица.

- Ваљда ћу одржати - настави Катарина, правећи се да није чула оно - ако сада одржите. Ево, лежим, већ ме све боли од лежања, не узбуђујем се, једем само што ми је прописано. Нема разлога да не успе, тешила се Катарина!

Ана ју је гледала испод ока, заклањајући се књигом.

- Како сте се ви упознали са Драганом, Катарина - упита је Зорица, искористивши прилику што је вољна да прича. Славица, знатижељно, остави часопис.

- Упознали смо се код моје сестре - поче пренута из мисли о будућем детету. Осетила се нежност у Катаринином гласу, а лице јој доби блажи израз. Имала сам 41 годину, а он 39. Тако, нисам била расположена за познанства, али ме сестра натерала да дођем на вечеру. Обе сестре су ми удате и имају децу. Мене никада није интересовао брак, а ни деца. Волела сам друштво, забаву и путовања - Зорица настави да хекла - али Драган ми се свидео. Почели смо да се виђамо.

Катарина узе крему и поче да је наноси на лице.

- Били смо озбиљни од самог почетка, и за два месеца смо се венчали.

Правилним покретима прстију, од врата према образима и од корена носа према ушима, масирала је лице кремом. Била је мирна и опет се препустила маштању.

Ана се повуче под ћебе и затвори очи.

* * *

После вечере

Жене су дремале, свака окренута себи. Зорица - прозору, Славица - вратима, Катарина - зиду, Ана је гледала у плафон.

У собу уђе дежурна сестра а иза ње лекарка. Приђе Катаринином кревету, узе листу и упита је:

- Како се осећате? Има ли каквих промена? Зовите сестру ако буде требало.

Катарина је села, слушала пажљиво, гледала у лекарку и желела нешто да каже, али је ова већ изашла.

- Ето, колико ми је пажње посветила - закључи носталгично и леже. Само тако дођу, ни не погледају вас како треба и оду. Људи су незаинтересовани - наставила је да говори лежећи на леђима, руку прекрштених на стомаку. Нико више не обраћа пажњу, родитељи су презаузети, деца се васпитавају сама. Ми смо другачије одрастали. Имали смо осећање поштовања неких вредности, осећање морала. Шта је та деликвенција, ти пороци који су завладали младима? Зашто се дрогирају?

- Зато што имају свега - умеша се Зорица сад окренута ка соби. Славица је спавала.

- Данашња деца имају свега у изобиљу. Тате су им направиле куће, маме не стижу због каријере да их васпитају, а деца лудују. Знате како бих ја све потпрашила да сам власт - севну очима Зорица и замахну шаком као да неког удара. Катарина је није слушала.

- Ја их не разумем. Како те девојчице одлазе у кревет са младићима које честито и не познају, а о љубави да и не говорим. Ја то не бих могла - чудила се Катарина?

- Гледајте само шта раде са малом децом - ускочи Зорица. - Птичијег млека само пгго им не доносе, непотребне играчке, читаве спреме још се дете није ни родило. Ми смо се играли крпењацима - у толикој збрци играчака, деца се понашају расипнички. Бацају храну, кревеље се, кидају играчке, туку госте. Мене деца мојих пријатељица често изнервирају. Једна моја школска другарица трудна је тек 20-ти дан, а већ имају опрему за бебу, укључујући и ношу. Свет је полудео... Уложите у њих све што имате, дате им љубав, пажњу, а она се дрогирају или беже од вас - хоће да буду самостални. Шта они знају о самосталности, о животу уопште – настављала је Зорица.

- Знам једну такву породицу - умеша се Катарина. Имају два сина, обојица су зависници. Моја пријатељица је наставник, а отац је пилот. Замислите ви то. Код њих у кући је рај. Имају викендицу, мали бродић на Дунаву.

- Кажем вам, деца су незахвална, не треба их имати - закључи Зорица.

- Зашто онда желите да их имате - упита Ана?

Обе жене ућуташе. Зорица бесно погледа Ану, а онда окрену с презиром главу од ње. Катарина се зарумени, очи јој се мало сузише.

- Шта ви уопште знате о томе - прибра се Зорица и окрену. - Ви, млади, мислите да све знате. Мислите да вам је све дозвољено. Деца су наша радост, због њих живимо! Она су наша узданица и нада. Шта ће остати после нас, ако не наша деца - изговори у једном даху.

Катарина, као да није чула Зорицу, рече.

- Ја не знам. Ја лично желим да их имам. Знам да то звучи блесаво и да изгледа као да не знам шта говорим - она се придиже на јастук, као да се одупире о нешто, гледајући испред себе и стискајући изукрштане прсте, - али кад говорим о тим негативностима, ја увек мислим на друге. Можда сам самоуверена, не знам!

Катарина ућута, као да се изненада нашла у мраку.

- Ја мислим да треба бити као и други свет. Ту нема много шта човек да размишља. Сви имају децу, треба и ја да их имам - закључи Зорица.

Око поноћи

Светло у соби није горело, али су врата била отворена, па је светлост из ходника допирала унутра. Жене су лежале обасјане, свака са својом пригушиваном тајном. Ана је гледала у Катарину која се на свом кревету мешкољила. Сама је дремала трудећи се да заспи. Видела је како Катарина устаје и одлази напоље. После неког времена Катарина је стајала у доглавку врата, непомична као статуа. Лице јој се није видело. Ана ју је гледала кроз први сан.

- Побацила сам - рече она мирно, оставши у вратима.

Ана се трже и устаде. Зорица, окренута зиду узвикну - када, где?

- Мало пре, у тоалету.

Зорица брзо устаде из кревета, обу црвене папуче са гомбом и пробуди Славицу.

- Устани, идемо да видимо, Катарина је побацила!

Славица подиже од спавања тешку главу, упитавши - када је побацила? Али јој Зорица није одговорила, вукући је из собе. Обе се прогураше поред Катарине. Ана је седела у кревету, не знајући шта да каже или учини. Док је у соби време стајало, напољу је било живо. Сестре су трчале, доктора нигде није било. Зорица и Славица пробудиле су цело одељење. Катарина је дошла до кревета, села и почела да плаче.

- Не знам шта опет није ваљало!? Сви су тако незаинтересовани. Пуштају ме да лежим, а кад ми се то догоди, кажу, покушајте опет, немојте губити наду – глас јој нестаде у јецају.

Ана се полако нагиње напред, не контролишући се. Катарина скиде огртач, леже, па опет седе у кревет.

- Боже - рече мало примирена. Нећу више имати снаге! Договорили смо се да нам ово буде последњи покушај. Ја више не могу пролазити кроз све ово! - Смиривала се, бришући сузе рукама.

У собу уђоше Зорица и Славица у пратњи сестара.

- Јесте ли добро? Фетус је у реду, покупљен и спреман за анализу - рече сестра, не сачекавши одговор. - Сутра га шаљемо.

У собу, мало рашчупана уђе лекарка. Проби се до Катарине и набусито рече:

- Питала сам вас, у обиласку, како се осећате. Зашто ми ништа нисте рекли? Како мислите да вам помогнемо, ако нас ни о чему не обавештавате? Но, добро сад, испавајте се, прошло је, немојте се узбуђивати... Јесте ли нашли фетус? - окрену се сестри која потврди главом.

- Хоћете ли нешто за умирење - упита Катарину, излазећи?

- Не - одговори, безвољно ова. Сестра је опомињала жене да легну и одморе се, гасећи светло. Врата је оставила отворена.

Зорица и Славица, су стајале крај Катарининог кревета. Почеше се окретати час Катарини час једна другој, говорећи у глас:

- Ја сам знала да то не може остати!

- А она је говорила да овога пута мора остати ... мало јој је фалило да пређе трећи!

- Сувише је касно за прво дете, ипак има већ 43 године. Је л вас болело - окрену се Зорица Катарини - како то да нисте никога позвали?

- Ја бих се дерала, па би се дежурна одмах пробудила!

- Јесте ли имали трудове?

- Нисам - одговори, не гледајући их. Ништа ме није болело - додаде уморна Катарина и настави као за себе - не знам више шта да учиним. Кажу да је са мном све у реду. Ништа му не смета да се у мени развија и расте. Испитивали су и раније моје фетусе и ништа нису нашли. Били су у реду. Сад ће, кажу, још погледати шта овом недостаје. Носе га на анализу, да испитају хемијски састав - причала је Катарина као да и сама разуме шта то раде са њеним фетусима, и као да је то права ствар која ће јој помоћи.

Зорица и Славица су отишле до својих кревета, завлачећи се под покриваче.

Ана је у полумраку, плакала.

ДВЕ СТАРЕ МАГИСТАРКЕ

            Из купатила доноси мокри смотуљак и брижљиво ређа по пећи. Гаће на крају декорише шареним марамицама и тек онда мирно леже у кревет. Ујутру ме буди својим досадним лупкањем, јер се труди да се креће без буке. Кад прогледам, очи је већ нашминкала. Пронашла је неки креон плаве боје, сличан боји очију и кад бих је видела њене очи без сенке биле би неке друге које не препознајем и не прихватам.

Два пута недељно имале смо прве преподневне часове. Чим нас виде у школи прозивају нас: чистачица Раифа, оштра и лукава са свежим информацијама, прикупља у пролазу нешто и од нас. Где смо синоћ са ким и када биле?

А могле смо бити ко зна с ким и где. Са једнима смо трговале око мотора. Самид је у тами покушавао да ми додирне руке, а имао је најтужније очи на свету и дивно је певао. Учитељ из Црквине нас је довезао у повратку из Београда у Оџак тек после поноћи, јер ни кола милиције нису хтела да нам стану. Вечерале смо са младим и лепим будућим инспектором у хотелу на центру Оџака. Прилазили су нам многи: храбри и повучени, прости и високо образовани, наочити и поружни, говорљиви и ћутљиви али правих није било! Професор физичког, сналажљив и предузимљив Црногорац често је био оруђе другима. Али он је то чинио са лакоћом држећи мушкима страну и гледајући на нас са смешком као на добру робу. Од свега ми смо највише волеле ђираду под багремима.

Омер је био ученик средњо-школског центра али му ни једна од нас две није предавала. Омер је био пријатељ и наш човек. Долазио је по киши да се возимо бициклом, одавао нам тајне о колегама из школе и говорио:

- За Ану се ја не бојим, она ће се снаћи, али кад Мирјану видим како пролази ходницима обгрливши књиге, као да шета по облацима, изгубљена као месечарка, не знам шта да мислим.

Ана се брзо снашла. Ту се удала, вратила у град, родила ћерку, развела се и живи у својој кући. Мирјана је после добила посао у Брчком и стан од школе. Онда је дошао распад Босне и Херцеговине. Свега се нагледала и наслушала, стан су јој хтели одузети јер је Српкиња из Удбина, па се склонила код брата у Београд, а онда се све некако завршило добро. Никада се није удала и деце нема.

- Дани су нам били испуњени часовима, Омером, ђирадом и причом. Све до петка по подне. Скраћујемо часове у сопственој режији и стижемо на воз у 3 и 15 минута. Путујемо! Београд! Матора станица - виче неки војник од среће. Очи као да нам сузе. Растајемо се. Она одлази у "Лолу", а ја кући. У недељу по подне аутобусом се враћамо за Босну и никад не причамо. За лепих октобарских и новембарских дана, одемо до Славонског брода па на ауто пут и стопом у Београд. Тако смо обишле славонска села у некој крнтији од камиона који је скупљао млеко  и виделе славонску свадбу. Дуге црне сукње са златним ткањима цветног орнамента, високо забодено перје је у пунђе женске косе, чинило је фигуре тих пет жена отменим.

У Оџаку у великој кући Ћатића сви се одмарају, ми пијемо бело вино, повлачимо понеки дим из цигарета, мада непушачи и слушамо руске циганске романсе. Ако Мирјане нема ја цело поподне слушам "Рућиочик". Она доноси јабуке од Заима која ја перем у детерџенту, јер су масне. Једемо бећарац, добро заљућен. Мирјана прави личка јела - од свега по мало. Наша газдарица Мина каже: ви један дан пинџур, други сатараш, трећи бећарац! Истина то није било ни близу Мининим питама зељаницама, кромпирушама, сирницама, питама с месом, пљескама, ћорама, кајмакушама, али ми смо тај бећар паприкаш волеле као - драгу успомену из родитељске куће. У зиму је Мирјана правила разне пролетње јушпице. Пуне мркви, першуна, целера, разног зелениша. Те "knorrove" супе пиле смо из шоља на литре.

Ноћу смо дуго причале. Мирјана је говорила о студентским домовима по којима је одрасла, о писмима које су свакодневно она и Јада слале једна другој, писмима дугим и по неколико табака које и данас чита. Причала је само једном о љубави, као да није била њена. Посматрала га је, сусретала и желела да га поново види - и само тако.

Ја сам се кратко задржавала у друштву мушкараца. Она је уживала, говорећи: то, бре, Ана! Било је нечег одлучног у њеној вилици, у рукама које су ме подсећале на Микеанђеловог Медичија, а у ходу је било нечег опрезног и ненаметљивог. Рекла ми је једном да највише воли да пође у сусрет мећави тамо у Удбини.

- Волим кад ми снијег шиба лице, а студен пролази тијелом!

За зимски распуст отишла је у Лику. Снежни налети задржали су је тамо све док није искрсла једнога дана између два часа, румена и препланула рекавши лаконски:

- Ћао, бре! Гдје си!

Била је завејана у Лици у возу, па се стопом пробијала, са неким момцима колима кроз два метра висок снег. Ја сам шетала Оџаком заљубљена, грејала руку у његовој руци, обрадовала се Мирјани али је све чешће остављала саму. Ни у ђираду нисмо ишле. Напунила сам собу странцима који су крали наше време, не дајући заузврат ништа. На њу сам заборавила. Занета многобројним новим познанствима ишла сам даље а она се повукла, неприметно. Тада нисам схватала да ћу заувек затрпати ту оазу блискости, радости, разумевања, емоција која се ретко јавља у човековом животу.

У мојим наивним и отвореним прилазима тој средини и људима Мирјана је препознавала ситуације и говорила ми:

- Пази! Опасно је тако! То су мали људи, мале идеје, мали прохтјеви. С њима мораш обазриво, али свеједно никад Оџак неће имати два стара магистарства више!

Међу првима смо упознале Мемка, Сабахудина, и Шефика. Мирјана већ одавно није прошетала са Мемком као ни ја са Сабахудином. Мемко се питао шта ли она прича са мном, кад сам тако глупа; а мене је Сабахудин мало ишамарао. Самоуки сликар није могао да поднесе моју аутентичност, хистерично се питајући: ком свету ја стварно припадам!? Када сам се тог хладног зимског јутра вратила у собу, Мирјану сам затекла окренуту зиду, склупчану, сигурну у својој топлој тврђави ћутања; присуствовања без учешћа; не мешања ни у шта што би је могло повредити. Била је тако сигурна у свом свету, скројеном по мери! Пожелела сам да ми је топло као њој, а изашла сам на зиму да потражим Грофа.

По истеку њених шест месеци у средњошколском центру изгледало је као да једва чекају да је испрате. Замењивала је све где је требало. У библиотеци, постала професор руског језика мада је завршила српски језик и књижевност, а онда су је испратили. И тог последњег викенда ишла је у Београд. Тог викенда ја сам прешла у други стан. Гроф ме је молио да то не радим, због Мирјане. Она је дошла те последње недеље два-три пута у ново насеље, седела као накачена на фотељи и понављала:

Ех, магистарство, ти ми оде! Не сећам се како је и када отишла из Оџака! Ко зна где сам тада била!

Шефика смо упознале као потпредседника омладине Оџака. Лица чистог и сјајног, румених образа и страсно напућених усница. Мало подгојен, имао је женски меке и обло скројене руке. Беле и дуге пуначке прсте, девојачки нежне, мушки чежњиве са великим златним прстеном на малом прсту. Најзанимљивија код њега била је прича. Певао је врло лепо, и кад се разгали причао о војнику којег је убио на стражи! Волео је да нам гата из шољице поредећи нас са две старе магистарке апотекарке које су годинама пре нас живеле ту. Личиле смо на те старе магистарке из Шефикове приче, али је Мирјана смешкајући се говорила да смо две старе крмаче које топоћу оџачком калдрмом са репићима локнасто увијеним на - горе.

ПРВОРОТКА

            Последњих недеља Ана је живела у страху. Посећивала је људе које већ годинама није желела да види, опрташтала се од њих површно слушајући о њиховим тренутним бригама. Мислила је само на једно - родити:

           Шта је то, какво је то?! Прижељкивала је да тај дан већ једном дође и да никада не дође. Да се то деси другом, а знала је да мора њој - као смрт. Не радује се, нема ни инстикта којег су измислили они који се не порађају. Постоји само страх.

Буди се у ноћи. Нешто је буди, а није бол. Дрема и осећа само срце како удара. Сада је из дремежа тргне слаби бол из доњег стомака. Буди Грофа. То јој је једино логично. Он шкиљи, подбулих капака и каже:

- Ајде, немој да зезаш! Учинило ти се.

- Није ми се учинило.

- Ако је то оно, бојим се - додаје и заспи.

Она ћути и прати шта се збива са њом доле. Устаје, одлази у мамину собу. Буди је.

- Можда ти се учинило - каже мама.

- Није - одговара и сама полази у болницу.

- Где ћеш - пита је мама и полази за њом.

Стижу око пола четири ујутро. Једна сетра дрема у столици, умотана у ћебе, ногу подигнутих на другу столицу.

- Где ти је муж, девојко - пита, заједљиво?

Стварно, где ми је муж - пита се и она? Спава. Па да. А мени је било непријатно да га опет будим. Ваљда схвата шта се са мном збива? Уосталом то сада није важно. Не треба губити енергију на такве ствари.

- Што ме тако гледаш? Плашиш ме тим погледом - каже мајци.

Даје јој ствари и полази до лифта. Види како мама трчи степеницама, лифт се затвара.

Пролази ходником до собе где се припремају породиље. У соби, малој да једва стаје кревет и мали сто, једна сестра дрема, једна трудница, ситна са огромним стомаком. Усне су јој натечене и модре, клистирају је. Другоротка, каже сестра, она ће брзо.Ана леже на сто, сестра је премерава некаквим шестаром кад се на вратима собе појављује попрсје у белом, умрљано крвљу, и каже:

- Ноћас се цео град порађа, шта је ово жене! Хвала богу да је свануло!

Шаљу је у салу са боксовима. Лежи. Обилазе је.

- Ово ће брзо бити готово - каже сестра - мала женица - мала бебица. Прворотка.

Око пола десет повезују јој вену са инфузијом. Задремала је. Померила се. Не капље више. Неко је удара по колену: не спавај мајко беба је кренула. Погледа у лекарку, кратко ошишана црна коса коњска влат. Иза ње две сестре. Лекарка, ко каплар, ревносно пређе до другог бокса да се тамо издире. Кад се врати наставља:

- Напни се мало, потруди се, само спаваш.

Ана не може да се разбуди. Кроз дремеж чује вику трудница и продеравање бабица: хајде сад, напни, гурај, не враћај напон, сад, гурај, гурај још мало; пљесак - шта се дереш, не губи снагу.

Жена у боксу до ње, чује лекарку, лежи већ два дана, више не могу да чекају мора на царски у операциону салу. На њено место долази старија другоротка која весело прича са бабицом.

Њој се и даље спава. У помоћној соби рађа се беба. Чистачице лопатама купе сукрвицу и отпатке. Обилазе је. Неко каже, кренула је зелена вода, беба се гуши!

- Крећемо!

Посматра група будућих медицинских сестара.

И њој говоре: напни се, гурај... а све је већи круг особља око стола. Напиње се али ништа. Каплар стоји наспрам, удара је по бутинам и дере се:

- Желиш ли ти то дете уопште!? Неко опомиње каплара. Сестре су свуда около, изнад главе са леве и десне стране а испред Каплар и стажисти. По том мноштву зна да нешто није у реду. А када је код порођаја у реду? Долази начелник. Комшија. Сад јој је лакше. Хвата је за руку и пита:

- Можеш ли? Хајде сад - ставља јој руку на трбух - имаш напон.

Послушала га је. Ништа. Сви вичу. Она гледа кроз прозор. Сунце, леп дан. Тек сад схвата да не може, и схвата да јој од напона неконтролисано излазе фекалије. Неко виче: не задржавај! Каки, али гурај!

- Бранка, гурај и ти - каже Начелник. Мршава сестрица стаје јој изнад главе, Каплар узима маказе, Начелник каже:

- Сад се јако напни! Мање ће болети! Оштар, љут бол је пресеца. То се зове еписиотомија. Бранка гура.

            Дајте вакум - виче Каплар. Дају јој. Први покушај безуспешан.

Тресе се као у грозници и тихо само за себе говори да не може.

- Дајте другу гумицу!

Доносе јој. Она беспомоћна подиже главу према Каплару, гумицама... и тамо у дну сале види људе у белом, лекаре, особље, сестре - стоје њих петнаестак и посматрају. Ту код стола једна стажисткиња се онесвешћује. Износе је. Чује жамор и коментаре. Бранка гура, Каплар тражи и трећу гумицу. Начелник, др Марјанов облеће око Каплара као птица око порушеног гнезда. - Нема више гумица за вакум - виче сестра!

Др Марјанов, енергично лактом у слабину одгурне Каплара у страну и стаде на његово место.

- Радићемо форцепс!

Повуче је снажно према себи да виси доњим делом ван стола, сви се повукоше у страну, сестра јој свеза ноге, она као корњача подиже главу да види преко свог оклопа стомака. У рукама др Марјанова некакве тамна као зарђала кљеште, са дугом полугом.

- Хајдемо Бранкице!

Она спусти главу. Од страха и умора више ништа није осећала. Осети полугу да се делом ослонила на њу, нагао покрет Начелникове руке и стомак спласну.

Високо над главом, у десној руци, држао је бебу. Отегнуту, модру, обешене главе, очију склопљених као да спава. Личила је на висибабу онако витка и бела у лицу. Између опуштених ногу - цртица - девојчица.

- Не дише - рече неко.

- Како не дише - сад се дере др Марјанов - прочистите јој нос!

Тек тада схвата да њена беба не дише, не плаче, није згрчена и црвена, као сва новорођенчад. Гледа у корито у коме је перу, мере, увијају. Онда је доносе. Беба и даље жмури. Стављају им бројеве.

Сала се полако празни, лекарка која је покушала да је породи седа пред њу. Сестре се шале, доносе инструменте, једна средовечна сестра значајно је узима за руку и нагиње се на њу великим топлим грудима. Поред стоји лекар и каже:

- Колегинице не турајте прсте тамо где не треба. Оставите материцу тако поцепану то ће да зарасте.

- Ушићу је тако да се ту више никада неће поцепати!

Све док нису почели да је шију није схватала шта то значи. Први шав био је довољан да схвати. Отимала се али је она са топлим грудима легла на њу не дајући јој да се измигољи.

Провлачење конца, друга струна, провлачење, везивање.

Тресе се и зноји, напиње вратне жиле, виче али на жалост издржава без онесвешћивања. И стално пита колико још има и чује од сестре која је уз њу - још само једном.

Једанаест сати касније, она лежи сама у сали покривена ћебетом, нема ни породиља, време је ручку. Звецка прибор за јело и осећа се мирис из кухиње. Сестра која има топле, велике груди узима јој податке. Доноси јој супу, коју није појела. Заспала је. Буде је поподне, треба да ослободи кревет. Устаје, пада. Псују и подижу је.

- Држи се жено за колица!

Ходник јој се чини дужим него када је долазила. И окреће се око ње. Мрачан је. Лица се појављују и нестају. Болничка соба, њен кревет.

Почињу сати испуњени болом. Три дана непомично лежи на леђима и јечи. Визита загледа њену рану која добро зараста, и загледа у Херодотову "Историју" на њеном столу. Сестре долазе три пута дневно да перу рану, грабеж око вате, њих две са еписиотомијом имају предност. Др Марјанов објашњава колегама да форцепс годинама нису радили, овај је успео.

Добија писамца од маме; срећног оца - пита је колика је беба; од пријатеља. Добија цвеће које даје сестрама.

Мама јој доноси грожђе - афусалиј. Када се она рађала њена мајка се спремала да поједе хамбург тог најврелијег задњег августовског дана 1954-те,  али ју је она омела. Мати је била пуно млађа од ње сада и њу су на порођају поцепали и шили на живо већ охлађену! 

Сећа се како јој је мама са једног путовања донела букет сунцокрета. Од тих сећања постаје носталгична.

Једе само то грожђе. Бебу јој не доносе.

Трећега дана једна породиља, округла једра и причљива каже сестри:

- Ова већ три дана не устаје.

Сестра се љути, прилази њеном кревету, повлачи је из њега, доводи до лавабоа и прска водом. Соба јој се окренула, посрнула је, придржаше је. По подне је полако корачала од лавабоа до кревета. Онда су је цинкарили да пере косу. Сестра више није знала шта да мисли о њој! Чита Херодота а дошла да се породи.

Прекопута ње лежи жена која је подсећа на фоку. И њој је рађена еписиотомија. Имала је онако огромна ситну бебу коју је беспомоћно гледала покушавајући да јој при дојењу удовољи целим својим великим телом. Често је плакала и много јела.

Једра женица прича да је њена прва беба ишла бочно и да је она зато имала четрнаест шавова. Сад је опет добила дечака али много лакше. Једва чека да оде кући због свиња, живине и јаче хране. На другом крају собе једна породиља прича о нечијем порођају и плаче. Сви слушају, она не. Уморна је од свега, хтела би кући.

- На крају су је исекли и кљештима извукли бебу из ње. А беба скоро мртва. Отегла се божем прости...

Тек тада схвата о коме реч. Зар је то тако било - пита се?

Долазе две породиље. Пазовчанка и стјуардеса. Прва је млада, дубоко раздрљене спаваћице из које вире набрекле груди испуцалих брадавица. Седа на кревет и каже:

- Ала сам се намучила!

Стјуардеса поправља добро намештену пунђу и шминка очи и уста. Прилази прозору и гледа.

- Оно је мој солитер и прозор. Тамо је мој високи, незграпни и дивни муж који је хтео са мном у салу где се порађамо и, моја ћерка од дванаест година.

Пазовчанка једе ајвар и прича како се и она намучила. До другог прозора је млада, слаба црнка која жали за двогодишњим сином јер га већ два дана није видела. Код улаза је висока, крупна блајхана плавуша која по ко зна који пут чешља своју отрцану косу.

Петога дана Начелник је пита да ли је девојчица лепа на маму. Каже му да не зна како беба изгледа, не доносе је. Одмах су је донели. Сестра која доноси бебу толико је висока да једва успева да види лице бебино. Пропиње се на прсте. Беба жмури, сестра се окреће и одлази. Пита педијатра шта је са њеном бебом а они се згледају. Онда јој се обраћа старија лекарка, млађи колега ћути.

- Ваша беба је реанимирана. У ствари, имала је излив крви у мозак, неки капилар јој је пукао, сада је на терапији. Зато вам је не доносе.

Она пада на ходнику. Подижу је и воде до кревета.

- Да ли вам је добро - пита педијатар? Долази себи, гледа у мајке, смеју се, чаврљају. Устаје, пролази ходником који се окреће. Као авет, два килограма слабија од своје уобичајене тежине од педесет и пет килограма, ослушкује плач беба. Реанимирана! Тражи да разговара са неким у породилишту да јој објасне шта су јој то рекли мало пре, нико не долази, само њена мајка.

- Чим сазнам, јавићу ти. Нико ми ништа није рекао.

Сутрадан тек мати јој каже да је била код др Марјанова. Поручује ти да је све у реду. Беба је добро, истина је на терапији, али то није ништа страшно.

Сад су јој сви непријатељи. Крију се од ње. Избегавају је. Обилазе. Ћуте. Начелник долази сваки дан у визиту али му је лакше било да оде кући па тамо каже њеној мајци оно што је могао у болници да каже њој.

Седми дан доносе јој бебу.

Једра породиља теши је да је тај излив код вакума честа појава.

- И мој први син је исто то имао, а жив је и здрав, хвала богу ништа му не фали.

Нагнута на бок, придржава бебу, тешку преко четири килограма, ситу а нервозну, црвену у лицу од плача и покушава гласом да допре до ње. Тражи на њој знаке њене невоље, и од свега примећује само грудвицу крви на њеној беоњачи. Беба неће да сиса, вришти монотоним гласом, зацењује се од плача, она се зноји и не зна шта треба да уради.

- Нека је носе - каже, ја не знам да јој помогнем!

Нико је не слуша.

Једра и Фока одлазе, на њихова места долазе две Циганке. Млађа је поређала три богато извезене спаваћице, на кревет, и ставила мужевљеву слику на сто. Старија лежи и једе наполитанке.

38

Слагани кекс слој по слој гули као банану. То не може да гледа, па окреће главу према Пазовчанки која је добила четврту кесу са храном. То једе између редовних оброка причајући како се намучила. Стјуардеса прича како је уловила мужа.

Сваки дан говоре им о хигијени. Ходници су пуни крвавих чаршава, мајке пуше по WC-има, као да се још крију од професора по школама, а око чучаваца шетају буба-швабе.

Њену бебу доје други, код ње долази само да се исплаче. Кад год је донесу она би желела да одповије бебине руке и ноге, нека се бол и нервоза макар тако ослободе.

- Када ћу моћи да изађем из болнице? Сви одлазе, само сам ја ту!

- Ви можете, али беба је још на терапији. Циганка је други дан по порођају пуштена кући. Др Марјанов је у визити рекао да је то природни феномен. Седмо дете по реду, материца се вратила у првобитни положај, беба је добро. Стјуардеса је на порођај отишла као у бутик, нашминкана, зачас то обавила и вратила се радосна што ће видети мужа који је престајао на вратима породилишта. Шали се на рачун своје бебе:

- Фотограф ме је баш утешио. Каже ми: ваша беба има само мало стесану главу па сам је сликао из другог угла.

Свака мајка је дала да се њена беба слика. Стари фотограф долази са бебама на подој. Носи заштитну маску, ставља бебе на црну мараму са белим ружама и слика их. Онда приљубљује лице мајчино уз бебино и тражи најбољи угао за фотографију. Њу је два пута питао као да је мислио да ће се предомислити. Млађа Циганка, сваки дан маже нокте црвеним лаком, а за прстење прича кад га је и којом приликом добила од мужа.

Материнство. Почиње болом и овако или онако праћено је њим.

Недостајала јој је мама на неки посебан начин. Постала је и она мама, а детиње је чезнула за мајком.

У ходнику је срела другарицу из гимназије: математичарку. Слуша је али се види да мисли на мужа и своју бебу. Озарена. И она мисли на реанимирану бебу и тужна је. На кревет јој седа шеснаестогодишња мајка која нема где да доји бебу јер је у соби са болесницима. Сви су је гурали, са помешаним осећањима злобе, презира, осуде, љубоморе, беса. Она јој ништа није рекла. Толико година имају њене ученице, као ова млада мајка. Њу треба разумети!

Стјуардеса одлази. Долази мајка са тешком упалом млечних жљезда и једна са таквим стомаком да није било јасно да ли се већ породила или тек треба. Њена беба, каже она најкрупнија је у соби.

- Није. Најкрупнију је родила ова женица што нас све дочекује и испраћа - каже шеснаестогодишњакиња.

Црногорка са упалом жљезда прича да се боји мужа:

- Што ће ви рећ кад виђу ђе сам јопе женско. Јадна ли сам! - говори за себе и плете кику.

Она је не гледа, али осећа њен страх. Чита све што јој дође до руке и скупља сапуне. Свака породиља оставља тек отворен сапун. То расипништво, безумље, тај немар не може да схвати. Зато уредно, не кријући скупља сапуне и спаковане оставља на свој сто.

Њену пажњу привлачи негована жена која дели храну. Она се шали са породиљама, грди их кад се пренемажу а за њену бебу каже да је најгладнија и да јој није доста две флашице млека. Кад јој донесу бебу, мирнија је, само спава. Навикава се на бебино лице, ћуд, прохтеве, али јој је још увек далека.

За два дана излазе.

Мајке спаковане, са безброј кеса у којима су непотребне ситнице, чекају у реду на повијене бебе. На крају ходника су очеви са истуреним главама као у нојева, који погледима траже жене.

Њу чека мама. Улази у собу, сестра показује како се беба повија. Тек тада први пут има прилику да види бебине од инекција модре и отврдле бутине. Чује мајку да шапуће:

- Да ли да јој дам - показује новац у руци - ред је?

- Зашто то - пита и склања мајчину руку. Мама прихвата бебу. Излазе.

- Он је јуче отпутовао - каже, и пружа јој бебу.

- Иста је на њега!

ТИ ДИВНИ ТУЖНИ ДАНИ

Ана седи за шанком Мујиног и Дединог кафића "Диоген", у похабаном кожуху њене свекрве и пије вермут. С леве стране седи Црна торба и покушава да заподене разговор са њом.

Не гледам га и не слушам прибојавам га се мало. Кад ми је рекао да се модерно облачим то ме покреће мртвила! Њен, од мишева нагрижени кожух, је предмет спрдње приученог сеоског писарчића. Малограђанин. Брчићи, ситне очи, зализана коса, смрди на јефтину колоњску воду! Он се осмелио да вређа моју успомену на Ану!

Моја Ана! Кад сам је први пут видела у зиму 1980-те, седела је на великом старинском кревету, који за ових шест година никада није био намештан, увек спреман да се она превали на десну страну - да би могла да гледа у укућане. Испијена и бледа, упалих образа, наглашених јагодица, поврх главе повезана белом марамом - као босанске Хрватице, имала је живахне, мало разроке, скоро детиње несташне очи. И данас се сећам њеног погледа док прича како је видела змију. Због израза њених очију то је једина змија које се нисам уплашила. Гледала је у њу мало искоса, без страха, притајено и чекала погледом да отпузи. Знатижељна.

Кад бисмо остале саме причала ми је о себи.

Отац мој, Митар био је кнез, па је од бега добио белог коња да обилази имања. Једном је пао с коња, а нога му се заглавила у узенгију и коњ га је вуко док се сасвим угруво. Лежао је те јесени од убоја и у лето идуће године је умро. Мати, Ивка, причала је да је од ње тражио да ме донесе на кревет крај његова узглавља. За ножице ме је држао да не паднем с кревета. Била сам им првенац, од девет месеци, тада. Кад се умори он зове матер да ме однесе. Само што ме однесе, он тражи јопе да ме донесе. Ко бива, зажелео ме се! Од дугог лежања, отвориле су му се живе ране по телу, па су га често морали превртати, а јаукао је да га је страшно било слушати! Умро је у непуних двадесетпет година. После ми се мати преудала а мене оставила код бабе и деде. Па се сјећам како терам говеда а напољу студено. Ја мала и поспана, ухватим се крави за реп, она ме води а кад се заустави да мокри, тапкам боса по топлој мокраћи да се згријем!

Мој дада Андрија је имао сто и четри године, кад је умро! Био је и тада здрав, крупан и јак, а црвен у лицу, само што није баш најбоље чуо на једно уво. Једно јутро зову га да доручкује, а он навлачи ћебе на рамена и прико главе. Ваљда му је зима - мислили су. Какогод су га звали, он све више навлачи ћебе. Тако је било тај дан и сјутра, а прекосјутра нашли га мртвог а да нису ни знали кад је умро.

Имао је дада Андрија брата Маркана. Ниједан није баш најбоље видио, зато увек поред њих седи неко од праунучади, да им донесе жар кад пале чибуке.

- Андрија, ја л Андрија - питао би дада Маркан брата. Како оно беше нашој матери име.

- Не знам, Маркане, не знам. Да ли је Луца или Анка... не знам, заборавио сам.

Моја баба Анђа је ретко путовала, нарочито под старе дане. Онда је одлучила да

45

иде ћерки на поседак. Дјед Илија се успротивио, али ништа није вредело. Мого си је таман за прозор везати, она се спремила и отишла. Остала је неколико дана, а када се вратила пита је дјед Илија, како јој се свидјело. А она зајаука - јој, ништа не ваља! Кћи нам се није добро удала! А што - пита дјед. Па тако. Кућу су наместили под бријег, па кад се онај бријег одвали и на њих пане, све ће их потушсити! Тако је забринута и легла, а сјутри дан се није дигла. Укућани су навикли да она пристави каву, а снаја упржи, ал тога јутра нема на тави каве. Питали су је - оће ли да јој приставе, а она вели - само ви пијте. Никада се више није дигла.

На двадесет пети дан од њене смрти, питао је дјед Илија да му измију косу. Снаха угријала воду, па га стане измивати, кад наиђе кона па га ружи:

- Срам те било, гле га тако матор па гадругимије!

Он само ћути. После подне каже снахи:

- Ја би се нево и окупо! Угриј ти мени, де воде.

Напослетку тражи пчелињи восак, онај што је од покојне жене Анђе, остао. Са тим воском и фитиљем направио је неколке свијеће. Биле су ко куповне! Кад их је спаково у папир даје снаји да их остави. Каже, требаће вам! Онда сједе крај ватре, онако измивен и тражи по џеповима паре које пребројава у крилу. Зове неву и даје јој стотинарке.

- Узми, де Анка, нек ти се нађе! Мужу за то не говори! Теби сам дао твоје је! Те ноћи дјед се закашљао. Нева муну мужа:

- Де, ба, устани иди види треба ли му

што.

Овај устаде, оде до дједа и поче га звати.

- Што је - пита нева.

- Умро, дјед - каже јој.

* * *

Црна торба, жвалав по угловима усана, наставља да ми прича како моји модрички ђаци кажу: имамо најбољу професорицу сада. Знам да лаже. А и шта би ми он ново могао рећи! Плаше ме људи као он. Обезоружава ме њихова глупост, заслепљеност собом и потреба да све што се од њих разликује - униште.

С оне стране шанка, мој муж, точи пиће а знам да би волео да ме поведе за руку негде. Кад бисмо остали сами не би знао шта да ради са мном. Зато је љут. Нурија, самоуки сликар, коме смета што не може да докучи тајну мог бића, стане између мене и Црне торбе. Мујо, власник кафића, прати шта се збива у тек отвореном локалу и замишља себе као успешног пословног човека. Нема више устајања у четири ујутро, дремања у аутобусу за Добој, ни хроничне неиспаваности код куће. Само лова, жене, пијанства и по која туча!

Ту сасвим уз мене, познато лице. Сећам се да сам га први пут видела на Фазанерији. Седео је сам на камену крајпуташу, обасјан сунцем, опуштен, неухватљив и говорио као за себе Пејаковића - "Ој, животе"! Не знам му име, а започињем разговор, осећам да ми је близак и он то прихвата без напора. Ипак не слушам шта говори а он не може да ме остави на миру, толико је жељан приче. Мени је све то што проживљава познато, све сам то прошла, понешто још са другима пролазим више због њих него себе... нисам му добар саговорник, и кажем:

- Хајде да родимо позориште! Сад разговор скреће, идеје навиру из њега, опет не слушам, а са лакоћом разговарам. Одсутна, у мислима после неког сата прекидам и то:

- Хајдемо да гледамо Хичкока! Код тебе!

Мушки је пристао и ми одлазимо код њега. Ни помислила нисам да би неко било шта могао да каже што са бившим учеником излазим из "Диогена" а муж остаје иза шанка да пере и полира чаше за пијане госте! Муслиманска кућа! Прошла сам је, не знајући да је његова, брала бршљан који се обавијао око великог јаблана, и цвеће испред куће. Те муслиманске куће, високо подигнутих пенџера, са дугим уским степеништем и ходником, мирису на лој, хладне су и тајанствене. Живот је у њима скривен по буџацима и собама, у шапату сестара и осионости голобрадих дечака који желе наврат-нанос да постану мушкарци. Изувамо се на степеницама застртим крпарама. Главна соба је једина угрејана. Шпорет на дрва, телевизор, сећија. Сестре се померају да седнемо, мада ни саме не знају где би и нуде ме кромпирушом. Отац и мати не гледају Хичкока па одлазе да спавају. Слика на екрану зрнаста, нема антене, филм сам ионако гледала. Причамо. После се врачамо у "Ас"и "Диоген", тамо су Емир, Зрно, Давор, Аднан...

Тако почињу непроспаване ноћи, зоре уз приче што прочишћавају биће и свест. Ако имам први час у Средње-школском центру у Модричи, не лежем да спавам, већ шминком покушавам да забашурим оно што је умор учинио. Очи ме одају, испијене, али сјајне, јер ми је срце весело и душа лака, па у школи сва треперим!

Разред Саве Јеремића, професора философије, води ме у поља, према Босни, где скупљамо јагорчевину и маце. Асмира ми прича о лековитим травама што је од Нене научила и доноси ми Аспидистру, која сада буја на мом столу. Причамо о Селимовићу,

дервишу, "Тврђави". На одмору седим са Сеифом који је живео у Америци. Каже тамо у квартовима у солитерима живи невиђена сиротиња. Код нас на Новом Београду ко има стан у солитеру мисли да је нешто! А тамо богати живе ван града и нису сељаци, нико их не потцењује због тога. Добро, не држе стоку или живину али има их и са великим фармама и ти баш имају пара. Ето како су вредности релативне.

У мужевљеву кућу се враћам гладна, али препуна као пчела полена. Ћерка је код маме, далеко од ове босанске посавине, а муж или спава, или не ради ништа чекајући вече да иде у "Диоген". Често сам тада била гладна и на ивици беде. За пола радног времена добијала сам толико да могу свака три дана да седнем у воз Сарајево-Београд, одем и вратим се: да имам понекад да једем и купим неку књигу за своју душу. Мами нисам смела да кажем да гладујем, то би је увредило. Рекла би ми: с ким ти то живиш? Он је мало зарађивао и никада га нисам питала где троши новац. Обоје смо били гладни! Кад је био добро испаван и расположен и кад му се чинило да сам му драга као некад набављао је паре и водио ме код Бахрије на Фазанерију.

Увече они пронађу мене или ја њих, седимо у кафићу и једва чекамо фајронт да можемо сви да одемо у Бродску 13, где нас понекад буде и петнаестак. Кад се и он врати из кафића простире кревет од сунђера и заузима пола собе. Ми се невољно склањамо, тражећи себи места па тако начичкани, настављамо полемику. Причали смо о свему: љубави, мржњи, животу, смрти, стварном, нестварном, истини и лажи, лепом и недокучивом. Причали смо о ономе што смо разумевали или само назирали, спремајући се за радио емисију четвртком у подне.

Само две недеље ми је требало да процветам и постанем племенита до лудости, заволим Ахира љубављу која се у човеку не јавља често. Љубављу којом волиш у другом претка и потомка, оца и сина, све што си могао а ниси постао и све што си био и што јеси. Моја је љубав парадирала, носила све пред собом, брисала све из моје свести. Кретала сам се као у коми, мртва за свет око мене, јер ништа није постојало сем те силе која је однекуд из мене извирала и мењала боју и укус снова о стварности. Да је олуја у мени потрајала дуже, тешко бих се могла скрпити. На крају сам осећала да је у мени све поломљено.

Ахир је волео Наду. Одлазио јој је с француском беретком, накривљеном на страну, а враћао се нама, да причамо. Ми смо га жељно и нестрпљиво чекали, без њега није могло ништа да почне, да буде, да се заврши. Нада је била црна, висока, са очима уплашеним као у коала медведића, што умиру од страха и зато падају с дрвећа. Седела је необично припијена уз Ахира и само су јој очи лутале као да очекује напад однекуда. Студирала је књижевност и писала песме које је само он смео да чита.

Седимо у изби, од стаје нас дели ходник. Дошли су Ахирови пријатељи из Новог Сада. Певају уз гитару, читамо Ахирове песме и смејемо се ко зна чему. Онда нас мој муж пронађе и каже - идемо. Идемо, кажем, знам да је немоћан, љубоморан, и да му не требам ни за шта, али идемо. Ахир се љутио на ту посесивност и злобу, а ја не јер ми тиме ништа није ускратио шгги ме осиромашио. Једном је у очајању испричао моју интимну причу и то ме је пренеразило. Шта је све човек у стању да уради!

Њих двојица су проводили време заједно и једном су ме потражили у школи у Центру. После су ми причали да им је један ученик кога сам избацила са часа, рекао да ме ђаци зову метла. Због фризуре. Муж је ћутао, Ахир је мог ученика мало продрмусао и ударио му чвргу. Није ме зачудила реакција ни једног ни другог.

Петком, по подне сам одлазила својој кући да видим ћерку. Имала је непуне две године када сам отишла у Модричи да радим. Неколико дана пред полазак осећала сам се тако као да је видим последњи пут. Сваки тренутак сам користила као да га више неће

бити. Желела сам да памти најбољи део мене. Отишла сам последњим возом за Босну и сећам се ћерке као беле птице на балкону. Моја мама ју је подигла на балконски гелендер и она ми је махала, изгледајући у мраку у белом сасвим нестварна.

Доводила сам је касније у Босну, на три дана али не знам које је било веће мучење за мене - кад је ту или кад није! Док сам у школи нема ко да је чува. Отац је одведе код тетке, тамо су деца злочеста према њој, а нема ко да је брани. Онда је доведе у кафић где ради, па се с њом играју као са ничијим кучетом. Зато ми она каже да јој је лепше код баке. У кући нема ништа за јело па свако јутро иде са татом код друге тетке по једно пржено јаје. Понекад је води на ћевапе које она не воли, или код Вање која је Сремица и кува као њена бака. Једе тек кад се вратим из школе. Зато једва чекам петак да је вратим мојој мами тамо бар има шта да једе. Лакше ми је било да патим без ње него због ње!

Када сам је, после две недеље опет довела ништа није било како сам желела. Викала сам на њу, ћушкала је, терала да спава у ограђеном креветцу. Она је вриштала док прегледам писмене задатке. Мучила сам и њу и себе и препустала бригу мужу. Ипак волела сам да је ту - давала ми је снагу која ми је измицала.Тог петка пешачиле смо цетрдесет минута покушавајући да стигнемо на воз у Модричи. Идемо кући! Нико не стаје! Била сам очајна што морам да се вратим назад. Нервозна и уплашена. Онда је она рекла: сад ће воз доћи, јел знаш, сад ће доћи! Бог зна одакле јој то! Насмејала сам се и разведрила. Неко је стао и ми смо стигле на време. Тако смо замениле улоге. Уместо да ја њој будем ослонац и утеха, постала је то она мени! Често сам се тада у возу за Београд сећала мужа. Како је остао сам. Како јадно изгледа док одлазимо. Како ме ничим није могао задржати крај себе. А ја сам са собом одводила и њу!

Ти дани...Ти дани су били дивни и тужни! Упознала сам добре, племените и паметне људе, који су ми оставили у аманет да их свугде са собом носим. Један млад човек покренуо је санте емоција које су ломиле све пред собом. Била сам усамљена поред мужа и тужна због сталних мимоилажења са њим. Тих дана била сам гладна а задовољна, измучена а весела, удаљена од детета а ипак срећна, без новца а поносна што сам део колектива у центру у Модричи. Стално на путу - у возу - као да некуд бежим, а никад ближа себи. Ти дивни тужни дани у којима сам живела у миру са собом, прихватајући себе каква јесам.

Петак је био дан за одласке - повратке кући, а среда дан за доласке - повратке његовој кући. Са станице три километра право у поља до Центра, стижем на час у одељење професора Саве Јеремића.

Саво Јеремић, како колега Шефкија каже аристократски префињен, повучен и тих, на посебан начин узурпирао ми је свест. Он је живео изнутра прави, испуњени живот којега ништа није могло да окрњи. Кретао се одмерено и мирно, без икакве жеље да остави утисак. Све што га је окруживало а није имало нешто суштинско у себи није га се тицало. Био је пажљив слушалац и вредан саговорник. Узнемиравао је својом ширином и толеранцијом. Ако касним са воза на час, он каже универзитетских четврт сата. Ако одлазимо у поља да говоримо о књижевности, он каже као у перипатејону. Ако каснимо на час то је зато што је он заподенуо разговор о традиционалној школи - школи готована. "Циљ, образовања и васпитања, дакле не смије бити овладавање мноштвом чињеница, података и појединости, нити уопштено усвајање одређене количине посебних знања и увјежбавање памћења, него развијанје културе мишљења, развијање моћи просуђивања и закључивања." На великом одмору радо је прихватао теме о људској природи, релативности свега, етици, естетици. То су били мали кружооци у зборници, никоме се није журило на час јер још само ово да дода. Сама појава Саве Јеремића одавала је нешто блиско, отворено и јасно, мамећи да јој се приближиш и предаш.

За мог ментора и колегу професора Шефкију, Савиног опонента и антипода, везивало ме је више од менторства. Темпрераментан и бритак са дозом фине ироније, спреман да прво себе разголити личио ми је на Андрићевог Ђерзелеза и Бодлеровог Албатроса. Величанствен у лету, изгубљен у маси. Тако је почело моје поистовећивање са њим које се настављало кроз Бахову музику, обожавање књига, омађијаност лепим. Шефкији сам пришла једноставно, сама и застала задивљена оним што сам спознавала. Тако сам себи препречила пут, до Шефкије, мислећи да нећу имати снаге да га пређем.

Некако у то време неко ме је оклеветао и набедио код директора центра Тадије за национализам. У Босни је он увек у моди. Касније сам сазнала да су Шефкија и Тадија све одбацили од мене као измишљотине злобника. Није ни чудо. Пореклом Српкиња удала сам се за Хрвата и са њим имала дете. А, дружила сам се највише са Муслиманима. Где је ту национализам? А није чудо зашто баш њих двојица. Били су ожењени поповим ћеркама, рођеним сестрама!

У Центру о мени нису знали ништа. Ни зашто то петком одлазим, ни коме у Београд. Одакле се средом појављујем мокра од кише и неприкладно обучена јер је тамо изгледа сијало сунце. Пред нову годину су сазнали да имам дете, због пакетића; а за мужа су кад ме је тражио са Ахиром мислили да ми је брат.

У пролеће је све изгледало лакше. Стопом сам ишла кући, ћерка је све чешће била са нама и било нам је добро јер се у мој живот и ту умешао Ахир. Научио ју је да у кафићу свима које види каже: њупаџија гладан и за то добије порцију шлага. Водио ју је мајци на ручак или сестрама у пиљарницу, а оне су је свугде водиле са собом, чувале и храниле кад ја нисам ту. Као дресирано сироче. Али добро је било и тако. Бринуо се за туђе дете, помажући ми прећутно и не тражећи ништа. Зато је ћерка остајала са нама и само понекад ишла код баке.

У то време нешто се дешавало са њим и са Надом. Он је полагао испите у Новом Саду, а Нада се удаљавала од њега. Имао је проблема са млађим братом и због очеве болести на њега је пао терет око пиљарнице. Нада је отишла у Швајцарску и он је патио, а ја нисам знала како да му помогнем. Говорила сам да ће све бити добро, а он је додавао: нема више ништа од тога! За мене је он увек био ту а сада сам схватала колико ја за њега иако сам ту, не значим олакшање. У свему што му се догађало био је потпуно усамљен. Брат је учествовао у некој крађи, отац је умро, сестре је требало добро удати и бринути о мајци. И даље смо били заједно, али сам ја упознала и друге са којима сам понекада проводила време. Мој муж је упознао екстравагантног момка због кога сам помислила, повезујући и друге ликове, да тако мало знам онога за кога сам се удала. Ахир ме је у шали питао, што ме нема, куд одлазим и кад ћемо поново да родимо нешто? Написао је једну поему са фантастичним садржајем чије сам делове прочитала, и причали смо о њој. Чини ми се да је мислио тада да би ме неко други могао придобити и одвући од њега, да бих га лако могла напустити и заборавити. Нисам се трудила да му објасним да је оно што ми се догодило било једном за свагда и да ништа не би могло променити, умањити или избрисати то осећање. То свакидашње обично што се зове љубав. Рекла сам му то трећега дана познанства кад ме је око три по поноћи испратио прекопута своје куће до мужевљеве. Неколико месеци касније враћали смо се возом, он из Новога Сада ја из Београда када ме је питао - волиш ли ме још онако свакидашње. Осмехнула сам се меланхолично и рекла да ћу га увек тако волети.

Као што ћу волети Мату Андријанића, који је за мене рекао да сам пенетративна. И возио колима моје маме њу и мене до своје баке да нам покаже своју собу. Та соба - чардак ни на небу ни на земљи, коју је сатворио својим рукама од прве цигле до последњег детаља у њој била је узрок свађа са млађим братом. Мато је добио сина са малолетном својом ученицом, порушио собу кад је бака умрла, да не остане брату и са сином и малолетном ученицом отишао преко. Мато је имао крупне тужне очи, дивовски раст и нихилистички однос према свету. Већ тада растужен због подела међу људима у Босни и уопште, разочаран у брата тежио је неком другом и другачијем свету.

У јуну сам тражила превоз за ствари до Земуна. Ахир ме је питао као да жели да се увери: је л ти стварно одлазиш? Рекла сам - да, не помишљајући да би другачије могло бити.

Нисмо се видели последњих дана. Знам да се нисмо ни поздравили нити било шта рекли једно другом и знам да ће однос међу нама увек трајати ма где били, као што знам да ћу с времена на време опет процветати као када сам процветала са Ахиром.

Обична прича

Срне на Вучјаку. Изненађене и радознале застале су. Оне и ми! Снег, све је

завејано,пахуље као парчићи крпа. Гледамо се.

            Сви одоше, ја још гледам за срнама кад су се већ и оне удаљиле.

            Волео је "Бијело дугме",тешке цигаре и тихе страсти. Прошао је поред мене а да га нисам успела ухватити ни за крајичак душе. Са њим сам силазила до дна свога бића и гадила се себе кривећи га за оно што видим и осећам. Сад знам да је и то добро. Боље него да сам бежала одбијајући да сазнам какав све човек може бити сам и поред другог човека. А свакакав може бити - и себи стран и туђ.

И опет Вучјак. На комшијском бициклу труцкам се истим пределима, тражећи га. Често се заустављам, а мислим како ће изгледати кад ме види? Знам да ће се правити као да је нормално што сам ту, а у њему не знам шта се збива. Никада нисам била сигурна шта је стварно мислио, желео, осећао, волео. И данас када га више нема, нисам у стању да о њему мислим нешто сасвим одређено.

Волео је мајку. Како ју је то волео!? Богу хвала што она није у љубав његову сумњала овако као ја! Волео је и нашу ћерку а за свога живота није јој се ни једном јавио, бар да види како јој отац изгледа! Волео је и мене. А ја сам се у тој љубави гушила.

Упознали смо се у септембру, али сам га запазила тек после оне ноћи на Вучјаку. Била сам сама, беспомоћна и уплашена догађајем са Нуријом у кућици и једино сам се њега сетила. Сутрадан сам пртила снег у улици у коју је скретао са чаршије, али да није било његове сестре никада га не бих пронашла. Желела сам да ми помогне, хтела сам да верујем да може, и тешко сам прихватала да то није тако. Кућа у којој је живео изгледала је скромно, скоро сиромашно. За мене необично, али за човека његовог темперамента, воље и снаге, увидела сам касније, сасвим нормално. Предсобље хладно. Зелено. На поду крпаре, мало огледало на стубу и велика тустика у цвату. Тај трачак живота дуго је лебдео у мојој свести. Видело се да су збуњени што сам ту. На кревету, у десном углу собе, одмах испод прозора који гледа на улицу седи бака - његова мати. Родила га је у педесет другој години живота. Испред ње на шамлици, крај мајчиних ногу је дебељушкаста жена - најмлађа од три старије ћерке. Близу шездесете. Неудата. Мало даље на другој шамлици, подбуо од спавања, седи он збуњен толико да је и мене збунио. Остављам капут на чивилук иза врата, нуде ме кафом, не одбијам мада је не волим.

Причали смо мало, отишли на пиће, попили толико коњака да нам је наплаћено дупло - али ми смо се свему само смејали! Не сећам се тог разговора али се сећам једног додира. Подигао је кажипрст у висину наших очију. То ме је подсетило на Микелавфелово "Стварање света". И као што је Јахве удахнуо живот Адаму тако сам и ја желела да имам животворно искуство, заборављајући да су божанске природе ретке. Али ја сам све доживљаје бојила како ми је одговарало, замагљујући их, при том.

Сећам се да је у првим сусретима био тајанствен и да ме је тиме привлачио, данас знам да је та тајанственост из првих дана остала међу нама као сена која нас вечно раздваја. За мене је он био и остао тајна. Сазнала сам за један његов сан из детињства. Једну неостварену  жељу, можда ни то није било тако како сам чула. Годинама смо долазили у једну собу, свађали се око његова слабости, воље, смрдљивих ногу, цигара, моје потребе за променама, кретањем и болесне педантерије.

????????????????????????????????????????????????????????????

Месецима ми није дозволио да видим његову собу – била је прљава очекивала сам ...... Очекивала сам... намештен ко зна од кад, у њему некакве старе новине, чарапе, непотребне стварчице. Ја то нисам могла да разумем. Како сам са годинама почела сумњати у своју толеранцију, отишла сам у другу крајност. И то ме је плашило. За све сам била слепа и глува налазећи оправдања у која ни сама нисам веровала. Тако сам радила против себе.

Ја нисам могла да разумем зашто сам се удала за њега.

Ништа поуздано нисам знала о његовом унутарњем животу. Живео је веома скромно, латентно, без већих покрета и без жеље за њима. Могла сам само претпоставити да је имао неки други, мени скривен и непознат свет. Први пут када је тај свет изашао пред мене били смо годину дана заједно. Био је у својој омиљеној пози: - цигара, кафа, благо изваљен на кревет - када је почео да плаче.

Тај плач био је за мене страшнији од најстрашније море. Како је, зашто и када почео плакати - не знам. Знам само да сам видела сузе које је више гутао него брисао и да се ништа није чуло. Плакао је као риба, немо. Хтела сам да разговарамо. Одбио је. Успела сам да сазнам да је због маме. Жао ми је ње, рекао је. Поверовала сам, не желећи да будем проницљива. Зашто би здрав, млад човек, недавно ожењен женом коју воли... Тада сам тако мало знала о срећи, својој и других људи!

У последње време плакао је све чешће и волео је да ме пита - јесам ли кад осећала да ми сузе пуне уши? Мој однос према његовим сузама полако се мењао. Као што се човек на све навикне тако сам се и ја на те сузе навикла и више ништа нисам осећала нити сам покушавала да проникнем одакле оне. У нашим, проређеним последњим сусретима не би ништа говорио, само би плакао и додиривао ми - истим оним кажипрстом из Стварања - образ или руке, благо. Изгледало је као да сам само ја хтела растанак, гурајући га од себе. У ствари, нисам имала избора. Била сам одавно одбачена и одгурнута. Све је предамном било затворено. Сви путеви пусти. Он је био далеко и ја нисам знала где да га тражим! Шта сам друго могла него да и ја одем?

Ко зна када је од мене отишао? А ко зна да ли је икада и био са мном? Трагали смо за истим, ипак нисмо били срећни. Све је почињало и завршавало се унутра у њему, и мени није остајала ни гримаса од тих доживљаја. Ја сам све држала као на длану и то га је гушило. Свако споразумевање међу нама било је отежано и ми смо се пролазили не дотичући се.

Очекивала сам од њега оно што није било за очекивати! Унела сам у наш живот мој двојаки однос према мајци. Често сам била незадовољна и несрећна због тога и желела сам да ми он помогне. Он је, с правом остављао то мени и њој па сам га оптуживала да ме враћа у чељусти из којих желим да побегнем. Тражила сам његово присуство и заштиту оптужујући га да бежи од тога. Само ми је једном, затекавши ме уплакану због свађе са њом, обећао да ћемо се одселити, али ништа од тога није било. После сам му пребацила да је хтео да ме умири и одгоди ствар. Лакше му је било да чини ситне ствари, него нешто суштинско. Доносио ми је узорке цвећа, куповао собно биље и књиге, за моје паре, крао из паркова сезонско растиње; али није могао да натера себе да зарађује за свој и наш живот. Често је био у прилици да се запосли, али је дубоко у себи презирао сваки облик рада, сматрајући да рад није отмен! Издржао би на послу неколико дана, па би узео боловање или закаснио или просто више не би одлазио тамо. Ја сам радила али сам престала кад ми се мама пожалила да јој је тешко што рано устајем а он спава све док се ја не вратим са посла и ту је таман пред ручак!

Она нас је издржавала, зато сам потајно, с тугом, маштала о неком другом животу. Због нерада, његове затворености и односа према животу није се слагао са мојима. Истина ја не бих ни толико на његовом месту, али ја не бих ни хтела да живим у кући његове мајке! Он се плашио осамостаљивања а ја сам га због тога презирала. Кретао се по нашој кући као савршени странац, седао за сто свестан да ништа за тим истим столом није сам зарадио, легао у кревет први и устајао задњи бежећи од стварности и себе. Узалуд сам се надала да ће се нешто променити. Осећала сам да сам му све даља, настојећи да будем ближа. Ја сам желела да живимо код мојих и зато сам се осећала одговорном и кривом за све што се догађало. Лако је препустио да будем одговорна и за њега стављајући се под моју заштиту. Моја мати је неколико пута говорила са њим, он би је саслушао не рекавши ништа, отишао у собу, запалио цигарету и листао дневну штампу, оптужујући је за душебрижништво. Прве несугласице међу њима биле су ми теже од његових и мојих свађа. Седела сам сатима немоћна да било шта учиним. На крају би он попуштао, урлајући у себи: притамо. Ја сам радила али сам престала кад ми се мама пожалила да јој је тешко што рано устајем а он спава све док се ја не вратим са посла и ту је таман пред ручак!

Она нас је издржавала, зато сам потајно, с тугом, маштала о неком другом животу. Због нерада, његове затворености и односа према животу није се слагао са мојима. Истина ја не бих ни толико на његовом месту, али ја не бих ни хтела да живим у кући његове мајке! Он се плашио осамостаљивања а ја сам га због тога презирала. Кретао се по нашој кући као савршени странац, седао за сто свестан да ништа за тим истим столом није сам зарадио, легао у кревет први и устајао задњи бежећи од стварности и себе. Узалуд сам се надала да ће се нешто променити. Осећала сам да сам му све даља, настојећи да будем ближа. Ја сам желела да живимо код мојих и зато сам се осећала одговорном и кривом за све што се догађало. Лако је препустио да будем одговорна и за њега стављајући се под моју заштиту. Моја мати је неколико пута говорила са њим, он би је саслушао не рекавши ништа, отишао у собу, запалио цигарету и листао дневну штампу, оптужујући је за душебрижништво. Прве несугласице мејђу њима биле су ми теже од његових и мојих свађа. Седела сам сатима немоћна да било шта учиним. На крају би он попуштао, урлајући у себи: пристао сам бићу све што хоћеш! Ја сам се надала да неће попустити, да ћемо отићи и живети сами, али је било лакше живети тако и покоравати се. Говорио је да све чини због мене, а сад знам да је пред собом био беспомоћан да ишта измени.

Немоћан да ишта мења, као и онда кад ми се у лице смејао видевши страх у мојим очима. После претње и покушаја да ме баци у Босну, прошло је два месеца. Дошао је за Нову годину, али је као и увек, нисмо заједно дочекали. Он би обично отишао раније да спава, а ја бих тачно у поноћ - кад сви заборављају све, опраштају, љубе се, желе срећу - ја бих дошла у собу и гледајући га како спава, немоћна плакала. Можда и није спавао, можда се само правио. Волео је да ме мучи и кињи показујући своју велику слабост. Те Нове године није одлучио да се опије али је попио довољно да каже шта га боли. Дуго је и неразумљиво говорио, у последње време ми је било отужно да га пратим, а и била сам узнемирена његовим бесом. Никада нисам била сигурна где би се у том бесу могао зауставити? Безнадно, толико да ми се и сад учини да ме однекуд вреба, уплашила сам се, када је већ пијан устао, пришао кревету, клекао ми на прса и затегнувши прекривач преко мог врата, гушећи се у сузама рекао: немој да се љутиш на мене кад те будем убио. Ничега се не сећам од тада до тренутка када сам изјурила из собе чувши за собом његов циничан смех. До зоре је расправљао са мамом, у чији сам кревет побегла и заспала иза њених леђа заштићена и бежећи од стварности. Ни ту Нову годину нисмо дочекали скупа.

А ни прву. На самом почетку нашега познанства, хтела сам да будемо заједно, а он се изговарао да ће радити као ноћни чувар тих вечери. Отишла сам кући и тамо чекала Нову годину, жалећи што нисмо заједно. Он није добио посао, седео је кући са мајком и ко зна за чим је жалио? Ја сам тај догађај памтила по нечему другом. Због растанка на станици у Славонском броду и једног израза лица који је живео у мени дуго. И све док је тај израз живео мене је нешто, чврстим, невидљивим нитима везивало за њега. Дошао је са мном на станицу и баш кад је воз кренуо није могао да ме види од неких војника и силне гужве, а ја сам видела њега и видела сам како ме погледом тражи. Очајан што ме нема! Онда, изненада - срећа! Кад ме је угледао био је радостан као дете. И необично леп и мио тада! То осећање које га је покретало и учинило да тако изгледа - волела сам га тада! Подигао је високо руку у знак поздрава, и то је последње што сам видела, а израз лица био је јачи од свега ружног што сам касније са њим доживела. Упорно сам веровала да све што ради покреће неко друго, племенито, искрено осећање које га је покретало и онда на станици.

Изгледали смо срећни и мислили смо да се волимо првих неколико месеци заједничког живота. После смо се венчали, дошли код мојих и постали свесни нашег незадовољства. Два пута ми је био толико стран и далек да сам пожелела да га не видим више, али нисам послушала себе и зато сам прошла ово да се још пуно пута уверим да сам први пут била у праву.

Неколико пута пред растанак успевали смо, на кратко, да повратимо сјај тих првих дана. Чували смо дубоко у нама, најбоље тренутке и доводили их у стварност са пуно обазривости.

Соба 407. Хотел "Метропол". Црвени тарџик са циметом. Баш-Чаршија.

Сада ми прича да је био у Сарајеву са Соњом. Каже, секс са Соњом је добар! Шта је то добар секс - шта то значи? Буним се. Не знам ништа о бившем мужу! Док прича о другој жени сазнајем оно што мени није хтео да каже.

- Добар Ана! Сања је задовољна.

- Ја сам била незадовољна?

И онда када сам веровала да ћу успети и пустити га да ми се приближи, да ме освоји сасвим; када сам била упорна до обамрлости - била сам незадовољна.

- Ми стварно никада нисмо били блиски ни искрени једно према другом! Ти си увек био тако затворен у себе, а ја као на длану.

Толико тога сам доживела као да је уперено против мене. Када сам ишла да се породим, рекао је да му се спава и окренуо се на другу страну. Стварно је заспао а ја сам замолила се са мамом одвезла у породилиште. Кад смо дете и ја излазили из болнице, тог дана је отишао мајци у Босну. Кад је одлазио за викенд или на месец дана, бежао је од мене. Кад је хтео да ме баци са моста, хтео је да ме ослободи! Ипак, волела сам у њему, само мени видљиве, скривене детаље који су га чинили племенитим и лепим у мојим очима.

Имао је леп рукопис. Мала, суптилна слова, као слаткиши. Прво је написао бергмановски дијалог, психолошки истанчан са мало речи, погађајући суштину јунакових бића и стања. Рекла сам му то. Није ми веровао. После је у време, тромесечне кризе, када је живео сам у кући у Босни - јео шећер, пио воду, лежао умотан у ћебади; опет писао али згуснутије, без психолошке прецизности и јасноће мисли. Последње што имам је овај лирски запис:

"Напиши ми једну пјесму,

пријатељу мој,

само ми немој писати пјесму

како неки људи

човјечанство воле

а на своје ближње

мрзе их и хуле!

Напиши ми једну пјесму,

најљепшу до сада,

како се људске руке

и људска срца срећу!

Тако бих волио

друже мој,

да се сјетити
можеш
Гардоша
Широке стазе
Острва
Спруда
Корзоа
гдје шетали смо
толико пута тада.
Сјети се

скелеџије
Шарана
гдје смо
само по пиће пили
јер сиромашни смо били,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 али наша
младост, љубав
 разбила се није.

Сјети се
урезаних имена
и срца
на старој клупи
Градскога парка!

Сјети се
Венеције
бубњаре старе
гдје смо се
гријали без и једне паре.

Гдје смо
само по једну чашу
пили
ал наша младост
љубав
никада разбила се
није!

Дунав
је донио нове воде
своје
на кули
Сибињанин Јанка
нове
заставе стоје!
Не заборави
друже мој
пријатеље своје!

Сви смо
одрасли
у велике и мале
људе
ал нека у нама
наша младост
вечнобуде!"

Годину дана пре ћеркиног рођења ја сам желела да се растанемо. Патила сам и била усамљенија него пре. Он је на растанак пристајао настављајући да се креће познатим собама, патећи дубље и више од мене. Онда је рекао да не жели дете - није спреман за то! Нисам марила за његову неспремност. Преузимање одговорности било је већ разрађено код нас, и ја сам пристала да још једном будем одговорна. Данас увиђам, гледајући ћерку како расте без оца, да нисам знала да ће толико болети.

Први пут сам преузела одговорност када сам га потражила. Изгледало је оригинално, допало му се и брзо је схватио да иза тога може да се заклони. Тако ми је допустио да се бринем о нама - набављала сам храну, радила, нашла стан, предложила да се венчамо, довела га у своју кућу, одлучила да имамо дете. Он је само требало да каже: није право време за то, и тиме би све дошло на своје место. Он није био одговоран и није морао да брине да ствар успе, уосталом ако и не успе - он то није ни желео! Само понекада ја сам се заборављала и пуштала га да одлучује. Увек је желео да прода очеву кућу и то је учинио годину дана после мајчине смрти. Неколико месеци касније остао је и без тих пара и живео као лучки радник у Задру, спавајући у прихватилишту за бескућнике.

Тих дана сећала сам се Фазанерије. Били смо већ неповратно далеко једно од другог, али се тај догађај убраја у ретке тренутке узлета наших душа. Дискретно нам доносе послужење, специјалитете куће - чорба и паприкаш од фазана. Трпезарија тек реновиране ловачке куће, са једним застакљеним зидом који гледа у башту са боровима под снегом; великим камином у коме тиња пањ; високим стропом у ламперији и гредама

 – та трпезарија, наша је поподне. Седимо у кожним гарнитурама за одмор. Ја сам срећна и лепа, јер хоћу да мислим: да је све то наше. Саградио је то за нас зато што ме воли и видим, гледа ме као - да ме воли! Топло ми је од његовог погледа, пружам му руке, и он је срећан због себе, због мене, љуби ме. Збуњена сам што не осећам нешто што бих желела! Нешто што ми недостаје, а не знам шта? Ћерка је љубоморна, па ме гура и тера га да је љуби. То нас забавља, онда љути, на крају попуштам и уступам јој место! Опуштен је. Користим прилику да ми исприча нешто о себи. Напољу пада снег у трпезарији у камину тиња велики пањ, он се сећа олује из детињства.

Живели су у старој кући са великим собама у којима се често губио. Он и отац спавали су у једној а мајка у другој соби.

- Зашто спавају одвојени - питам?

- Не знам, можда зато што су ме касно добили. Мама је имала преко педесет година и кад је стомак почео да расте рекла је да је тумор. А кад сам се родио, моја најстарија сестра родила је ћерку, па се шалила са мамом:

драго моје, твој тумор закмеча!

Олуја је почела изненада и отац је једва успео да се склони у кућу. Онда је ветар отворио жалузине па и прозоре. Отац је покушао да их затвори, али од налета ветра није могао. Он га се сећа тако разапетог у прозору, мокрог, погнуте главе, док га ветар и киша шибају.

Десетак година касније отац је умро од рака.

Он је напустио школу. Да ли се тада нешто у њему преломило или много раније, ко зна?

Можда је то били још онда кад су га дали стрицу. Отац је био богат, могао га је школовати.

- Не знам зашто ме је мама дала код стрица и стрине да завршим основну школу! Сећам се, кад су ме довели стрицу у Илок. Побегао сам под стару шиваћу машину, и ту остао цео дан, плачући. Морали су да је помере да би ме извукли!

После очеве смрти вратио се мајци и остао с њом све док се није оженио, а онда је он напустио њу. Никада јој није опростио што га је дала стрицу. Иако су га посећивали, патио је и чето плакао под неком шиваћом машином.

И моји родитељи су били емотивно мртви. Било ми је дванаест година када су се растали. Њему је, некако у то време умро отац. У мојој породици је била надмоћна мајка која нажалост никада није заволела оца. Ја сам ликом подсећала на њега и ко зна колико пута сам чула да ме мама ословљава његовим именом и виче: мрзим те! Моје су је уплакане детиње очи гледале ништа не схватајући, а све се у мени бунило - зашто ме мама не воли?!

Њега су одгурнули, а мене нису волели! Ми смо наставили да будемо једно другоме оно чему су нас научили. Он се мноме оженио и одгурнуо ме, ја се за њега удала и нисам га заволела. Онда се родило дете, које је он напустио као што су њега; а ја данас ћерки, кад у њој препознам њега говорим: мрзим те, исти си отац, заборављајући да гледам детету у очи и себи - детету у очи!

Како смо се нас двоје пронашли и одлучили да живимо заједно све ми је јасније. Та магловита привлачност имала је јака упоришта у нама. Обоје смо бежали од стварности. Његов свет постојао је негде другде, у додири са мојим био је то судар двају изгубљених светова. Осећала сам да се давим и да ћу потонути. У потрази за љубављу и срећом наишла сам на очај и пребацивање. Наш однос постао је поприште. Он је мислио да ме не може достићи не схватајући да сам исто толико несрећна колико и он. Са перфидношћу, својственом само истанчаном духу, систематски и са невероватном прецизношћу ускратио ми је све што сам желела. Истовремено је хтео да ме се ослободи и да ме задржи! То је за обоје било мучење. Да ме се ослободи није могао, не зато што ме је волео, него зато што је био немоћан и слаб, да ме задржи, ни то није могао, зато што је дубоко у себи осећао нетрпељивост, презир и мржњу према свему што сам у ствари била! Изгледала сам самоуверено, а била сам несигурна и бојажљива. Били су ми потребни љубав и нежност које нисам умела да пружим, често их грубо одгурнувши од себе. Говорила сам да сам самостална а била сам везана за мајку. Тражила сам сапутника и саговорника а стварно никога нисам прихватала. Захтевала сам од других да буду поред мене, а ја сам их напуштала. Била сам и ја, као моји родитељи, емотивно мртва!

Из мог дневника

17. фебруар, 9 сати увече, 1984.

Нисам размишљала о његовом одласку, али кад сам стигла у собу и нашла папирић, морала сам да побегнем напоље. Као што је често било да га не разуме тако је и сада. Прочитала сам поруку и учинило ми се да је рука коју тражи да му пружим, рука која значи нови живот за нас. И била сам спремна да му је пружим. Када сам други пут прочитала та рука је она која треба да прекине све! Да прекинем нисам могла а да идем даље нисам умела. Шта нам је недостајало да будемо срећни, не знам? Соба је била мирна да ми се учинила мртвом. Погледала сам у књиге да видим да ли је нешто понео. Све је било ту. Вратиће се!

5. март

Отишао је опет. Нисам хтела да га пољубим, нисам хтела да га пустим да оде. Спаваћу код маме због "Борџије", спаваћу код маме зато што је у нашој соби све тако прано. Мислим да растанак не треба да буде почетак. Плаши ме оно што се догоди између два виђења... Сузе ми полазе из стомака, нема их у очима, губе се негде... тешко ми је.

6. септембар

Отишао је по ко зна који пут. И опет ће доћи. Доласци су све ређи и безначајнији за наш заједнички живот.

Читам његове цедуљице и обузима ме осећање као за драгим покојником. Волела бих да му напишем нешто.

12. соптембар

Дошао је око подне. Била сам равнодушна а после ми је било драго што га видим. Ћерка се изненадила као да види ретку звер. Загледала га је али није прилазила и није се обрадовала као раније. Као да га је заборавила. Ја сам се кретала као у бунилу, а он је био добро расположен. Када се поздравио са мамом, рекла му је: безобразан си, шта ти та одлажења и изненадна долажења значе? Поцрвенео је и истопио се. Видела сам да му је тешко. Позвала сам га у собу да разговарамо, рекла му да се радујем што га видим да га још волим. Није ме слушао. Почео је да говори како ће се запослити и како ћемо живети заједно. Ћерка му и даље не прилази. Причала сам о њој а он је плакао. Нечујно као да је све покушавао да прогута и сузе и бол. Морала сам да изађем. Мама ме је гњавила питањима, није ми било до ње и нисам знала куд ћу са собом. Дошао је за мном да ми каже да иде.

- Куда - питам?

- Кући. Ништа ми се не свиђа овде. Видиш и сама како сте ме дочекале!

- Нас две смо те дочекале најбоље што смо умеле.

Није слушао. Мислио је само на оно што му је рекла моја мама. Нас две биле смо у сенци.

27. август,1985.

Ту је. Вређамо се и он обећава да ће сутра отићи. Питам се како се уопште налазимо. Овога пута ја сам отишла њему у Босну. Кад је требало да се вратим стајали смо на станици и плакали а онда одлучили да заједно пођемо код мојих. Опет смо правили планове о животу утроје и били сретни у сновима.

15.октобар

Јуче је ћерка напунила три године. није се јавио, мада смо га чекале. Не знам шта она мисли, ни шта осећа. Често га помиње отвара врата и виче: ћаћоска! Измишља приче о њему, али ме не пита где је, ни кад ће доћи. Он за све то не зна.

17.октобар

Немирна сам. Очекујем да ме се неко сети, да ме потражи и нађе. Нико се не јавља, једино ме он зове, али ми то ништа не значи. Каже да му је тешко. Пита да ли се виђам са другим мушкарцима. Тражи да га назовем вечерас, ако хоћу. А ја сам тако усамљена! И жељна пољубаца! Нико се не јавља!

30.октобар

Већ три дана је овде. Дошао је да ми каже да ме воли. Не треба да се растанемо. Планови. Кажем му да је као Феникс који се рађа из свог пепела. А ништа му не верујем! Донео је своје приче. Једна је одлична, "Ноћ". Ћерка је тако срећна што га види да каже да ће оставити и мене и баку и отићи с њим. Надам се да не мисли озбиљно.

20. новембар

Сањала сам његову мајку, кренула у Босну и на пола пута сазнала да је продао кућу. Одгодили смо развод знајући да ћемо и то једном морати обавити.

Десетак дана пре тога сањала сам да му је мајка умрла. Он је сам носи на једноставном одру, ја идем поред и не помажем му.

Када ми је јавио да је продао кућу, узнемирила сам се. Нестрпљиво сам га чекала, а кад је дошао отишли смо у Сарајево. Чудан мир је владао тада међу нама. Држали смо се за руке, ишли загрљени без речи и уживали у том необичном заједништву.

20. децембар.

Отишао је да погледа једну камену кућу на Суску. Нови почетак. Све је било узалуд!

18. јануар

Обузима ме неодређено осећање које ми је познато. Он, бежи. Узнемирена сам јер ме поражава неуспех и промашеност. Кад је ту страшно се свађамо. Ни једну лепу реч, ни додир немамо. Плачем. Тешко ми је. Плакао је и он, писао у свој дневник. Свако у свом свету. Обоје патимо не марећи за другог. Отишао је.

Од ноћи уочи Нове године почиње да ме плаши. Често ми говори да ће ме убити. Први пут ме је тако уплашио кад је хтео да ме ваци у реку Босну. Неколико сати касније молио ме је да одем и да се никад више не вратим.

25. јануар

Заједно смо, на моје наваљивање као и онда када смо се венчали, отишли да поднесемо захтев за развод. Како и шта даље, не знам! Каже да мора пронаћи неко место на које ће ме одвести далеко од династије Збутега. Отишао је. Јавио се ко зна одакле и дошао. Онда пролазимо кроз чудне доживљаје. Тражимо се и не налазимо. Пратим га на станицу. На клупи пред Економским плаче, тражи да га милујем по лицу и каже да му је тешко. Отпутовао је. Још сам седела и писала када је звонио на вратима. Дошао је, да нас види.

7. март, 1986.

Били смо у Солуну. У повратку гледамо плац у Херцег-Новом.

Добро је. Сад могу на миру да седим и пишем. Отишао је из мојих прича, мојих мисли, моје главе.

12.април

 Осећам, све ме више гуши!

19. септембар

Када ме је напао у кухињи, прво што сам угледала била је сатарица. Никада то већ одавно знам, никада више ништа са њим!

23. септембар

Разговарали смо око пола сата. Молио ме је да живимо заједно и плакао. Никад, никад више!

19.октобар

Разводимо се. Каже да целу ноћ није могао да заспи а сад му се руке зноје. Прича. Не слушам га. Аутобус је каснио, не стижем на време. Чека ме, смеши се а знам да би плакао, и каже: знао сам да ћеш доћи. Обављамо то брзо. До станице ћутимо. Одлазимо на супротне стране.

Два сата касније, звони на вратима моје куће, седа на степенице и каже: готово је! Плачемо обоје.

* * *

*

Пронашла сам белешке!

Из његовог дневника

30. јануар,1984.

Остати овдје није могуће. Студен, погибељ и свако зло. Кренути, дакле, ваља, чим прије. Одмах. Тек - зна ли се камо? Има ли наде за нас?... Отишао сам на гробље.

31.јануар

Ткај и плачи. Гледај, како се комично чавкина глава помаља. Пола ужаса је у чињеници да нас у наше вријеме брзина растанка спасава.

Окружи се пријатељима, збиј се на топлом месту. У ствари заједно се скривамо!

16. фебруар, 15. сати

Једина ствар коју бих ти желио написати, а тиме и завршити овај рукопис, јесте - да прегризеш омчу која ме стеже, коју ја не могу да дохватим. Чини ми се да сам посустао. Заморио сам се бесконачним тражењем истинскога добра. Пружи ми руку!

26. јуни

Ја сам болестан од меланхолије. Знакови: претерано мучење себе, горко пребацивање себи свих могућих кривица. За мене је љубав - опасност. Али шта требам да чиним да бих јој умакао? Кад бих знао да те могу учинити срећном, отпутовао бих још ово вече! А мучно је и то да - чинећи те несрећном, моја је готово једина нада, да ћу те учинити срећном!

20. септембар

Једна јеврејска легенда каже да свијет почива на тридесет праведника и да би нетанком само једног од њих патње свијета постале тако тешке и сурове да би биле у стању да отрују и душу дјетета.

Разврат. Али ја нисам развратник! Ја нисам убио осјећања! Њих, убијате, аскете! Ви сте их се ријешили да би постали оруђа... Ја, ја осјећам, а ти си сува!

13.октобар

Не, нисам заборавио на Вас, али драже ми је било не писати Вам уопште, него писати све. Лијепо је бити искрен, али не треба бити циничан! Уосталом чему да исповиједам тежње које би на тај начин постале коначно стварнима? Да, жалим слаба бића која овај вјетар прије јесени тако окрутно разноси да ми срце увјек остане далеко од њих. Растужио би ме и најмањи облачак на небу. Због неколико капљица кише наврле би ми сузе на очи. Вјеруј ми! Заиста, живот заљубљеног човјека који излази у друштво, нијема је пјесма и утолико су сјета и патња у њој још ганутљивије.

Рекла си једном да волиш моје папириће јер те сјећају на оно најљепше и најбоље у мени. Један од мојих папирића је пред тобом. Пишем папириће зато да знаш да мислим на тебе. Напиши и ти да нам помогне!

15.октобар

Звала си ме. Ћерки је рођендан. Пребацујеш ми. Напунила је три године. Знам нема ништа светије од тога.

Змија и либидо.

Знам да мислиш на мене. Обузела ме је нека ружна радост: Поштеђујем себе дужности, бескорисних разговора, глупавог цвијећа... С друге стране оглушујем се о своју најсветију дужност - морам наћи заклон иза измишљених теорија, на брзину.

Колебао сам се читаво вријеме, очекујући од свог тијела да се оно само опредијели умјесто мене. Одлучило је да се не мичем. Морам бити јак да бих могао одлучити о нашој будућности.

16.октобар

У последње вријеме никако и не осјећам да си ми блиска. Ти ме наравно, чекаш као и увијек. Хтио сам да ти пишем прије, не бих ли олакшао души, а сад видим да сам истресао сву грозоту из цријева и мисли језивије од заједничке раке. Радо бих с тобом подијелио своја душевна расположења премда знам да би ме у твом присуству та тренутна жеља брзо прошла. Сјећам се, сјећам се многих појединости. Мајчин трбух ми се није много допадао, само зато што је био тјескобан... Не знаш? Тамо је мени било много тијесно. Толико ми је било тијесно да сам се родио прије времена! Но нека... Играм се. Играм се као од шале. Играм се као кад дјечје усне пију млијеко. Тако се играм. Израбљујем те, то је тачно. Хоћу ли се већ једном научити да замишљам свој живот без твоје улоге у њему? Је ли ти хладно? Окобар је?

19.октобар

Отишле сте у позориште. Слушате "Кармен". Либрето опере за љубав каже да је дивља птица која не зна за закон, која слети на раме срећног изабраника, да би у другом тренутку од њега одлетјела.

Све ти је дозвољено. Зашто си анархична? Ти не можеш бити лоша, лопов, хуља, кучка - ти знаш свој посао. А тиме је све готово.

У нечему имаш право они који не знају играти шру, не успјевају, губе се, пропадају. Зашто свако писмо завршавам са - воли вас зато што тако осјећам. Не знам што ти осјећаш кад напишеш - јави се!

Могао бих рећи хтио сам бити срећан, а нисам могао. Бити данас несретан - то могу још ријетки.

20.октобар

Шта се одиграва у твојој глави? Да ли икад зуриш у слике на зиду? Да ли читаш те твоје књиге, досадне књиге мртвих писаца о људима који никада нису ни постојали? Да ли жудиш за куцањем на вратима? Да ли се надаш да ће нетко доћи једне ноћи пијан? Да ли икад размишљаш о прошлости? Зашто ти све тако неосјетно и непријатно измиче изван домашаја? Да ли схваташ да су такве, изгубљене душе за свагда осуђене на неуспјех у сваком погледу? Никада нећеш срести онога за ким је твоје срце жудјело!

Не знам шта да ти пишем. Толико тога има, морам неке ствари оставити негдје далеко изван свих збивања.

21.октобар

Што сам ја то тако предано желио да учиним? Шта сам од тога могао да очекујем? Олакшање? Задовољство у добру што га другоме чиниш? Срећу у срећи на туђем лицу којег лишаваш брига и озарујеш радошћу? Нову љубав, нови мир, смирај, хармонију? Опој, занос, сладак бол обостраног прожимања без плана, без лишавања, без брига, без сврхе...?

"Ништа ме не боли..."сјећаш ли се те пјесме? Можда то! То питање, та неизвјесност, та слатка мука. Чини ми се сада гушим се у слаткој неизвјесности чежње, у болу бесмисла!

Када бих само могао осјетити највеће самосажаљење или лагани бијес, или неку освјетољубивост, спасило би ме! Но све је пресахло у мени!

Душа ми је излетјела из собе!

Ех, моја...

Морам сам себи помоћи да бих и теби помогао! Како?... Шта да урадим да све то прекинем? Да дођем по тебе? Има ли сврхе? Има! И ништа више. Коме ја то пишем? И зашто? Спава ми се! Бјежим од свега тога. Нећу да спавам и нећу да бјежим од самога себе!

Зашто ми се то дешава?

22.октобар

Истина је да ћу приче послати некоме ради штампања. Један папирић који сам замислио као еротски ти сврставаш у нову фазу. Није нови правац, али није ни израз моје инспирације. Једноставно, волио сам твој бијели џемпер. Зар се не сјећаш да сам га радо крао од тебе?

Желим да се мјењам. Од ноћас почињем са аутосугестивним методама испирања мозга. Ја нисам као ти. Ти волиш, растављаш се и даље волиш. То је за тебе најљепше. За мене није!

25.октобар

Зашто последњих вечери плачем? Не знаш да плачем? Да, плачем(о патетико)! Можда што си ти у питању? Можда што ми је мајка умрла - годишњица смрти? Битно је што моје последње жене - ти, ћерка, мајка - полако нестају из мог живота. Исправићу се!

Увриједио сам Вас!

6. јануара,1986.

            Желим се загушити својим осјећањима!

            Тешко је бити схваћен, нарочито када се мисли и живи међу људима што другачије мисле и живе!

* * *

*

31. августа,1996.

У осам сати ујутро, зове ме његова сестричина, она која је рођена исте године кад и он.

- Је л вас нашао, Ана? Данима је жлио да вас чује и види!

- Одкуд то, да нас се сети после девет година?

- Знаш - шта Ана! Он је умро! Синоћ, око пола осам увече. Из чиста мира. Био је здрав...

* * *

*

На мој рођендан! То је последња пакост коју ми је направио!

САДРЖАЈ

АНА,

ДАН И НОЋ

ДВЕ СТАРЕ МАГИСТАРКЕ

ПРВОРОТКА

ТИ ДИВНИ ТУЖНИ ДАНИ

ОБИЧНА ПРИЧА

НАДА ЈОВАНОВИЋ, ДВЕ СТАРЕ МАГИСТАРКЕ

I издање, 2004.

Издавач:

Нада Јовановић - ЗЕМУН

Уредник издања:

Нада Јовановић

Коректура:

Драгана Гордић

Штампа:

Флеш - графичко предузеће, Земун

Тираж: 500

Штампање завршено:

Јуна 2004.