Karadjordje ustanicki

КАРАЂОРЂЕ И УСТАНИЦИ

            - Мина, бога ти, додај мало дрва да се ватра не угаси, и проџарај мало!

            Седим крај казана. Примирје. Печемо ракију, полако натежемо. На ражњу се окреће јање. Неко заметне разговор. Ја се порадовах, почиње. Сви погледасмо онамо. Накашља се, Алекса Дукин, из нахије крагујевачке. Човек снажан, црнопута тена, крупних образа, а густих обрва и увек напуштених бркова, дебелих а кратких. Још од пре устанка. 1804. четовао је са Карађорђем а био је са њим и у Михаљевићевом фрајкору. У време Устанка био је уз Карђорђа у свим бојевима. Он је пресекао јагодинску џамију и узео из ње олово. Био је војвода и ћумруџија.

            - Сјећате ли се људи кад је оно Карађорђе убио туре због свиња!

            - Де приповедај, почуше се неколка гласова.

            Кад је Карађорђе, као момчић, чувао некoлкa свиња и коза, наиђе Туре са три кера и хртом. Керови залају, свиње загрокћу; Туре кубуром уби једно свињче. Нато Кађорђе убије кера. Турчин насумице припуца у свиње, а Карађорђе убије Турчина. Па потеци воденичару Пантелији који му поможе да склоне мртвога Турчина. После тога оде у службу код Фазлибаше.

            Почеше се сакупљати око казана. Они који су поиздаље седели, говорећи: деде Дукићу још коју изговори!

            - Знам их вазда, али нијесам једини. Јел тако Вуле?

Вуле, Коларац, седео је на пању, пушио и нешто био замишљен. Кад чу Дукића, примаче се и он, па започе.

            Ја сам вожду пришао са Станојем Главашом. Још као младић дошао сам са својим млађим братом Грујицом, из сјеничке нахије у Београд. Био сам са вождом код Смедерева, против Нуман-паше на Суводолу; 1809 на биору. У сред боја окуражи ме Карађорђе подвикнувши: " Којекуде, Вуле, где ти је јунаштво!?  Тога дана била је толка магла да се није могло видети ни пет фати пред собом. Ми јуришнусмо вичући: ма, не дајте, побегоше Турци! У тој магли, крвавога боја, Турци не видеше куд им је пута па се разбежаше на све стране! Тада се Карађорђу предао Јован - Сава са 1000 својих Биорана!

            - Ти си му Вуле био близу, раме уз раме - запита момче ужагрених очију, а жива погледа. Ја га никад нисам видио. Кажи, како изгледа заповедник?

            - Он је врло висока раста, малко погурених плећа, врло снажна тела, висока чела, живих, пламених очију, препланута лица и оштро срезаног носа. Над, готово мраморним устима има мале брчиће, и увек је обријане браде. Танка одсечна говора, јасна бритка гласа, а ударца свакад поуздана! Такав је био телом.

            По облачењу се није разликовао од других, имућнијих сељака. На глави је имао шубару од јањеће коже или од самуровине, понекад и фес под шубаром. На себи је имао белу шумадијску кошуљу, по њој џамадан и јелек свиленим гајтаном опточен. Зими је носио дугачки реснати гуњ. О појасу су увек била два пиштоља, кошуља се спуштала до колена, од колена тожлуци, подвезице, чарапе и опанци. Чизме је обувао само кад је јахао, а чакшире само кад је студено, или за свечане прилике.

            - А, вако ко човек, каки је био - нестрпљиво ће момче?

            - Како се просто одевао тако је просто и живео. Кад му је кућа била већ богата, Ђорђе је и даље спавао на тврдим плахтама и јој тврђим јастуцима. Духа је био веома снажна - увек је знао шта је хтео. Брз као муња, оштар као бритка сабља.

            Замукосмо. Као да је после ових Вулових речи, дух вождов сишао међу нас. Снага његова све нас је савладала, и ми утонусмо у себе.

            - Де, да, прекиде неко. Из мрака изрони Ћор Милија, ћорав у једно око. Раста висока, као и ја, а смеђе косе, и лепог мушког лица. Звали су их још и Тодићи - кбсовљани, а родом су били из Ломнице, у нахији ресавској. Те 1804. Ћор Милија је имао већ три ране - две у леву и једну у десну руку.

            - Ја сам помало с њим трговао, помало војевао. У боју на јасењару четврте, код Иванковца и Параћина, пете; око отпуштен из Совјета, ресавски народ ме изабра на његово место, а Карађорђе, аминова.

            - Заложи, Ћор Милија - Београда, шесте и на бањи, девете. Карађорђе ме је поставио, после заузећа Ћуприје, за команданта ћупријског града, па када оно Ђурица Сточић, би рече Вуле и додаде му са ражња парче јањетине и кору круа. - Причао је Карађорђе - настави, пошто се окрепи Ћор Милија - да је још као дете био несташан и омиљен у друштву; волео је да сву децу окупи око себе и да прави пуцаљке од зове и са њима се игра. Такав је био и као одрастао. Сви смо ишли за њим и у ватру и у виду. А био је преке нарави, што јест, јест. Јопет, никада га љућег видио нисам, но када је чуо за Синђелића. Којекуде, по души ве... викао је као да је поманитао, због те пропасти.

            - Синђелић, то смо ми! То је Србија. зашто дозволисте да тако страда!?

            Ћор Милија, застаде, презалогаји, па настави.

            - Када је избио устанак, ја сам Синђелићу био десна рука. Када сам чуо шта се та-мо десило и шта Карађорђе каже, пуче ми пред очима - Сви идемо у суноврат! И зато вожду, на прекости, строгости, пре свега, од - важности храбрости - и завидим и дивим се. Требало је с нама тако! Карађорђе је био стуб целе Србије; пробудио нас је и покренуо; пружио отпор јаничарима и дахијама и султановој сили. Отео и преузео тврди град Београд, као и друге тврђаве по Србији. Очистио земљу од Турака, уредио војску, набавио топове, поставио судове, отворио школе, градио цркве, као велики и славни Немањићи, први српски краљеви. Ту немањићку Србију, васкрсао је Карађорђе!

            - Вазда - зачу се неколика гласова, около.

            Наздрависмо.

            - Ретко је говорио - рече Алекса.

            - Мало је говорио али је паметно поступао. Често би слугама дао само знак руком или очима, а они су знали шата треба. Једном хтеде из Београда у Тополу и рече:

Коње. Кад стигоше у Сопот, одјаше, загледа се у сат, па ће: угод 7 сата. После наставише пут ка Тополи, а њему се прохте музика, те прстима мане као да тера воду кроз поток и момак запева. Кад му би доста музике, он ће у контра смеру прстима и певац ода умукне! Ретко је и мало говорио, али је осећао народ, волео поштене и радине људе, и знао да буде и сам такав. А највише смо га поштовали, што је био правичан. Ни по бабу ни по стричевима. Можда је био преке нарави на матер. Она је одлично јахала коње и није се либила тога, зато су је назвали Марија Катана. Била је кћи Петра Живковића из Маслошева у Крагујевачкој јасеници. Отресита, са цртама мушке воље. Она је сину рекла, за очуха - убиј га, све ће нас одати Турцима. Било је то 1787., за рата Турске са Аустријом и Русијом. Породица је била у узбеглиштву за Аустрију. Код села Стојник, очух пође натраг, жалећи што је оставио кућу, говорећи да ће се предати Турцима. Отац Карађорђев Петроније био је погинуо у селу Маслошеву, па се мајка преудала. Када је очух почео узбуњивати народ, они су га одвраћали, узалуд. Зато га посинак рани, али га неки момак докрајчи, да се не мучи.

            - Тада је већ био ожењен, сећаш ли се, Алекса? - упита Вуле, погледавши на ону страну, где је седио Дукић. - Јеленом, Ћерком оберкнеза јасеначког, Николе Јовановића

            - Да. Јелена, чуварна, права кућаница. И лепа - одговори Алекса. - Због ње је убио оног Вукоја, младића из села Врбовца.

            - Јест. Убио! Али је младац први на Ђорђа ударио! Шта кажеш ти на то, Мина Бугарине? - загледа се у мене, оним једним оком, Ћор Милија.

            - Кажем да тако ваља бранити част и чест! Сви ме знате људи. Свега сам се нагледао. Али сам у њега гледао као у звезду северњачу. Многе је јунаке устанак донео на свет, али таквога - једног! и Гушанац, Турчин, му је, као и други Турци, ваљани и честити људи, част одавао. А бојали су га се као грома. Ја сам био башибозук код пазваногла, око Видина и по каравлашкој, све док се пазванђијина хајта не распусти, јер се овај помирио са султаном. По избијању устанка у Шумадији, Гушанац се са својих 1.000 крџалија, међу њима сам био и ја, спусти према Нишу. Одавде се упути Параћину и Ћуприји, нудећи Карађорђу помоћ у борби, против дахија, у ајлук. Карађорђе ову помоћ одби, јер није смео веровати Турчину. Онда се Гушанац одазове позиву Кучук - Алијином и ступи у службу дахија. а када је Бећир - паша био у Београду, ја са Ћиром и Папазоглијом, искористим прилику да изађем из тврђаве и пређем на српску страну. Тако сам био у многим бојевима. Код Параћина, на камаљу више Београда, Власеници против Хасан-паше, двапут на Гургусовцу и код бање, на Малајници, Врбовцу и код Зајечара.

            И од свих прича о Карађорђу, кога сам и сам упознао и с њим две - три прозборио, сећам се да су Гусанчеве крџалије и пгазванџијини башибозуци, најчешће препричавали и волели да слушају ону о Маринку.

            Као људи одметнути од закона, и изван сваког закона, људи који су гледали и чинили свакојаких чуда, као у сваком рату, на ту причу о Маринку, а још више на самог Карађорђа - гледали смо као на нешто недостижно. Догађај са братом Маринком имао је за нас више значења; од којих је најважније било оно: тако чине велики људи, али ми то нисмо у стању учинити! И у српском народу, та је прича имала своје место: ако не чини добро вождов брат, неће проћи некажњено; па су се Карађорђа од тада, још и више бојали они који му нису били ни род ни помоз бог.

            У Тополи преко пута градске куле, имао Карађорђе продавницу соли и друге разне робе. Кад једном пође у бој, обавеза брата Маринка, да пази на дућан и продаје, ал он кад се врати, хоће рачуне од касе. После неког времена врати се из боја, кад оно празан дућан а празна и каса. Карађорђе помодри у лицу. Уто ето ти њему неке жене па ће с врата: "Ти си ми као неки јунак, гониш Турке, а у Тополи си оставио највећег Турчина, свог брата Маринка! Напао ми је ћерку и силовао!" Беше Вожду, због тога велика срамота на лицу и у души. Не говорећи ништа, узе један од оних конопаца што су били за Продају, начини од њега замку и натакне је брату око врата; приведе га вратима куле у изградњи па преко скеле пребаци уже!

            - И, како би даље, Алекса?! - прекинух ја, а сви упреше очи у Дукића.

            - Како би, да би! Двапут сам испуштао конопац из руку. У Маринка не смем ни да погледам. Цвили, згврчио се, зна брата. Биће шта ше бити! Кад Ђорђу дојади, упери у мене пиштољ, па ће мукло: "Дукићу, или ватај, или ћу те сад скинути са тих скела!" и би ме скинуо. Приватих коноп! После тога догађаја, Ђорђе два дана није излазио из собе, нити је јео, нити пио, нити је с ким реч проговорио.

            Прича замре, у себи, у дубини себе, ма како нам прича о Маринку могла бити страшна, знали смо, да је вожду била још страшнија, и да стубови ослонци носе још и теже терете! А он је био наш ослонац у свему.

БОГ ПА КУМ

            - Лажеш, Вуче! Лазеш, Вуче! Лажеш, Вуче... - убрзано - Лажеш, лажеш, лажеш! Ј.... ти матер! Није било ни једнога војводе ком се нису тресле хаљине на њему кад пред Ђорђа излази! Бре, бојали смо га се још колико! - буди се из рђавог сна, Милош, сав знојав, и у бунилу виче.

            Хиљаду ужарених клинова прислоњених на кожу, не пеку као савест веле стари људи. Још кажу, да све оно, лоше учињено у животу, врати нам се кроз сан да нас мучи и подсећа како смо се огрешили.

            Кад се расани сасвим, Милош стаде премишљати. Сео је у кревет, кошуља мокра од зноја, свиће, а као неки глас из дубине, јави му се: страшан је био, и прек и задавао је зорт.

           Оне 1813. када је половином августа дојурио на Лешницу, јако срдит неповољним распоредом војске, сакупи старешине. Прво се загледа у Милоша, и рече:

            - Којекуде, што стојиш куме Милошу? Милош на то:

            - Заповедајте господару.

            - Ја ти заповедам да скинеш чизме и обујеш опанке, отпаши сабљу и задени пи-штољ и нож велики за појас, узми 2000 људи па иди у Засавицу па запти, нек не иду Турци низа Саву!

            Пошао би тада, за њим, не ја, него сви ми одреда, и у смрт, а некмоли на Саву -сећао се Милош! А и брат, по мајци Вишњи, Милан, ми је причао да су кнезови и поглавари поставили Карађорђа мислећи да им буде слуга и да имају кога да окриве ако ствар пропадне. А он, чврсто привати, па кад задобије власт у своје руке, он поче владати и свима заповедати. Кад су увидели да буна доноси част, славу и богатство, покају се и стану се окретати против њега. Само је Гушанац паша увиђао Ђорђијеву снагу и највише се са њим договарао. А кад је на јуриш, голорук, заузео београдску тврђаву, написао му је Гушанац: "Твоје су победе, необичне и дивне и то је заиста једини пример да је раја победила војску мојега султана и господара!"

            Уз брата сам и ја кренуо у буну, али Ђорђа сам упознао раније, био ми је по Милановој жељи, венчани кум. И тада први пут када сам га видео било ме је страх, као и сада кад га више нема. А морао сам га смаћи! "из државних разлога"!

            "Био је врло необичан човек. Више пута би преседео по читаве дане ни речи не прозборивши... Нимало није марио за сјајности; кад је најбоље стајао, и онда је носио старе своје плаве чакшире, изношен, кратак ћурак и добро познату црну капу. Његова је ћерка ишла с котловима на воду, као и остале сеоске девојке, макар да је у оца била владалачка власт.

            У Тополи би свак помислио од њега да је сељак. С момцима је искрчио један крај шуме; довео је воду на једну воденицу; после је имао обичај да с њима заједно хвата рибу у Јасеници. Орао је и радио земљу... Тек је у боју био прави ратник. Срби су се одмах храбрили, чим би спазили где иде... - било га је лако познати, човек је био висок, сухоњав и плећат, на лицу му је била нека голема масница, а очи су му биле ситне, дубоке и светле. С коња је силазио, јер се најволео тући пешке. И ако му је десна рука била мало искривљена од ране - када је четовао са 60 етак људи, дошао је у сукоб са Алексом Ненадовићем због пљачке, па је остао сакат у длан - опет је могао ваљано владати оружјем." Кад се закопитио и оставио хајдучије, живео је са Алексом као брат. "Где се он показао, Турци су одмах окретали леђа... У мирно је доба некако био склоњен, да све иде својим редом, и јако је марио канцеларије, иако није умео писати...             Тако је Карђорђе био природом необична сила, која сама себе ни познавала није, и у себи се кувала и кључала, докле је није тренутак који одгушио; а онда је радња избијала за чудо енергична како у злу тако и у добру."

            Милош се од тог унутарњег гласа, као бива, гуши, па повикну:

            - Мали, донеси дер, воде, утуших се! Момак се не појави одмах у господаревој соби, јер је спавао чврстим јутарњим сном, али кад овај загалами, наврат нанос упаде и забаса, па проли мало воде по Милошу.

            - Еј, шта сам дочекао, да ме служинчад пљускају водом, умири се књаз попивши хладне, изворске. Али га глас не остави у спокоју.

            - Није ми никад опростио, што онда пред Совјетом, нисам поричао писмо, понудио сам помоћ у људству Стојковићу и Добрњцу, мада ме је као венчани и крсни кум, бранио пред Младеном који је тражио смакнуће!

           Карађорђе је све знао шта су наумили Миленко, Петар, Јаков и уз њих друге гдекоје мање старешине. Почетком 1811. на скупштини, уреди да су све војводе једнаке, и повуче главне у Совјет, давши им места попечитеља. Ко на наредбу не пристане, да се изћера из земље.

            Велики старешина Миленко Стојковић из Кличевца, имао је власт коју није испустао. С почетка, трговац, избијањем буне, међ првима се прихватио оружја. Великом храброшћу, успесима у бојевима, произведе се у војводу.

            Други велики војвода био је Петар из Добрње, у младости хајдук, касније трговац. 1804. буљубаша под Миленком. 1806. тако се прославио бранећи Делиград од Ибрахим паее, да је дошао у ред првих старешина у Србији. Они су петљали са родофинком, ја се тада нисам помешао с њима. Захтевали су да му се опрље крила, али се он децембра 1808. устоличи и потврди јануара 1813.

            Е, тад сам се помешао! А ни ја њему нисам опростио што ми је брата Милана, кад се од њега отуђио, одбацио. Причало се да ми је брата отровао секретар му Војновић, поткупљен Младеном и Карађорђом.

            Већ се разданило. Милош седи у кревету, онако раздрљен, мокар, расчупан и смрачен.

            - Стизао је где год је требало. Кадар на страшну месту постојати. Такав је био. Забринут за нашу ствар, вазда мислећи само на народ српски. "Мени себе није жао, али ми је жао оне млоге хиљаде народа" - говорио је. Колебао се коме ће се приволети царству? Руси су му били спори, заузети Наполеоном, Аустрија неповерљива, побеђена Наполеоном; па се хтео ставити и под Наполеонову заштиту. Али после Букрешког мира, кад је судбина Србије била запечаћена - Карађорђе није више био онај стари. Борба са Турчином, мољакања савезника, борба с нами -још најгора за њега; истрошила га је! Снаге му понестало, тифус га смлатио. Сумњао је у свакога. Као сен од боловања, пожурио је да организује отпор на Морави и Колубари. Говорио је попечитељу војних дела и председнику Совјета, Младену, да не ваља бранити Крајину, већ треба покварити све шанчеве по граници и послати хајдук Вељка да од Делиграда до Пореча, по шумама чуда чини. Али, пусти трговац, због поседа у Брзој Паланци и воденица у Црној Ријеци - заповеди, да се брани Крајина!

            И тако сам, после страшне пропасти, остао само ја у Србији!

            Да није било : ЈА или ТИ? Био би ТИ!

"МЕНИ СЕБЕ НИЈЕ ЖАО"

            Сад је велика повика са свих страна: једни опадају Миленка и Петра и друге посрнуле, ал мање значајне; а други замерају Карађорђу.

            Ја сам помало писмен, од попова и неког хајдука, научио сам срицати, а и здраве сам памети, па добро увиђам ствари. Имао сам и прилике, да за време устаничких борби, слушам оне о којима се данас највише прича. Неке сам видео где погибоше; а о Карађорђу сам слушао само од других.

            За њега кажу да је у Орашцу одбијао да буде вођа Устанка:

            Нећу, зато: ви нисте научили војевати, те ћете се после неколико дана предати Турцима, а онда знате шта чека мене!

            Сви му учас одговорише: нећемо, нећемо!

            - Ко се ухвати у најмањој издаји, хоћу да убијем, да обесим, да ударим на страшне муке!

            Народ, гракну: то хоћемо, то хоћемо!

            И тако се прихвати, свестан своје нарави и свестан да ништа од онога што су му одобрили, неће после одобрити.

           Кад Томаш Пушкар не хтеде, по Карађорђевој поруци устати на Турке, те се цело село угледана њега, пође им Вожд. Томаш га не сачека, већ умаче у гору, а Карђорђе на вратима Томашеве куће обеси неког Турчина од оних који су у Сибници заробљени. И таким начином увери и Томаса и село да се нема другим начином него - пушку те с браћом на Турке!

            Другачије, опет, сконча Једнооки Гавра. Пожали се Карађорђу на Гавру зворнички паша, да неће коња зеленка да му врати. Позва га себи и рече: "Којекуде Гавро, ја да мирим а ти да завађаш! Врати коња!" Гавра се заинати: главу дајем зеленка не дајем.

            - Не даш!

            - Не дам!

            Карађорђе се маши за кубуру, војводе се разбежаше, а Гавра даде главу.

            Пошто Турци узму Љешницу и Лозницу, Вожд, дошавши у логор у Шабачко поље, "показа гнев свој на кнеза Симу и стаде га псовати и ружити зашто не даде људима да се бију с Турцима на Дрини, него их пусти на Саву и доведе у Шабачко поље; зашто им не посла измену на Равњу; зашто им џебане није слао и зашто сам не дође да види како је онде. На то прота Матија стаде намигивати на њ, говорећи му полако: "Ћути, од бога нашао! Знаш да ће доћи Мали Божић - кад војводе на Скупштини морају за свашта одговор давати!" А, он му одговори: "Зар си ослепио те не видиш, да нас Мали Божић неће заједно наћи!"

            Умео је и међу устаницима чврсту дисциплину да заведе. Кике коју су носили, биле су врло штетне, не само због вашију, него и у борби неприкладне. Сви послушасе, осим Азањаца. И кад се Карађорђе здраво наљути једнб мудро момче прво се увати за каму и себи кике осеће, па сви остали за њим.

            Био је врло необичан човек. "Више пута би преседео по читаве дане ни речи не прозборивши и само грискајући нокте без престанка. Кад су хтели говорити с њиме, само је окретао главу, ништа не одговоривши.

            Од вина је постајао разговоран. Ако се развеселио, онда је имао вољу и коло повести.

            Пуштао је ствари радо и позадуго нек иду својим путем; а кад већ једанпут дођу близу њега, и сама му је правичност била страховита и силна... У осталом је био добричина; лако је веровао ако је неко штогод за другим рђаво говорио, па нека је и сам другачије мислио. А кад се већ расрди, па прасне онда га ниси могао ничим утишати. Није хтео ни толико дангубити, да каже момцима; убиј га! Убијао је сам и није жалио никога. После би му се ражалило, те би му и сузе удариле и онда је имао обичај рећи: Бог убио онога који је крив кавзи. Али осветољубив није био. Ако је коме опростио, после се није никад више ни сећао они увреда. Тако је са кнезом Теодосијем дошло до кавге. Једне године војевања на Скупштини у Пећанима, орашки кнез Теодосије узео корети Карађорђа. Кад су вођу Устанка бирали, најпре се одрече Станоје Главаш, а онда и Теодосије изговарајући се да народ неће поћи ни за хајдуком нити ће за Устанак бити добро да честити кнезови пођу у бојеве као главешине. Сада, у Пећанима, кнез Теодосије, можда и из зависти опадне Вожда. "Реч на реч, докле му и пиштољ не потегне али га пиштол» не састави. Карађорђе ће на то: Којекуде, по души те! Кад си знао боље од мене уређивати и заповедати, зашто си ме наговарао да се овог посла примим?!" С овим речима, он зграби свој пиштољ, који, као што се зна никада није лагао. Миленка и Петра сам ја слушао како опадају Карађорђа за Ђурицу Стошића, вајкајући се како их је стигла иста судбина.

            Сваком по заслугама - помислих! Истина били су велики јунаци, али су се осилили и постали самовољни; Србија ровита, а аждаха на све стране - прогутаће је!

            - Слушаш ли ти Петре, шта нам онај поручује: да се као бабе и стрине, прихватимо попечитељскога посла, да седимо у оним кућама и варошима, оставимо наше скеле и омлитавимо сасвим - палећи цибук и повукавши снажно дим, рече Миленко.

            - Ласно је мени оставити, али шта ћеш ти са оноликим харемом - поспрдну се Петар и насмеја, са све својим повеликим стомаком.

            - Ја сам се ко сваки честит домаћин оженио удовицом оборкнеза крајинског Перце Станковића Карапанџе, Миленом! А што се харема тиче, и сам знаш да би судбина тијех женскиња страшна била да их ја нисам приватио. Колике сам своје бећаре и хајдуке само поженио и те несретнице удомио? Нисам ја од јуче, Петре. Био сам буљубаша, бимбашса, и главе сам дахијске, ја скинуо! ХафизЂпашу на Иванковцу сузбио. Шта он има мени додељивати у Совјету!?

            - Неправедан си Миленко, не увиђаш? Кад си се улогорио на Малајници, седме, а видински везир Мула-паша и Гушанац Алија ударише на тебе, главу би изгубио да ти Карађорђе није дошао у помоћ, из Шумадије, с оно шака јада Исаиевих војника!

            - Нисам ништа затурио у памети, само држим да смо једнаки по јунаштву и заслугама и да се он нема шта уздизати! А ти канда га браниш? Зар се ти не сећаш како је послао онога трговца да буде старешина тамо где си ти највеће победе извојевао?

            - Сећам се, Миленко, али ја на ствари гледам другчкје. Све ти је то точак среће; ко би гори сад је доли, а ко доли гори остаје!

            - Теби је увек до салакурије Петре. Ти само гледаш да добро ручаваш и вечераваш и чај нудиш. И у Београду и у Кишењеву частио си све губернијске чиновнике.

            - Зато су и они мени, вазда били на руци и много ми којешта гледали кроз прсте!

            - А и по селима кад си седио, била ти је кућа отворена и 1(нто постављен за свакога који би откуд наишао. А и пустих си се новаца надавао и на поклон и у зајам.

            - Кад би коме и давао онај се није морао старати да ми враћа.

            - Ниси ни ти богами, враћао зајмљено! Седе тако њих двојица и препуцавају се, брижни јер руски вод не стиже, а ваља им се одазвати позиву Карађорђевом у Совјет.

            Прошле су недеље. Војска не стиже, они са Родофинкином пређоше у Аустрију, најпосле у Русију, и тамо још порадише против Карађорђа, али је њему и без њих свега било преко главе.

КАРАЂОРЂЕ И УСТАНИЦИ ЋУРТА, БОЈИНОВИЋ, ЧУПИЋ

            Седимо Стиеља и ја, пушимо луле, он џара ватрицу. Око нас позаспали устаници, из овог Другог устанка, Милошевог. Чујемо их како пу^кају, хрчу, мљацкају и мешкоље се. Понеки још будан вуче слатки дим, под гуњем - пред сан. Тихо ће Стиеља;

            - Минићу, чу ли ти за Тодора Бојиновића?

            -Не.

            - Обесише га!

            - А ти, Марко, да Јаков уби Чурту?

            - Вере ти, а како се Јаков на то осмели?

            - Ти знаш да је Ђорђије Чурчија био родом из Босута, код Сремске Митровице, а да је живео у Крупњу. Сви смо га звали Чурта, а нас, његове хајдуке, звали су чуртиновци.

            Његове борбе против Турака биле су паметне, тактичке. У логору, под Ковиљачом, наредио је да сваки устаник запали око себе три-четри ватре. Кад Турци видеше, помислише да нас је сила и разбежасе се. Често смо у боју били без помоћи других старешина, много пута се и повлачили. Ћуртина велика предност је оштрина, и сви смо слушали његове планове с пажњом. Увек је балија било више од нас, али наш барјак је заједно с нама стајао тамо где крене наш узор и вођа, Ћурта. У друштву, када се увече на конаку скупимо, причамо ко би од нас могао достићи његово јунаштво. Неко му је завидео, у ствари многи су му завидели. Због тога је старешина онако и завршио. А и људи ко људи, ако нема боја један по један полако се извлаче ко пувањак, па хајд кући у Јадар. Као треба марву пази^и, шта ће жена сама, стара мајка остала на њиви да је обрађује, треба мушка глава у кући.

Марко Минић, повуче дим, па настави;

            - Понека псовка била је и мени упућена, али то ми је давало већу снагу. Није било по злу. Можда му је једина мана било самољубље, али да би у Србији опстао и појединац и дружина, морало је тако бити. Могу да кажем да смо у нашој нахији ми једини давали отпор Турцима кад су палили наша села. Били смо приправни у сваком тренутку.

            Ћурту је карактерисала срџбеност и борбени дух. Сећам се кад је оно позвао мачванске кнезове, да их пита; ко проведе Турке кроз Мачву и тамо и амо? Пошто им је попалио све да их казни јер помажу Турчина а не Србе, Мачвани почеше доносити брашно устаницима, а послаше му на правдање све неке старице и убоге људе - сами главом не смедоше му на очи. Желео је да се сви окупимо и истерамо Турчина, и живот би свој за то дао!

            - И шта је за то од народа добио, Марко?

            - Истина, награде су га заобилазиле, некако. Много пута, неоправдано. Не знам зашто, али челни људи Шабачке и ваљевске нахије никада и нису озбиљно рачунали на нас. Дрина је сматрана границом између нас и Турака и он се залагао да тако буде, све док га не убише.

            - Јаков му је дошао главе, кажеш.

            - Још на Чокешини, замало се да ће бити тако, љуто су се завадили. Ћурта предложи да се повуку јер Турака има много више: ако сруше манастир људи ће га поново саградити, рекао је, али ако нас побију ми се више не наградисмо. Јаков га назва кукавицом и он се са својом четом повуче. А Јаков остаде да вади очи с Турцима и после "страшнога боја ножевима и празним пушкама и послије рвања и чупања за вратове, надвладају Турци, неколико преживелих Срба сакрије се међу мртваце"... И ту се покаже ко је боље проценио ситуацију. Други пут се замере Јаков и Ћурта због она три ножа која је Јаков изделио мање заслужнима од Ћурте. Некако у то време посвађа се он и са Карађорђем због момка Тимотија, који је гађао дивље патке, мада је Вожд забранио пуцњаву. Смрт Тимотијеву искористи Јаков па код Карађорђа опадне Ћурту. А ни Вожд није добро познавао људе и праву ћуд њихову, што се видело и у случају Младена, Милоја, Ивана Југовића и Милоша Обреновића. Тако се и овде огреши и допусти Јакову да убије Ђорђија Чурчију. А прави разлог убиства био је тај што је као већи јунак и бољи старешина Ћурта, отерао Јаковљеве људе са скела на Остружници и поставио своје. На превару га је Јаков позвао на конак да се договоре како и шта да чине даље. Ћурта је са собом повео три момка. Један од њих био ми је као брат, Никола из Бадање. Он је највише и личио на Ћурту. Свуда су били Јаковљеви људи и увребали су трен па Чурту најпре ранише а онда пушкама тукући по већ израњавњеном и крвавом телу, изудараше на смрт.

            - Ни псето такву смрт не заслужи, а камоли човек.

            - Не, Бога ми, али чудо ти је то мој Стиеља, храбри људи и јунаци као да за смрт не знају. Нису с прам ње обазриви и зато изгледа као да су лаковерни. Тако је на превару скончао и Стојан Чупић. Него шта си ми за Бојиновића хтио казати?

            - Бојиновић је своју војску боље држао, јер је још у немачком рату био харамбаша; његови војници нису смели ићи куд је који хтео, ни радити шта је коме било драго; него би им одма почео издавати заповести, а преступнике шибати и сећи или их из пиштоља гађати - готово као Карађорђе. Нарочито је турске уходе, где је кога затекао, на лицу места секао и вешао. Осамсточетврте постави га Чурта, као буљубасу над десном страном Јадра, и посаље га на Љешницу. Ту се храбро бранио. Кад се Јадар опет одвоји од београдског пашалука и преда Турцима, Теодор, као и пре што је, остане мировати код своје куће. Шесте, не могне срцу одолети, кад Турци ударе на нахију шабачку, већ с момцима преко Цера, а жену остави у Јадру. И као Милоша што пред царем оцрнише, тако и овога Теодора, па се закле да ће у првом боју или погинути, или Турка жива ухватити. Истина, једног убије а другог жива ухвати, али задоби рану у кук од које оста хром. Седме, Јаков Ненадовић постави Антонија Богићевића, мекана војника, али богата човека, за старешину, а Тодор остаде по страни као да се никада није ни борио. Зато, сам, од своје воље, с неколка момака стаде чувати Љешницу од Турака. Кад је, по наговору, отишао у Београд да тражи, макар буљубаша Антонијев да буде, опањкају га као немирна човека који се противи уредби, и он утекне шабачкој нахији, у Добрић. Ту се, онако хром настави крити, орати и копати све до 1813. Те се године врати у Јадар, али га Турци ухвате и у Зворнику обесе.

            - У Зворнику су удавили и Стојана Чупића!

            - Вере ти, Милоше, је ли тако?

            - Јест, Стиеља тако је!

            - Е, то је био човек на свом месту, да га бољег не може бити! Пореклом Црнобарац, али је живео код стрине у Ноћају. Био је од ретких који је учио књигу код калуђера и знао писати.

            - Био је стари Чуртин друг, врло окост, за дивно чудо слободан. Људи су његови били сасвим у његовој руци. Истина он је с нама живео у љубави - није се либио да узме некоме од нас лулу из уста па пуши даље; али је и овако знао да каже: не ваља вам се шалити бећари, сваком ћу смрћу судити. И вршио је своје казне неумољиво, сурово, смешећи се. Многе је од нас волео, и волео је да слуша о устаничким бојевима. Коња је поклонио оном гуслару што је испевао; како је Чупићу старац Мехмед, на превару, на највештији начин отео копље, па у скоку, коњем отперјао.

            На превару су га убили. Хтео је опет да побуни Мачву, али му неки кмет, у очи, каже; да се неће бити с Турцима и харати се и робити поново. Некако га кметови мачвански наговоре да иде на преговоре са бљелинским ајваном, а без војске. За то време удесе кметови да два брата Росића преведу 200 Турака и поставе у заседу. Кад Турци опколе и почну пљачкати десетак Чупићевих момака, кметови заграјаше;

            - Што чините, нијесу то Чупићеви момци, већ наши синови. Није хтио овамо без њих!

            Тако Стојан Чупић схвати да су га издали.

            Предали су га преко Дрине, Русић-паши, а он га пошаље у Зворник. После огласе да је умро од куге. А биће да су га удавили.

            - Сву тројицу, мој Минићу, краси храброст, несебичност и љубав према Србији.      И ако су рођени у различитим крајевима, показали су спремност жртвовати све за слободу. Као и сви Срби у овом времену, живели су под туђином, да ли под Турцима или Немцима, живот им је био тежак. Ратовали су за туђе интересе, а за узврат нису добијали ништа. И као што видиш у току Устанка, иако су се сви борили за слободу, међу вођама је владала завист и љубомора. Тако су напредовали мање храбри и добијали више положаје. Својим интригама и оговарањима опањкавали су храбрије и способније. Тако су прошле многе српске војводе и ратници!

            Разговарали се бећари; буљубаша Марко Стиеља и бимбаша Милош Минић.

ВОЖД И ГОСПОДАР БУЉУБАША ПЕТАР ЈОКИЋ

            - Тајо, тражи те један човек - трчи према мени мој син а иза њега иде некаки човек!

            - Помоз Бог, јуначе!

            - Вог ти помогао.

            - Која те невоља доведе - питам?

            - Носим ти од Карађорђа поруку - прошапта, нагнувши се мени.

            - Од Вожда! Говори!

            - У Варадину је, зове те на сатанак. Те, 1813. био сам добро стајао у тргови

ни; али на позив Карађорђев, брже-боље, похитам да га видим.

            Поздрависмо се братски, у лице, он ми не даде у руку! Био се променио, много.

Прилично пропао, што од мука Ристовијех са самовољним старешинама, што од опаке болести, тифуса, а највећма што је Србију оставиоинародсвој!

            Позва ме у Бесарабију, с њим, као што смо некада свукуд били заједно. Шездесет и пет пута у бојевима. Којекуде, каже, буљубаша, сада идемо, на позив рускога цара, али ћемо се повратити, омлађени да довршимо послове с Турцима: кад си гаџу закло и за плот га завуци!

            Нисам могао поћи, а душа ме је болела. Теже но кад сам Тополу напуштао, на Светог Николу. Паднем на колена, целујем земљу и пређем у Аустрију, у Земун.

            Учини ми се, кад му одрекох позив, као да се томе и надао, а и посве је мислио да су га сви, па и ја напустили. Некад у млађим данима није тако лако пристајао. Вујица и друге старешине сачине диплому коју је Совјет потврдио да ме за заслуге учине војводом. Којекуде, Вујица, шта му фали и овако - рече Вожд? Плата, господару, одговоре! А ви му дајте плату као да је војвода, но он ће и даље бити мој буљубаша, господар буљубаша, запечати Карађорђе.

            Знам, није тако урадио да ме пред људима обрука, него што је у мене једино имао поверење. Кад су се тек почели окупљати на Буну, дођем до њега, а тамо Станоје Главаш са дружином. Уплашен, каже Карађорђу; уби ово момче може ме издати! Он, по души те, тај не би издао ни за шта на свету, њему верујем више но себи, весело одговори Станоју!

            Од господара Ђорђа "није било већег ни вишег човека, ни дужих ногу ни руку; и што је о њему Салибаша за јунаштво рекао, оно је! У раду нико није могао с њим радити, нити га је ко могао наткачити. Ћутао је млого, па смишљао шта ће говорити. Није млого џакао, а кад је што рекао, онако је било и нико није могао рећи да није тако. Кад се вратио из Немачке, после рата, долазили су му из свију нахија хајдуци и питали га, куд ће који да се дева? И он им је казао, сваком, шта да ради, и сваки га је послушао. И који је од њих убио Турчина и оног је сачувао, и научио како ће жив остати.

            Био је слаб свирац. Свирао је мало у гајде, од лакрдије, док је био сипар од петнаест година, а после - никада! Но, био је велики играч. Свуда су га призивали на свако весеље, и гди год је био, нико није смео прекословити ништа, но све како он хоће. Ако је ту било неко лоше живинце, није се смело опити; или какав кавгаџија, није смео заметати кавгу. Опомињали би људи: ето, Ђорђа у софри где седи - и све је бивало како ваља. Тако су га људи пазили и од њега бојали се, докјош није био господар!

            Као Господар судио је право и строго. Но, био је више пута милостив и праштао, особито јунаку! Пазио је и почитавао људе учене и мајсторе. Кад би доспео, он је радио: копао, заграђивао, садио шљиве и винограде, радио кукурузе. Кад би ком дошао, у каквом год послу човека затекао, он би му помагао.

            Био је против кулука, а сам је кулук искао од околних села, зато што је готово сваки дан дочекивао и частио млоге војводе и господаре.

            Таког се Карађорђа сећам, а када смо се растајали нисам му хтео помињати, ни у шали како бисмо често чинили, да се разонодимо и праве природе људске сагледамо; онај дуг од 1.500.000 гроша. Да је био цвршћег здравља, ошинули би по бездушницима и може бити он би нашао начина да их кастига. Овако, ништа не поменух.

            Пре неколико недеља, долазили су код мене некакови трговци, будући да знају како сам и ја добро у трговини стајао, да потражују тај дуг. Ја сам знао и имао сам тапију од исплате дуга, још је сам Вожд то учинио, али они нису знали да је тапија у мене. Па ме стану салетати, да ја дуг платим. Да је згорег, би га платио, али није било нужде. Показах папир и они подвише репове, те одоше. Ето, како су се на њега били острвили!

            Е, така смо ми поган! А он о томе није хтио да зна - све је већма волио да верује како смо бољи, но што јесмо!

            Имао сам доста непријатеља, али сам у свему веровао своме господару и он је веровао мени. Истина, ранио ме је двапут, могу рећи мојом заслугом и заслугом његове преке нарави. А ранио ме је и уделом онијех поганих људи којих је свуда око нас било. Смутљиваца и лажова, коју су само своју корист гледали а не општу ствар. Код Ћуприје, на утврђењу, Карађорђе нареди повлачење, а остави мене и Младена да чувамо одступницу. Неко после дође и рече да је наредио да се повучемо и бацимо топове у Мораву. Кад се Вожд врати и виде зла очима, Младен се већ помешао са устаницима, а ја остадох на месту, те ме Господар рани из кубуре! И по овом мом суду, Ибраим-аџија би за мене рекао: "Млад је он човек али стару памет има!"

ТРИ ВЕЛИКА ОЛМАЗА

            Децо моја, године су ме притисле и осећам да је смрт близу. Имао бих вам свачега приповедати и много чему научити, али и не може се све то упамтити што бих ја хтео да кажем, зато ћу вам исписати па читајте, кад вам је воља.

            Мој живот је као и живот Србије, био врло буран и променљив, пун успона и падова. Нема догађаја из мог времена да о њему не знам, или да у њему нисам учествовао.

            Ја сам служио и господарио, поповао и војевао, путовао у друге државе, с царевима слободно говорио, а некад ме збунио говор простог кмета. Живео у изобиљу и био сиромах, гонио непријатеље и бежао од њих.

            Судбина је превртљива и променљива.

            Децо моја, научите да се у судбину никада превише не уздате, нити се у њој гордите и радујте. А у несрећи никада не очајавајте. Јер у животу све је пролазно.

            Родио сам се 1777. г. у селу Бранковина код Ваљева, од мајке Јоване и оца Алексе, који су имали још пет синова и три кћери. Стриц Јаков је у Карађорђево време био старешина ваљевске нахије, после је дошао на моје место у Совјет. Отац Алекса био је кмет ваљевске нахије. У Срему у манастиру Фенек сусрео се са аустријским царем Јосифом, а кад цар упита оца како ствар стоји са Турцима, Јосиф обећа дати 300.000 војника у одбрану од Турака, а оцу даде 100 дуката за трошак.

            Школу сам завршио код попа Станоја из буквара, још из његових ђачких дана. И код других попова сам учио, Отац ме је 1793. запопио и дао ми парохију. А онда су га посекли Турци и још преко седамдесет виђенијих људи. После тога прочује се да је Црни Ђорђе заметнуо кавгу са Турцима и 14. фебруара, запалио хан у Орашцу. Стриц је био готов да узме оружје, а ја одем код кума Саве Савковића да се посаветујем шта ћемо даље. Старац ми каже; "Шта ћемо куме прото? Шта је било биће опет; но ми да сви жене и децу за брдо, а ми пушке па на брдо, па шта нам коме Бог да! "Стриц Јаков и ја, скупили смо око 700 људи на вису у Бранковини спремних да се боре. Али нисмо имали џебане, па сам ишао у Земун код мајора Митезера да преговарамо, а он упутио на трговца барутанон Стевана Живковица. Тако сам купио барут, турио у зобницу фишеке и 300 танета. Људи су били заплашени и нису баш сви хтели да се дижу у бој, а било је и букача који су људе растурали, па сам им морао рећи да је цар са нама против дахија. Кад су дахије убиле Хаџи-Мустафа пашу, везир постаде његов син Дерви-бег, зато сам ја рекао да је од султана добио дозволу да освети оца.

            То је била најбоља политика у тој нужди. А сирома београдски валија није о томе ништа знао шта ја причам! А преговарао сам и Турцима да истерају Пореч-Алију. Ноћ око поклада, 28. фебруара 1804. поче Грбовић палити турске куће по Ваљеву. И док смо се тукли по Ваљеву видели смо са брда црвено небо над Рудником. То су Карађорђе и Јанко Катић запалили да нас ободре и да знамо да нисмо сами. Тако смо почели!

            Хајде децо да вам и о преговорима штогод приповедам.

            Најпре преговори у Земуну. Црни Ђорђе ме зове у Остружницу, кад тамо каже ми да идемо у Земун на преговоре са варадинским генералом и дахијским опуномоћницима. Сатавимо девет тачака и преко Саве у Земун, право у генералову башту. Црни Ђорђе, Јанко Катић, Карађорђов момак Антоније Пљакић и ја. Поред генерала седи 10-12 Турака. - Пита нас генерал; зашто се бијем с Турцима? А ми побројимо; трпимо велике зулуме од дахија, исекли су наше кнезове - Алексу, Бирчанина, Станоја из Ћуприје, Хаџи-Рувима и многе друге. Турци на то: да се кају и да тога више бити неће. Онда нас генерал Сенеј пита шта ми тражимо а ми наше тачке по реду: да се дахије у субаше више не враћају у Београд. Сенеј је имао наређење од аустријског двора да нас измири, јер шта ће Аустрији немири на граници, али ни ми нисмо ишли грлом у јагоде. Изненада се видела ватра са топчидерсог брда. Скочи Јанко Катић, љут ко рис и повика; ето ми би да се миримо али они неће, пале наше куће. Него поручите Кучук-Алији да сутра зором изађе на Дедино брдо или Врачар на мегдан и нек бира оружје. Црни Ђорђе устаде и рече генералу да од мира ништа нема и да ће тек бити бојева. Тако се вратимо у Остружницу и договоримо да Црни Ђорђе и Јанко Катић иду у Шумадију а ја у Ваљево, да купимо војску.

            Други пут смо имали преговоре са Бецир-пашом, јула месеца 1804. Док смо се тукли с Турцима стигне и нама и њима писмо од Бећир-паше из Босне да престанемо са бојевима. По султановој наредби Бећир-паша долази да мири Србе и Турке. Везир је дошао близу Дрине, борбе су престале. Имао је близу 7500 војника, а нас је Хаџи-Сали бег из Сребренице посаветовао како да дочекамо босанског везира и ми послушасмо. Послали смо неколико кметова, без оружја да га дочека на Дрини. А кнезови на Врачару дочекаше га са војском али паметно. У Шабац је послат Милован Грбовић са 50 коњаника, а на Палез Јанко Катић са 600 коњаника. Везир је пристигао на конак у Беле воде на Жаркову. Сутрадан је дошао Карађорђе са око 2000 коњаника. Те ноћи сва четворица дахија су побегла лађама низ Дунац, оставивши фамилије. У току преговора везир је обећавао "златна брда". А Карађорђе каже: "Докле год четири дахије нама у руке не дођу мртви или живи никаква мира дотле нема. Бећир-паша је и дошао да жртвује главе дахија, па посла наредбу стрицу Ређеп-аге да буду убије у Адакале. Миленко Стојковић са момцима оде по њихове главе.

            Питали смо шта би са наших девет тачака што смо послали на светлу Порту, Бећир-паша одговори да ће сви захтеви бити испуњени. Досетих се сутрадан да нисам тражио присуство аустријског представника па одох паши на конак. Чувши шта тражим трипут, закрвављени очију, викну: олмаз! После ме пита Карађорђр:" Е, којекуде, шта си добио?" Ја му одговорим: "Три велика олмаза!" А он ће на то: "Ене, де сад! Зар ви мислите тако да се умирите, па кућама? Нема ту мира. Од сад ће да буду бојеви велики! Но ти се спремај, пак иди куд си пошао!"

            Пошао сам у Русију. Са мном су ишли Јован Протић и Чардаклија у септембру 1804., да траже помоћ од Руса. А они нам рекоше: "Србија је далеко, а ми смо са Турском пријатељи"... Цар Александар даде за српску ствар 5000 дуката, Протићу и мени по 300, и посла нас натраг. Дали су нам и савет:

да упутимо депутацију у Цариград.

            Сачинисмо априлску и мајску претставку, и њих Алекса Лазаревић, прота београдске нахије и Стеван Живковић однесу у Цариград. Али, светла Порта је већ имала план да угуси српски Устанак и казни рају - џаба претставке!

            После боја на Иванковцу и Мишару, Црни Ђорђе, понесен победама, покуша опет преговоре са Портом у Цариграду. Тамо пошаље осамсто шесте, Петра Ичка, родом Македонца, тргбвца из Земуна, који је био као тумач код послашжа у Бечу и Берлину. На Порту Ичко стиже у прави час: турско-босанска војска била је поражена од устаника на Мишару; румелијска код Делиграда, Ибрахим-паша побегао испред Срба; Русија, због збачених кнезева Влашке и Молдавије, више није пријатељ с Турском; сад светла Порта пристаје на уступке! Да све царске и народне службе врше Срби, по заповестима Султана; да се у Србију пошаљу чиновници који ће живети међу Србима, а њима би се давао годишњи данак; да се протерају Турци који не мисле и не раде добро; да Срби бране границе, по заповестима Султана. Порта је обећала али није печатила тачке "Ичковог мира". Уговор је предат Ибрахим-бегу, али је он отпутовао пре него што је Хасан-бег кренуо на Србију. Не лези враже. Умели су да одуговлаче и чекају шта ће бити од силне мутљавине око Наполеона, Русије и Аустрије. А ми смо као што се каже: преко магарца па по магарцу! По други пут оде Ичко са Живком Константиновићем у Цариград - кад неће брег Мухамеду, онда ће Мухамед брегу! А ми нисмо престајали са бојевима за све време преговора, и тако Карађорђе одлучи да заузме Београд, на јуриш. И то је било од великог значаја за даљу ток Устанка.

            Ипак некако успемо да се, на овој страни приближимо Русима. Кад је објавила рат Турској узела нас је за савезнике. Српско-руски савез, мислио је Карађорђе, помоћи ће да се извојује независност Србије. И био је у праву, али он то није дочекао. Наша депутација отишла је 6. маја 1807. у Букреш, код генерала Михелсона. Он је даривао депутате, по један дијамантски прстен, 5000 гроша за Совјет и богато украшену сабљу за Карађорђа са натписом "Заштитнику вере и отаџбине". А када је "заштитни", сав срећан похитао да, 17. јуна 1807., код Кербова, види савезничке трупе под генералом Исаијевим, рекао је:

            - Мени себе није жао, али ми је жао оне многе хиљаде народа... јер сам до сада крио за моје везе са Русијом... а према обећањима руске господе очекивао сам много и много веће помоћи у свему. Место тога, не налазим је ни у чему, па чак ни у војсци у то време када се сва турс1са>сила кренула на мене."

            А од Паулуцијеве конвенције о независности Србије, за Русе је остала само губернија Србија, којој ће Русија послати земље-управитеља, иако је Црни Ђорђе царском изасланику рекао; "Моја једина жеља је да своју домовину видим ослобођену сваког страха да ће поново пасти под турски јарам; тада ћу се одрећи свега и вратити се своме плугу."

            Али то није било ништа спрам онога шта нам се тек спремало.

            Кад су Тилзитским миром Руси напусутили Србе, Карађорђе је дрекнуо на руског изасланика Родофинкина: " Све би вас требало исећи!... Мени треба војска а ње не видим.

            Каква ми корист од тога што су ми послали тога Грка!"

            А круна игре савезника са нама, била је VIII тачка Букурешког мира. Када је чуо Ивелића, Карађорђе је "сав помркао био. Усне су му дрхтале, и испод обичног његовог црнила, већ је и помодрио био", па и они који су дубоко веровали у српско-руски савез, тешко су смућени били. "Сва је скупштина замукла... Нико ни црне ни беле не проговори", а највеће зло је било што се сви заклеше и заклетву потписаше да пристају на Букурешки мир. "Ми смо сад били као кривац, кога осуде на смрт, па већ савршено зна и види шта ће с њим да буде, али га нада, макар и на мало неизвесна, вара, да може бити помилован."

            Тада смо сви били смућени и нико није увиђао, да се у VIII тачки, оца нашега Кутузова, крило зачеће, самрсталне, независне Србије. Зато је Русић-паша у Шумљу, пред својим чадором, на очиглед наших депутата, држао главе посечене кнеза Муруза и једног турског дипломате који је потписао Букурешки мир.

            Оно што смо преговарали 1813. кад су кола кренула низбрдо, било је хватање за сламку. Губили смо и од Дрине и на Делиграду, и од Ниша и од свугде. Карађорђе пошаље депутацију Челеби-ефендији и Али-паши у Ниш. "Ово што ви тражите... то је краљевина у царевини, то никад није постојало... нека Карађорђе са целом Србијом прими ислам, шта фали Босни,... па ће бити везир пашалука..." Друга депутација оде у Софију. Тамо је речено: положите оружје, Турци ће бити добри према Србима!

Ни једно од то двога нит је било нити може бити!

            Децо моја не замерите ми на невешту писању, јер ја нисам ни историк ни књижевник. Мој успех је велики ако сте ме разумели и ако из овога научите велику, крваву, борбену историју свог народа.

Остајте ми с миром и љубави.

ПРАВИТЕЉСТВУЈУШЋИ СОВЈЕТ ИЛИТИ ОТИМАЊЕ ОКО ВЛАСТИ

            Студена руска зима сече образе, обрве и брци побелели ми од иња, оци не да отворити. Једва чекам да завучем главу и избицу, и да се окрепим топлим руским чајем. По пети пут у посланству код Руса. Сад ме послао Милош Обреновић, тражимо помоћи, а слаб је онај који тражи.

            Колико боље увиђјам шта нам се то догодило за време Карађорђева устанка. Стојао сам као веза између свих, па и мог стрица Јакова Ненадовића, и нарочито њега;

био сам вазда на шалу спреман, на оца ми Алексу мудар; тада већ прота Матеја.

            Први пут послао ме у преговоре У Русију Карађорђе. Поштен, правичан и прави јунак. Због јунаштва и што се међу првима дигао, а једини је он имао замисао шта хоће и како то треба урадити, постовали смо га сви. Био је и неук и суров и напрасит и својевољан, али увек забринут за општи исход ствари. Говорио ми је пред мој пут да Турци не слушају ни везира ни султана, и да он најволије жртвовати све него да се народ врати у старо ропство турско.

            Истина, говорио је мало, али кад узме реч погађа оно што је најважније. И мада је у вођењу послова зависило готово све од њега, ипак ми је поштено признао да нема државничког искуства иако осећа да се на њега полазе много, а он сам не зна шта да ради. И зато, вели ми, којекуде Прото, гледај тамо код Руса уради све за нас.

            Желели смо исто, али је стотину Сцила и Харибда вребало на нас и убоги српски народ. Кад смо први пут ишли у депутацију Чардаклија и ја смо зачели српску државицу, добивши Совјет.Т1,о свега тога дође кад ме један од руске госПоде запита ко је старешина у Србији, а ја одговори да га немамо, већ да нахије имаду своје старешине које се између себе договарају и саветују. На то он рече да ваља да поставимо Совјет који ће народом и земљом управљати и заповедати свим старешинама. Тако и би.

            Крајем августа у селу Борку, основали смо га. Претседник ја, прота Матеја; секретар Божа Грујовић, а за чланове изабрасмо пет виђенијих људи из Пожаревачке, Пожеске, Крагујевачке, Смедеревске и Ћупријске нахије.

            Божа и ја мислили смо да Совјет треба да буде највећа власт у земљи, као што и сведочи натпис на пецату -"Правитељствујушћи Совјет Ђ врховна власт".

            С почетка је тако и било. Кућа у којој је совјетник седио била је отворена свакоме човеку. Кад је ко имао некаквог посла код Совјета прво је ишао совјетнику своје нахије, а он је био дужан да што пре и могуће сврши посао.

            Тако је Совјет у децембру 1805. упутио писмо Петру Добрњцу да му се одузима скела коју је он на свој рацун био присвојио. "Ви сте Војвода - маните се таквих послова - већ добро војнике ваше гледајте и уређујте."

            Јок! Не само што Добрњац није баталио скелу, него ни један нахијски старешина, па ни сам Карађорђе није зарезивао Совјета. Биће да су ра у Шумадији изабрали - нуткајући се - Главаш, Теодосије и други, бојећи се и не верујући у успех Устанка. А када је он чврсто у своје руке узео ствар, свима се старешинама чинило да им се извукло слатко испод репа, па је сад требало с њим отимати се о власт. Нарочито су у томе предњачили Миленко Стојковић и Петар Добрњац и онај мој - Јаков Ненадовић. А и Руси су хтели део колача у настајању наше власти - за шта им је широм отворио врата Божа, кога смо из Русије и довели. Волео сам га силно, покој му души, био је најобразованији и у погледима најшири од свих нас, али је много нагињао Русима. После нам се то обило о главу!

            У кући у Смедереву се у једној соби и седело и писало и спавало, али је у Београду Совјет имао за себе велику кућу и у највећој соби скупљали су се совјетници и секретари ради писања и пресуђивања. У мањим собама су писали писари, а пред вратима је стајао момак с пиштољима и ножем за појасом, те би јављао кад би ко дошао.

            Карађорђе, плах, хајдук, фрајкор, свињски трговац и Вожд побуњене Србије, нипошто није трпео да народ страда због неправедна суђења. Једном је написао оштар прекор Совјету што је саставио комисију без његова знања од неправедних комесара, који су имали да испитају жалбе житеља. Ови су се тужили на угњетавање од других старешина, а комесари су то пристрасно судили. Зато је једног од њих тако издеветао својом руком да се пушило, а другу двојицу затворио у тамницу.
            По установљењу Совјета народ Ресавско-Ћупријске нахије постави за свог старешину Ђурицу Стошића. Један човек поднесе Ђурици тужбу против неког буљубаше, који је чизмама изгазио његовог брата. Када Чупричанин не доби задовољење, он оде код Карађорђа и пожали му се. Тад ме Вожд упита: "Је ли, којекуде, брат Ђурица јавио тужбу овога чоека против буљубаше?" Ја кажем да није, на шта Карађорђе Ђурицу посла кући за сва времена; а касније га упути Ресавцима и он храбро погине у боју на Каменици.

            Кад смо Совјет установили били су нам потребни некакви закони. Ја сам имао Крмчију, знао сам Јустинијанове законе и Мојсијеву строгост над Јеврејима. Сад ја пред народом прочитам све пунктове, а они сваки саслушају и повичу; "Тако, тако, нек нам се суди, да нема глобе ни хатара. "То и све друго за заклетву Карађорђеву смо припремили, али он не хте у Боговађу нама него ми одосмо њему.

Тако нас је и онда потпрашио кад нисмо могли да се сложимо, шта ће ко у Совјету радити. Ми већамо, он, онако прек с момцима изађе напоље, промоли кубуре кроз пенџере и подвикну: "Курве, по души ве... Ласно је у врућој соби уређивати и заповедати, дедер да вас видим кад припуца, јунаци!" Бесмо се сви осрамотили, неки се и увредише, а зла крв остаде међу њима.

            Сетих се још једног догађаја. Пошаље Карађорђе и Совјет, Илију Мирковића и Ђорђа Радоњића у Поцерину. Људе да смире и са војводом помире. А они још више народ раздраже, Јанка да смене и уместо њега да буде војвода Илијин син. Кад се Јанко на то пожали Карађорђу он позове к себи Илију и Миљка, па их уведе у неку собу те узе столицу, па и "великог вилајетског судију и попечитеља иностраних дела све њоме, док је сву о њих није изломио".

            Ослобађање Београда неке старешине су схватиле као добру прилику за пљачку и лично богаћење. То изведе народ на улице, а то доведе у сукоб Карађорђа и ове користољупце - који се сад већ окупише као гладни вуци, да растргну Србију и њенога творца.

            Њих никакви закони нису могли обуздати!

            Миленко Стојковић се обогатио још на Ада-Кале, када је донео дахијске главе а задржао богат плен. Био се са харемом наместио у Порећу, ту заустављао лађе, убирао приход од скела - од Дубровца до Голубца; а Петар је заузео све скеле на Морави.

Ђуша, а после брат му Вујица Вулићевић, исти онај што је Карађорђеву главу спремио на тањир, држали су смедеревску скелу.

            Младен и Милоје, заменише у Београду дахије. Младен се и наместио у сарајима Мула-Јусуфа. Држали су њих двојица скеле и ћумрукане на Остружници и на Београду; куповали турске куће - Младен за 80000 гроша, а Милоје за 40000, с тим да "се половина одбије за њихова потраживања од народне касе, а остатак у ратама".

            Како је Карађорђе, ако није у боју, бивао у народу све је ово и друго којешта знао, па даде одредбе против старесина у члану 32. где стоји: "...старешинама..., служитељима народа определиће се плата и храна по мери, а да кулука у народа нема... а старешина ако хоће да му се у кући нешто уради, нека плати..." Сваки је совјетник имао из народне касе, по 1200 гроша на годину и на два момка по 15 гроша на месец; и по неколико ока хлеба и меса на дан; јечма су узимали из беглука, понекад и дрва и сена; свака је нахија свом совјетнику слала вина, ракије, говече пред зиму.

            У члану 33. пише: "који се усуди оставити од војне село или више за кулука себи, тај ће на народни суд, и да плати цену у касу и искључиће се власти за неко време за кастигу".

            Брзо се показало да овај Карађорђев закон није био спровођен, иако је сам Вожд био и поштен и строг и сви су га се бојали. Показало се и то, а то не тако брзо, да су самовољне старешине, глобаџије, постале нетрпељиве према Карађорђу и мерама закона. Сама личност Карађорђа и његов начин живота одударао је од начина живота, од навика и поступака старешина, који су поникли из реда бивших трговаца.

            Све је пропало због суревњивости и узајамне мржње старешина, а Карађорђе је остао сам у одбрану ослобађања народа од ропства.

            Закувао је све и око себе окупио Карађорђеве противнике руски посланик генерал К.К. Родофиникин, вешт дипломата и надмен човек. И мада је нама тако замесио питу, видим га опет у Русији на највишим положајима. А мучно ми је са њим и у соби истој бити!

            Почетком августа, 1807. из/ Русије нам стигне посланик грчког порекла. Са Карађорђем од почетка Редефинкин није стајао добро. Ми смо га дочекали као озебли сунце, и много у њега полагали, али он је имао другу мисију од Руса, као земљеуправител» Србије.

            У нацрту првог Устава који је донео - врховна власт је Сенат, претседник, књаз. Сенат је управљао приходима земље, надлежан је над судским стварима, и бира војне старешине.

            У том грму лежи зец! Ко ће бити совјетници зависи од старешина, то јест, нахија којима су стајали на челу. Ту је тек било берићета за отимање о власт и положаје; ривалство и раздор; нејединство и батаљивање српског питађда! Једино што је тада ваљало, било је када је Младен рекао ђенералу: заједничка нам је жеља да Србија остане независна, јер смо сами успели да се ослободимо од Турака.

            Мада је у том Уставу власт Карађорђева ограничена, он је то печатио и тражио да и руски цар потпише.

            Истина 1808., на врхунцу своје снаге, Карађорђе је изменио овај Први, другим Уставом у јануару 1811. И то на самој Скупштини. У њему је стајало да је Вожд - Карађорђе и наследно потомство његово - врховна власт у Србији; Совјет Ђ врховни суд; све заповести даје Вожд преко Совјета. Совјет је био подељен на шест попечитељстава. Попечитељ војних дела, Младен Миловановић; иностраних Миленко Стојковић; унутрашњих Јаков Ненадовић. За Велики Вилајетски суд, судија Петар Добрњац; за финансије Сима Марковић; за просвету Доситеј Обрадовић.

            Овде је била и једна важна уредба о наплати пореза: "...сваки мали кнез да попише колико у сваком селу има кућа и глава... да се попишу трговци, јер је забрањено да се трговина води без знања нахијског старешине. Трговачке дозволе давао је Карађорђе у Тополи, а за нахијске старешине који би затајиле трговце, предвиђена је одговорност. Забрањена је и продаја стоке на вересију. "По овим се уредбама види, како каже руски ђенерал Дибић Забалкански, да Србија "имаде у Сенату све саме поштене и талентима обдарене људе... који ако какве и учине погрешке, зато их учине што у Србији... основна знања и искуства ретка су, али Младен, Јаков и више нијесу људи, који и у другим државама не би најстрашнији били!"

            Осим бушкарања Родофинкина, Карађорђевом је угледу сметало што је подржавао и држао око себе људе лошега морала. У првом реду Младена и Милоја. А шта је о њима мислио, чуо сам из његових уста: "...доћи ће погодно време када неће избећи судбину коју им спремам... јер су то старјешине које се занимају једино трговином, а ни најмањје се не страрају о општем добру! "Зато и јесте дао поп Луки Лазаревићу, да погуби Милоја после погибије Синђелића!

            После те погибије на Скупштини су све старешине викале на Младена и Милоја и кривиле их за пропаст на Каменици. Ту је било око 600 људи које је Јаков јос 1810. довео.

            Они су по улицама викали: "Цара хоћемо! Нећемо Младена и Милоја да нам суде и управљају! "А пред кућом Совјета су викали: "Где је тај вискосрамни Совјет?" Други су искали да им се покаже шта је писано у Русију и какви су одговори долазили.

            Ми, Карађорђу, те 1811. приђосмо. Неки мисле зато што је мој Стриц Јаков дао сина за зета Младенове јединице. Није, но из родољубних разлога. Колико год Јаков грешио, кад је била на ствари независна и јака Србија, он се показао добро. Та, он је дао паре да се купи у Аустрији први устанички топ! Петар и Миленко не хтедоше да се одазову, чекајући руску војску. То је било зло и сви смо страховали шта ће сада бити. Осим бунице у Пожаревачкој нахији коју Карађорђе брзо смири, и бегства Родофинкина са Младеном и Петром из земље, ништа друго не би. Али њима двојици^забрани у Србији бити! Да су само више за народ били, а не за себе, и Добрњац и Стојковић!" ...јер њихова задужења у Совјету била су итекако важна - спољна политика и правосуђе, а са мојим стрицем Јаковом заузимали би пола Совјета и то најзначајнија. Но они су хтели самовлашће у својим нахијама. У интересу устаничке ствари, Карађорђе им је понудио места попечитеља, не ко што неки мисле из страха од њих, него из страха да се ионако ровита тек у на

стајању државица, лако могла разлити. Само ударио јој је чврсте темеље, ал не дочека да види здање!

            Уместо Миленка дошао је Миљко Радоњић, професор Велике школе, рођен у Рудничкој нахији; а уместо Добрњца - Илија Марковић из Шабачке нахије.

Било је опет пет совјетника и судија Великог Вилајетског суда. Младен, Јаков и кнез Сима имали су по 500 дуката плате, а остала тројица много више. После смрти Доситејеве дође Југовић. Кад се 1812. из Совјета истерају Илија и Мирко, остаде само на Младену и Јакову и кнезу Сими. Када су 1813. кнез Симо и Младен отишли у војску, остаде на Јакову, док није и он пребегао из Београда у Срем.

            У тој успомени на Совјет, који беше највиша власт у Србији, остало ми је у сећању како остависмо старешинама да терају своје... Чекам да ме позову у руски квартир да им изложим наша страдања и очекивања данас.

            Ватрица гори, чај ме угрејао, с тугом и дивљењем спомињем се војничких врлина Карађорђевих.

            "Хајдук по крви и традицији средине, јунак по срцу, тврда ока, храбар, одлучан, готов да срне у борбу. У борби имао је среће, знао је да понесе полетом и примером, где је имао вере прегалаштва то се осећало у ритму и дамару акције. После 400 година робовања, његов устанак поставио је српско питање пред Европу. Срби су морали да се боре у невољи, тами, непопуларности, потпуно сами. С њим тај Устанак био је чисто српски, понесен властитом снагом и одговорношћу. Носиоци су издржавали на тешку месту, доживели кризу и слом, поново оживели и бацили пред ноге великим силама измучену Србију да реши њено питање.

            Дух, израз полета, човек који је извојевао самопоуздање и постовање других, поред свих људских мана и грешака, био је Карађорђе.

ВЕЛИКА ШКОЛА И ИВАН ЈУГОВИЋ

            Пуче глас 1812. на Божић да је Карађорђе отпустио из Совјета Ивана Југовића.

            Похитасмо у зграду Велике школе, Баталака и ја, како смо обично чинили када је било нешто да се претреса. Тамо су већ били Вук и Сима Сарајлила. Кад поседасмо око великога стола у књижници, у најмирнијем делу зграде, први ће Баталака:

            - Заслуга Југовићевих још из Јаса било је много. Тај "најученији Србин свога времена из Бачке, наш први учитељ, био је срцем и душом привржен својој земљи, а своје непријатеље је у свему научном, добром и отачеством надмашивао!

            - Соломон нашег времена и српски Пито - надовеза се Сима.

            - И аустрофил, тајни агент Беча, који је достављао тајне извештаје о раду Совјета, приликама у Србији и о Доситеју, а за то добио од аустријске владе 25 гроша - одсекох у даху!

            - Кад је у Букрешту био почетком јануара - настави Баталака, као да ја ништа не рекох - 1809. са Карађорђевим писмом, пошаљу их одатле у Јае, кнезу Прозоровском. Видевши политику Русије према Србији и устаницима, Југовић све предузе да успе мисија. "Потпуну независност - тврдио је Прозоровском - хоћемо и ништа мање од тога... у случају да независност Србије не буде потпуно призната, молимо Русију да нас остави да по нашој вољи средимо наше рачуне с Турцима... Србија ће се борити чак и по цену да буде остављена самој себи и неће пристати ни да остане у ропству, нити да уступи шест градова, освојених по цену своје крви..."

            - Није Прозоровском било лако изаћи с њим на крај - опет ће Сима, нестрпљив да и он каже - колико је само знање било његово кад стане да тумачи грчки полис и демократију!

            - Збиља му је историја старог света била јака страна - умеша се и Вук. - Јесам ли вам причао како је одлучио да отвори Велику школу? Совјетници су живели ко господа, а секретари су били сиромашни, а при том совјетници су били трговци, неписмени и неуки људи, осим проте Матеје и по којега попа или хаџије; а секретари све учени, професори универзитета и људи од књиге. Како су излазили на крај с оно мало плате, Бог свети зна? Зато су неки совјетници узимали к себи секретаре, али их нису плаћали, него просто издржавали. Тако је Југовића узео мој рођак Јевта Савић совјетник Зворничке нахије. Једнога дана донесем ја из дућана неке књиге све на страним језицима, спремљене да се баце. Он прегледа све па једну на немачком даде мени а другу остави себи. Из оне ме је књиге и учио немачки и каквих год мана да је имао ја ћу у њему увек свог духовног оца гледати. С оном другом књигом овако поступи. Свако пре подне седе да преводи а ја му донесем флашу ракије, коју би почесто припијао док је до подне не би сву испио; а по подне би пио вино. Што би пре подне превео увече би ми тумачио.

            - То је она књига о Историји народа од постања света до Христа - упитах?

            - Јест. Била је то лепше написана историја него све које сам касније налазио - одговори Вук. Али најзнатније је што му се у току превођења јавила та замисао. Рече ми уједанпут: с овим ћу да отворим Велику школу!

            - То и јесте његова највећа заслуга -опет ћу ја. У сред бојева, кад се још ништа није знало ни како ће ни шта бити, ни хоћемо ли успети да преживимо, Југовић, ко неки визионар даје се на науку и хоће друге да подучава као да је у слободној земљи све у реду и на миру ђаци могу похађати наставу. Он је тиме прескочио и бојеве и свађе и увео нас, неколико ученика својих, у један други свет, за који је он, као професор мађарског права у II латинској школи у Карловцима, већ одавно знао

            - А био је добар професор - уздахну Баталака - осим српског знао је латински, мађарски, немачки, француски. Француске књиге најволео је читати и било је уживање слушати га и гледати. Није био ни танак ни дебео. Имао је повелике, лепе, мужевне бркове и мени је личио на краља Стефана Уроша. Према другима је био бесан и врло поносит. Мало људи је лепо могло причати са њим, осим они од којих је нешто тражио или их се бојао. Зато је с нама био љубазан и стрпљив. Кад нешто не би знали, умео је да објашњава и понавља и по неколико пута.

            - Сећате ли се - прекиде Сима - да је рачун предавао на изуст, историју из својих рукописа. У почетку смо имали само историју, рачун и помало географију. И за географију би доносио неке две-три мапе. После смо, код других учитеља имали и Римско право и Новију историју, нешто мало физике, како се пишу писма, али темеље нашем знању дао је он, Јевто Сави из Сомбора!

            - И за сав тај труд и рад имао 1500 гроша за годину. А совјетници колико су имали не смем ни да мислим - полушаљиво рече Вук.

            - А ваљао је Карађорђу Југовић и онда у фебруару 1810 - присети се Симо. - У оном говору о атинској држави, Солону и Писистрату. Тиме је Југовић путоказ био за темеље нове власти у Србији. "Ниједна држава - рекао је тада - на свету бити не може, нити се који народ, народом назвати може, гди нема верховне власти... гди нема реда по коме ће сваки своје место чувати... гди суда нема!"

            - Збиља - сад ће Вук - Карађорђу се не може отрећи величина духа. Чим је Југовић намерио школу да отвара, Карађорђе то подржа и поможе, а Младен даде новце. Иако сам Вожд није знао ни читати ни писати, умео је ценити људе од пера. Сећате ли се како је с Доситејем говорио, пун неке очинске брижности за старчића? И ту би смо се могли вратити на оно што си мало пре рекао - погледа у мене Вук, Баталака једва дочека.

            - Оно за аустрофила? Зар и самога Карађорђа нису за то оптуживали - упита ме Баталака?

            Оптуживали су га - рекох прибрано - а и он Аустрију необично цени и са њом покушава да успостави односе који би припомогли добар исход Устанка. Прво зато што је Аустрија наш први сусед и са Турском је на граници, па јој није у интересу рат него мир. Осим тога ти знаш да је тамо био добровољац у такозваном фрајкору Јосифа II. Али оно што је најважније од свега, Карађорђе је сасвим свестан шта би значило имати Аустрију за непријатеља. И напослетку, сви смо видели како се Русија понела у савезничком рату против Турске, па Карађорђе је и под Наполеоново окриље хтео да нас уведе! Како не увиђа, Вожд је тражио спас на било којој страни за нас, али никада нас није издао! Издали смо ми њега!

            Ваљда смо са јаким емоцијама изговрио све то, без трунке патетике и лажног родољубља, кад моји пријатељи и школски другови, са којима сам у Првој школи, на слами седео, док нам нису издељали клупе, заћуташе. Тако се и растадосмо, одлазећи из Велике школе у још већу школу живота.

СТРАШНА ПОГИБЕЉ

            Август тек што је почео, кад се то десило.

            - Турци освојили шанац у Љешници -рече задихано Митар.

            - Ма шта булазниш? - са недоумицом га упитах.

            - То што чујеш, него похитај да јавимо Молеру - одговори Митар и ми потрчасмо. Трчали смо као да нас јуре вукови. Успут сам све ѕапиткивао, а он кад одуши, одговарао.

            - У Љешници је било 500-600 људи, највише Поцераца и мало Мачвана, четири топа и војвода Јанко Стоићевић, брат Милоша Поцерца. Опколе Турци шанац на Врањеву од Дрине и стану га бити из топова и кумбара.

            - Тамо је - кажем - био кнез Сима Марковић, са око 10-12.000 људи, и Младен са исто толико, а Карађорђе је био у резерви са 4-5.000 људи.

            - Јест, али је Урсид-паша дошао са још толико. Сима не даде или не умеде да избави људе из Љешнице, него је све преместао шанчеве по Поцерини, Младен вели нека гину, а Карађорђа смлатио тифус!

            - Страшна погибељ - изустих.

            - Турци пошаљу владику зворничкога, те он људе на веру узе да се предаду. Кад су се предали Турци их преко Босне оправе у Цариград. Који не могоше на коњима бити, поубијаше их и уши одсекоше, за знак. У Цариграду ће их као у досад дати на најтеже послове и у робље.

            - Страшна погибељ, мој Митре - понових!

            Свашта ми се мотало по глави. Турци ће сад ударити на нас, а шта ако су већ кренули? Шта ћемо са женама и децом? Можда нас ипак не посеку, слаба вајда.

            Као врелом водом поливен, Молер скочи кад нас двојица банусмо у шанац.

            - Помоз Бог, војводо - изговорисмо у исти мах.

            - Бог вам помогао, људи.

            - Ми се извукосмо, Турци... Љешница!

            - Шта то причаш, јесил полудио, Бајо?

            - Ја нисам полудио, војводо, али Турци јесу!

            - Брзо, скупи људе и свима јави. Морамо бити спремни! Ето, Младену попечитељу војних дела, његова памет! Лепо је говорио Карађорђе да се у одбрану од толике турске силе, покваре шанчеви по граници, војска повуче у планине и ту сачека Турке - завапи Молер.

            - Јест, војводо, али Младену је жалије његових воденица и добара око Беле Паланке - него народа. "Нек гине народ" - кажу да је бесно одговорио Карађорђу!

Војвода Молер устаде, журно узе гуњ и изађе напоље, нас двојица се растрчасмо на све стране.

            Није ни свануло, кад ето ти Турци пред Лозницом. Имали смо 800 људи, шест топова, Молер је већ све окупио и заузео борбени положај.

            Турци су муњевито напали, тукли са топовима и кумбарама. Побили нам све тобџије, па нам топови више нису ваљали. Чекали смо помоћ, или чудо.

            Направили смо тајне пролазе до Штире по воду. Турци су сазнали то и окренули Штиру на другу страну. Остали смо и без воде. У почетку није било страшно, али када су залихе воде, и оне бајате - нестале, обузео нас је страх. Просипали смо брашно по даскама и простиркама, ако падне киша да нешто замесимо или закувамо. И нама је дошао зворнички владика, али се Молер не даде преварити, већ рече владики да Турци пошаљу преговараче.

            Дођоше.

            Тражили су да предамо оружје и пошаљемо Хаџи-бегу у Сребреницу, да се сваком доведе своје робље, и даље како нам буде.

            Молер је тражио да нас пусте са ситним оружјем, топове и муницију ћемо им оставити, а ми свако на своју страну.

            Нит је Молер прихватио њихову понуду, нит они Молерову.

            Бој се настави.

            Онда нам Петар Молер рече:

            - Ја, браћо, жив Турцима у руке нећу, а ви ако хоћете, ето вам Турака; а ја идем на шанац нека ме убију; ако ми се и ви нијесте ради Турцима предавати на овај начин, а ми да бежимо једну ноћ кроз Турке, па који изиђе - изиђе, а који погине - Бог да га прати. Боље нам је свима изгинути, него се Турцима у руке предати. Досад сте браћо били на мојој души, а сад вас ја скидам са своје душе и остајете господари од себе: ако ћете се предавати, ето вам Турака, ако ћете бежати и ја сам с вама."

            Он је то тако храбро и одлучно рекао, да су сви решени да прођу кроз Турке, повикали у глас: Молер, Молер!

            Три дана пре него што смо се спремили да бежимо Петар Николајевић Молер писао је старешинама.

            Био сам са њим тада. Исекао је ножем своју надлактицу и по папиру крвљу својом стао писати шта нас је задесило и како нам треба помоћ. Тачан план напада њиховог им је предочио, додавши "пожалите барем народ овај". Писмо нам наглас прочитао и по Цецу из Клубаца и још једном, давши им десет дуката,послао.

            Прошло је три дана а од помоћи ни трага ни гласа.

            Одлучисмо да бежимо.

            Те ноћи била је страшна олуја, велико невреме, да ниси могао прст пред носом да видиш. Народ се колебао, било је тешко изаћи и пред кућу а камоли бежати у непознато. Од оружја смели смо у невољи да користимо само нож, а и код Турака је било исто.

            Сви су појурили ка доњој капији, и одатле на све стране. Просли смо неопажено. Сутрадан су Турци, видевши да нас нема, кренули за нама. Многе су ухватили и побили. Молерове коње је оборила турска кумбара, која је пукла посред њих, и само сам ја успео са се попнем на једног коња и побегнем.

            Од свих 800 људи који су се борили у шанцу, 200 је погинуло одма, 400 у бежању.

"ПОЖАЛИТЕ БАРЕМ НАРОД ОВАЈ!"

            Капетана Радића, Молера и једнога несрећног кујунџију, изложли су на углед Турци у недељу на Калимегдану.

            Страшно њихово скончање у смрти, још их је више увећало, као људе и јунаке у борби устаничкој...

"Тако су с гужвама и клипцима осванули сва тројица мртви и голи (у гаћама засуканим до више колена); Молер је лежао у среди налеђушке, а Радић с десне стране, а кујунђија с леве, обојица потрбушке. Како је Радић лежао дође нека Туркиња... те га онако мртва удари ножем околице више крста." Цео дан су тако били, тек смо увече смели да их сахранимо.

            Никад добра код нас.

            Дванаест година од Карађорђева устанка ломимо се ко трска на ветру. Убијен Молер! И оне 1804. занемели стајали смо поред тела Хаџи-Рувима, изложеног на тврђави. Камо им душа? Где унаказише овако човека? Клештима су му вукли и секли сисе и меко испод пазуха, да би га на крају посекли!?

            Неко од окупљених рече да је Хаџи-Рувим чувси да Мехмед-ага ухвати Алексу Ненадовића, рекао; "А, стигоше га моје клетве! Већ ти се неће избавити!" Какве клетве, питала је једна од жена у црнини.

            - Био сам уз Рувима - одговори онај -пре хаџилука. Био је врло леп и паметан чојек. Знао је грчки говорити, иконе писати, крстове, панагије и печате градити. Сам ми је причао да је као момце бежао од Турака. У селу Бабина Лука, ваљевске нахије, пресвукао се у девојачке хаљине и са осталим девојкама отишао Туркињи на прело. Зато су га хтели обесити. Крио се по манастирима, учио књигу, сви заборавише његове марифетлуке, он се врати, ожени и запопи али му умре попадија. Онда оде у Боговађу и закалуђери се. Тада оде и на хаџилук. Кад се замерио са прњаворским субашом тражио је помоћи од Алексе Ненадовића, узаман, зато Рувим окрене ка Студеници, па на Свету Гору. Како му дојади потуцање по манастирима, врати се у своју Боговађу уочи буне, написа оно писмо због кога и кнезу Алекси припретише, а овај Рувиму. Али он не хте више бежати - нек бежи мало сад кнез Алекса - рече.

            - И шта би - подстрекнуше га даље? -Како је допао мука?

            - Како? Уздао се у Турчина! Побегао у Београд да га одбрани Кучук-Алија, код кога је тада моловао дворе Хаџи-Рувимов синовац.

            Исти овај Петар Николајевић, звани Молер, кога је сад, дванаест година касније, књаз Милош Обреновић предао Марашлији и паша га убвје. Прича се да је Молер дошао у сукоб са књазом, а лепо је писао иконе!

            Ништа није помогло Хаџи-Рувиму што је код Кучук-Алије било његово дете, предао је хаџију Аганлији а овај га баци у кулу.

            Разиђосмо се, т^ца као и сада. Уз мене Шепуша брка, без леве руке, са ожиљком под оком, хајдук Стојан. И ћути.

            У мисли ми дође Лозница, 1813. и Молер када је крвљу својом писао старешинама да му помажу јер се више одржати у одбрани не може: "Ако ко жели да ја пропаднем, пожалите барем народ овај и гледајте да га избавите!" Али помоћ не стиже! Сад ни њега више нема, а већ одавно нема ни Хаџи - Рувима.

            - Храбар је био Рувим, свака њему част, брате, ал ја сам уз раме секао Турад уз војводу Поцерског. И он је по манастирима читао и писао, а био је малог раста, пошироких уста и дугуљастих образа, танких подугачких бркова, смеђе косе. Весео, шаљив, а јунак неисказан! Прве године српске буне, био је прост војник, а после писар код Грушичкога кнеза Илије Марковића, буљубаше у Поцерини.

            Стигосмо до Јолине куће. Ту се већ окупили са свих страна и препричавају шта су видели на Калимегдану. Јола кува вино, изнео сира, неко вади п}мнут, неко проју, један се маша за сатљик ракије. Поседасмо.

            - Шта би Станко, са Поцерцем?

            - Кнез Илија се предао Турцима, и они га учине оберкнезом, али се војвода Милош Поцерац није хтео предати, иако су му мајку заробили. Отишао је у шуму да окупља чету. Тако се и ја обрех уз Поцерца. Тог лета 1806., око Дрине, изиђу на глас нове војводе и јунаци. Милош Поцерац, Стојан Чупић, Милош Обреновић, Петар Николајевић Молер, Лазар Мутап, Никола Смиљанић, Цинцар Јанко. Сам Карађорђе је поставио Милоша Поцерца за војводу што је овај и доказао да је, у боју на Мишару. У Китогу се особито обогатио, задобивши сабљу Кулин капетана. Лудо је погинуо гонећи хајдука Прела. Изишао је пред њега док се овај крио иза неке чуке, па га Прело пушком посред, на мртво обори! Штета таквога јунака!

            - Сећате ли се ви, људи Радића Петровића - бану на врата, огорчени бећар Тода. Долази право са Калимегдана. И он је видио исто што и ми. Седе међу нас, отпљуну ушаке ирече:

            - Пред битку, оштримо сечива, шта који има - нож, сабљу, каму, кратку секиру. Идемо на Турке. И као да се радујемо. Капетан, крупан, здрав и јак, лица намргођена мало; јунак и велики родољубац а страшни турски непријатељ - иде кроз нас; уочи битке и куражи нас. А ја осећам снагу и жељу - ваљда од саме његове појаве уливену - да будем раван оним одважним људима које је малочас капетан помињао. Радић је био капетан у српском фрајкору. Капетанство му је узето јер је исекао некакве предате Турке, а враћено кад је поватао друге Турке и отео некакве камиле. Године 1787. Карађорђе је био башибозук под капетаном Радићем. Та чета од 200 људи отворила је капије Београда. Кад је цар Јосиф II организовао фрајкор од тих добровољаца, Карађорђе је постао каплар. Једном је спасо живот Радићу из турске заседе, убивши четири Турцина. Капетан Радић је о каплару Ђорђу Петровићу причао да је "човек озбиљнога карактера, а сам облик његов показује означену душе величину... Он врло мало говори, нарави је просте и поштене, увек је замишљен, ал га је природа млого обдарила природним разумом. Лако схваћа и онакве ствари које пређе ни познавао није; расуђење имаде лако и право, много окретности духа. Радин је и у свему показује народу пример достојан подражавања... Као војнику не може му се одрећи да талента, храбрости и неустрашивости, тврдоће, постојанства и величанственог карактера нема." Тако је говорио Радић не само зато што је Карађорђу живот дуговао, него што је и сам имао особина које ваљају, а познавао је Вожда добро. После Свистовског мира, Карађорђе је са породицом у Тополи започео трговину као други виђенији људи - Алекса и Јаков Ненадовић, Милан Обреновић, Младен Миловановић и сам Радић Петровић.

            После ових Тодиних речи, свако се препусти својим сечањима.

И мада свакога дана звона некога огласе, Молер ми не излази из главе. Писмо крвљу својом. Колико је такијех Молера у Устанку било. Кад се окупимо у Јолиној кући, дођу нам, сви ти - што су крвљу писали, у памет.

ОВАКО ЈЕ ТО БИЛО

            Дошао сам на ову дужност, после доброга и великога Боже Грујовића, наиме Теодора Филиповића крштеног, из Руме; доктора права, професора у Харкову. Сам се он, проти Матеји и депутатима, препорући у Русији да дође у Србију за секретара Совјета. Њега је после две године рада у Совјету, кад се упокојио, наследио Југовић и са њим Гагић; а ове - ја.

            У више махова, у различита доба, слушао сам совјетнике и старешине како уочи Скупштина, гласно, уз повике па и псовке, расправљају о ономе шта је било. Нисам се мешао, моје је било да записујем. Читајући историју света, нарочито о судбини балканских народа и односу Великих сила у Европи и Царске Русије према њима, имао сам сасма друго мишљење од совјетника. Могу рећи да је међу поглаварима и совјетницима, како испрва тако и касније било мало или скоро никако писмених. Да се потпишу знали су само Аврам Лукић из Пожешко-Рудничке нахије; Павле Поповић из Београдске и Грочанске. Хаџи-Мелентије, архимандрит рачански и Петар Николајевић Молер из Сокоске нахије знали су и читати и писати; а Јевто Савић је писао боље од попова, говорио је још и грчки и турски и био најобразованији човек свога доба. Остали нису знали ни читати ни писати.

            На те дужности совјетника, као и при избору старешина у нахијама, бирали су се људи "поштени, паметни, мирни временити. Они су познавали народ и народне послове", али не и прилике изван Србије.

            Ипак, како се поделише на русофиле и аустрофиле, Карађорђе се "трудио да по избору своме остане прави старешина над свима... али је то било врло тешко и с тим тегобама се он борио за цело време свога владања, неколико месеци мање од 10 година; и управо се може рећи да га је та борба и из Србије истерала и најпосле му и главе дошла".

            Најтеже ми је било сложити се с њима око почетка Устанка, о узроку који ће водити последицама.

            - Да кнез Алекса није послао писмо Митезеру, а Хаџи-Рувим Мустафа-паши, своме пријатељу; и да хајдук Станоје Главаш са Карађорђем није закувао, не би толике главе пале - вајкао се Јован Протић из Пожаревачке нахије.

            - Да смо се више на аустријски двор ослањали - надовеза се Павле Поповић из Београдске нахије - другачије би све било.

            - С Немцима ништа - повикаше у глас, неколики, а најгласније Милисав Илић из Ваљевске нахије. - А с почетка Устанка - настави - већина нахијских старешина наступила је самостално. Тек крајем осамсточетврте године Јаков Ненадовић и Миленко Стојковић пошаљу у Петербург депутате, по савет и помоћ. Вративши се одатле, прота Матеја једнако навали на стрица Јакова да састави Совјет. Ово би Јакову по вољи и он исте године позове у Боговађу Карађорђа да оснују Совјет.

            - Веће старешине сматрале су да ће Совјетом спутати Вожда - умеша се Илија Марковић из Шабачке нахије, у првом реду Јаков Ненадовић који се свршетком 1805. називао заповедником нахије Ваљевске, Ужичке, Шабачке и Сокоске, а Карађорђа није признавао за главног заповедника над свим старешинама. Осим Јакова, противили су се Ђорђу и Јанко Катић, Васо Чарапић и Ђушо Вулићевић. Кад погибоше сва тројица, а на Јакова ударише Турци и похараше му Сокоску, Ваљевску и Шабачку нахију; стаде с војском пред Бошњаке, На Мишару Карађорђе и све три нахије поврати. Али их не врати Јакову већ подели другим старешинама. Тада се у Србији почело говорити ко је главни Управитељ!

            - Тако је Илија - јави се сад и Милан Обреновић Ђ али се у исто време у Пожаревачкој нахији уздигну две поглавице против Ђорђа. То су Миленко Стојковић из Кличевца и Петар Тодоровић из Добриње, којима се сад придружи Јаков, а за њим Лука Лазаревић и Вујица Вулићевић!

            - Не грешите душе људи - тихо ће Велисав Станојевић - с почетка је Карађорђе, као старешина нахије Крагујевачке, живео и договарао се са осталим старешинама као с пријатељима, делио стечени новац и џебану. А биће да је видевши како су се они осилили, а он решавао ствар, почео поступати другачије. А не може се рећи да и завист није имала удела у свађама међу старешинама. Младен је и пре Буне био међу богатијим трговцима, а после упада у Београд он и Милоје узеше за себе најбоље конаке.

            Карађорђевом лошем гласу допринели су Милоје и Младен. Због њих је био лоше дочекиван у Београду. Али Младен је био паметан па је говорио Карађорђу да старешине само желе да их посвађају не би ли их лакше отуриле с власти. Од како су Младенови момци претукли тројицу београдских трговаца, буде Карађорђе омрзнут сасвим.

            Слушао сам их, а мислио - овако је то било!

            Почетак нашега Устанка пада у време када Наполеон својом војском улази у Египат и угрожава Турску с те стране, па светла Порта попушта Пазван-Оглу, одметнутом баши, и он се враћа у Београдски пашалук и поново почиње зулуме, како над Србима тако и над Турцима.

            Карађорђе се прво обраћа аустријском мајору Митезеру, али цар Франц, због неутралности - Аустрија је званично сузбијала избеглиштво, а потајно давала муницију и храну устаницима! и због Наполеона, одбије Карађорђа.

            Порта је посала Бећир-пашу у Београд да жртвује главе дахија, не би ли умирио Буну. А за великог везира буде изабран Сулејман-паша, блиски пријатељ дахија. Они су дали 300 кеса у Цариград да Сулејман-паша постане велики везир, али он никада не ступи на дужност.

            Када је султанова војска кренула на устанике, код Иванковца, бој са Хафиз-пашом започе Миленко Стојковић, али одлучи Карађорђе!

            Тада се Наполеон подиже против Русије и постаде природни савезник Турске, подржавајући угушење Устанка. Али Срби су већ заузели важне стратешке положаје. На истоку - Пореч; на југу - Параћин, Ражањ, Алексинац, Крушевац; на западу кренуше према Дрини. Карађорђе се обраћа цару Петру И, али руски цар остаје неутралан због француског питања око Боке Которске. Кад 1806. Карађорђе освоји и Београд на јуриш, Порта нуди примирје, пристајући на Ичков мир. На жалост без успеха. Већ у августу

1807. у руско-турском миру у Слобозији, Срби нису поменути.

            За то време у Србији, главна опозиција Карађорђу, мада му то није било поверено, постаје руски изасланик Родофиникин. Између осталог он осујећује преговоре Србије и Турске 1808. зато се Карађорђе осети усамљеним и окрену се поново Аустрији, преговарјући са генералом Симбсеном. Али и то му осујетише и Аустрија се, неповерљива повуче.

            Ипак, све до 1809. године, Карађорђе је низао успехе, али се те године од Ниша спремала несрећа која ће све то претворити у ништа.

            Тада се у Совјету овако говорило.

            - Срби ће узети Ниш - говорио је попечитељ војних дела Младен Миловановић.

            - А ти се бојиш да ће те Петар Добрњац опљачкати и још више се осилити, па зато убеђујеш Карађорђа да на Петрово место постави твога великога пријатеља Милоја Петровића - обрецну се на Младена Симо Марковић! Ако то постигнеш, да знаш да ће се твојом заслугом "састати два коња на једним јаслама"! Милоје је силан и бесан, Петар неће хтети да се покори, па ће се због њихових свађа и остале мање старешине поделити на: "Милојевце и Петровце".

            - Свађали се не свађали ми, Симо, војска се креће према Нишу.

            Војска је и стигла у Ниш. Стеван Синђелић је одлетео у ваздух, Милоје се вратио у Делиград и платио главом војводу Синђелића, А Петра Родофиникин одведе у Букреш!

            - Миленко се помирио с Карађорђем -подсмешљиво ће Младен - ваљда је остао без новаца!

            - Не богоради Младене - дочека га Симо! Знаш и сам какову је Голготу Вожд прошао вративши се од Новог Пазара да помогне људима на Делиграду. А да не би Руса који преко Дунава дођоше у Бугарску, те одвукоше турску војску к себи - пропала би Лозница! Наша се неслога најбоље показала на Каменици! Него ти се опасно спрема Јаков, да заузме место!

            - Нуто, Јакова, Симо, шта мислиш бил ваљало да некаквом уредбом повучемо и Јакова и Петра и Миленка у Совјет за попеитеље?

            - Не би, Младене никако ваљало викнуше Лука Лазаревић и Вујица Вулићевић! Јербо би то значило - настави Лука - да га хоћете ограничити у власти и од војводе учинити стрину! А нису богами ни један ни други то заслужили, но теби смета што ти Миленко не препушта оне скеле на води да ти наплаћујеш и убираш берићета. Мало ти је што већ имаш, још ти треба!

            Не бојим се ја - пророкова Симо -ни једног од њих тројице. Петар је отишао из Србије, Миленко се и одмеће и враћа Карађорђу, а Јаков је дао сина за твоју кћер јединицу, Младене. Мене брине Милош Обреновић, огорчен је и осилио се после смрти брата, а прича се и за неко писмо. Кажу да је / обећао помоћ Миленку и Петру у људству и џебани против Карађорђа.

            - Ако је то истина одлучно ће Младен -ја ћу га лично изнети на Совјет и тражити од Карађорђа смрт за Милоша!

            - Бојим се људи - рече Вујица - да ће Карађорђе ослободивши се својих противника, прокрчити пут Турцима да лакше земљом обвладају! Миленка треба оставити на Дунаву, Петра Добрњца вратити на Делиград, а на Дрини би Јаков сигурно био бољи од тебе Симо!

            Слушао сам их, а мислио - овако је то било!

            У Европи је 1809. била измењена политичка ситуација. Аустрија се поражена, приближавала Наполеону. Следећа је година била неповољна по Русију, па је 16. маја потписала Букрешки мир којим је Србија враћена на стање из 1804. или 1807. Кад Карађорђе, јоигсе не опоравивши од тифуса, покуша да организује отпор на Морави и Колубари, недостајала му је неодлучност, а Аустрија није била вољна да помогне.

            Куршид-паша је на Србију, 1813. кренуо са три стране - од Видина, Ниша и Дрине; на истоку је пресао Мораву, а на западу био је на Равњу и Засавици. Карађорђе, у септембру 1813. напушта Србију, по савету Руса, да се у њу више никад не врати као Вожд.

            Пошто је сломила Наполеона, Русија сада може да помогне Србији, и све оно што је за Србију стекао Карађорђе, искористиће Милош Обреновић!

            "Карађорђе је постао излишан; војно, Србија је испливала без њега; дипломатски, прошла је боље него под њим; стварно дошло је до мира!"

            Писар Правитељствујушћег Совјета у Београду, дне 10. децембра, 1828. године.      Бајић.

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

СА Д Р Ж А Ј

Карађорђе и устаници

Бог па кум

"Мени себе није жао"

Карађорђе и устаници Чурта, Војновић, Чупић

Вожд и господар Буљубаша Петар Јокић

Три велика олмаза

Правитељствујшћи совјет илити отимање око власти

Велика школа и Иван Југовић

Страшна погибељ

"Пожалите барем овај народ"

Овако је било

Белешка о писцу

НАДА ЈОВАНОВИЋ

КАРАЂОРЂЕ И УСТАНИЦИ

БЕОГРАД, 2004

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-31

ЈОВАНОВИЋ, Нада

Карађорђе и устаници / Нада Јовановић. - 1. изд. - Земун : Н. Јовановић, 2004

(Земун : Флеш). - 93 стр. ; 21 cm

Тираж 500. - Белешка о писцу: стр. 90.

ISBN 86-905603-2-7

COBISS.SR-ID 115485708